ТУШНИЦА

    Latinica
    У првом издању ове књиге, због журбе да се појави прије 11. августа 1991. године, када је у Ливну обављена  сахрана посмртних остатака  жртава  усташког геноцида, нијесу у потпуности обухваћена и описана сва губилишта, све јаме и стратишта, нити до краја истражени  сви злочини.
    Тако сам, опет захваљујући Мићу Радети, у међувремену сазнао да је и из јаме у Тушници (мјештани је зову Јеловача,прим.Б.С.), баш као и из јаме Равни долац на Динари, од око педесет убачеих, спасено њих четрнаесторо.

Гротло јаме у Тушници

 

    Најстарија међу њима је, изгледа, била Стана Рацо, жена Јове Раца, родом од Пажина из Потока.
     Од Пажина из Потока је била и њена снаха Јованка, жена Станиног сина Мирка, која је такође избјегла смрт у паклу јаме у Тушници, баш као и њени малољетни дјевер Стојан и заове  Љубица и Невенка.
    По казивању Јованкине сестре Руже Лаганин из Великог Губера, које је забиљежио Мићо Радета, а посебно Јованкине ћерке Мире Радоја и  сестрића др Веселина Митранића, она је тог злоносног љета 1941. имала само двадесет година и била је у деветом мјесецу трудноће кад су почели усташки покољи.
    - Два дана уочи злочина  у Тушници – казује др Веселин Митранић – моја тетка се из Потока запутила у Ливно неће ли ишта  дознати за мужа Мирка који је претходног дана био поведен и убијен у Прологу. Кад је видјела како усташе дивљају по граду и чула шта су све говорили на неком митингу на тргу, схватила је да за Србе нема наде. Сјећам се, кад би год касније причала о том пакленом дану у Ливну и страху који је преживјела, посебно је истицала познатог кољача Јоза Лијовића којег је упамтила по неком грозном ожиљку на лицу. Јадна и чемерна, она се тога дана некако извукла из града и запутила у Жабљак код сестре Илинке, моје мајке, која је од ње била старија пет година  (и Илинка је у том тренутку већ била удовица јер је и њен муж Стаменко Митранић који дан прије тога убијен у Прологу, прим. Б.С).
     Мајка је сјутрадан испратила тетку да иде у Поток, али су је на мосту на Стурби  пресрели и ухватили усташе. Није им сметало што је  била у одмаклој трудноћи, такорећи пред порођајем - чим су установили да је Српкиња зграбили су је и повукли прерма неком кромпиришту да је закољу. Она се сирота није  ни опирала, али је од силног страха намах добила пролив. То је неким чудом пренуло крвнике и они су је истог часа пустили да иде куд је наумила. Сјутрадан су, међутим, банули у село са камионима и покупили сву српску чељад. Међу њима и моју тетку, а по њеном сјећању главни међу њима је био неки Мишковић – кућа му била баш поред оног моста на Стурби на којем су њу претходног дана ухватили и умало убили...

ЈОВАНКА ПАЖИН – РАЦО – РАДОЈА

 

    - Тек кад су нас довели над јаму у Тушници и кад сам виђела како као вуци грабе ђецу и бацају их у амбис, схватила сам какво нам је зло припремљено, причала нам је у ријетким приликама мајка – сјећа се Јованкина ћерка Мира Радоја која живи у Сомбору. – Угледам онда међу усташама - све нашим комшијама и дојучерашњим пријатељима - и једнога Крешу Галешића, мога комшију из родног ми села Голињева, са којим сам одрасла и  јањце чувала. Примакнем се некако до близу њега и почнем га кумити да ме убије, да ме не баца живу у јаму. Згулим и прстен вјенчани с руке и понудим му, само да опали метак и не мрцвари ме, а послије за моју душу да се помоли и запали свијећу. Он јок, не чује, као да се никада у животу нијесмо ни срели ни виђели...
    Јованка је сама скочила у јаму и неким чудом остала жива, али са више тешких рана и убоја. Дан или два потом, она се у јами и породила, али новорођенче није издржало оно што је осам  дана издржавала његова мајка и још тринаесторо који су преживјели и, захваљујући Италијанима, извађени из јаме.
    - Седмог дана – сјећа се даље Мира Радоја приче мајке Јованке -   чули су негдје у близини звона и гласове чобана и почели да дозивају у помоћ. Чобани-Хрвати су их чули, дотрчали над јаму и, по прилици, увече казали укућанима да у Тушници има још живих. Не зна се како је послије било,тек већ сјутрадан, изгледа по наређењу Италијана, дошли су да их ваде. Међу  „спасиоцима“ је, како је она тврдила, било и неких од оних који су их и бацали у јаму. Пошто су њихове куће биле опљачкане и пусте, сви су смјештени по хрватским кућама док су се опоравили и повезали са родбином. Моја мајка која је, изгледа, била у најкритичнијем стању, остала је, тако, готово годину дана у кући неког од тих Хрвата јер ни у дому а поготову у роду није било никога ко би се могао о њој старати (у Голињеву су побијени Јованкини  отац и мајка, Алекса и Мара Пажин, сестре Олга и Мила и брат Бранко као и цијела породица стрица Ника која је живјела под истим шљеменом – стрина Стана и сестрице од стрица Радојка, Мара  и Милојка, прим. Б.С.)
    Пуста младост и живот су ипак помогли Јованки  да преболи страшне посљедице порођаја у јами и извида  инфициране ране и убоје. Послије је срела Виљка Радоју из гламочког села Подкрај и са њим свила ново брачно и породично гнијездо у којем су се убрзо нашли синови  Бранко (дала му име по брату који јој је страдао у Камешници) и Зоран и ћерка Мира.
    - Била је углавном здрава и разборита жена и ријетко је причала о свом страдању. Носила је ту своју муку као да није ни жељела да је дијели са другима, а поготову не са дјецом. Просто као да нас је поштеђивала и чувала од тога и пазила да нас не отрује мржњом. Тек кад су прије петнаестак година наишле страхоте  најновијих ратних сукоба у Босни и Херцеговини и кад је мој брат Бранко  узео оружје и отишао на положај, схватили смо колико се она плаши и у каквом је страху од рата живјела све те године. Издржала је тако до 1994, а онда је и њено срце попустило. Са овог свијета је ипак отшла задовољна јер је дочекала да види срећу свакога од нас троје – каже Мира Радоја.

И кости страдалника из јаме на Тушници су извађене тек 1991. године( на слици поп МИРКО ЈАМЕЏИЈА држи опело над јамом)

 

    Из јаме у Тушници су, иначе, спасени још и Марић Матије Паво, Марић Матије Бошко и Марић Матије Илинка, такође сви из Потока, као и Ждеро Симка, Ждеро Илије Илија и Ждеро Ника Рајко, сви из Смрчана. Из Смрчана су биле и Зорка Ждеро, супруга који дан раније у Прологу убијеног Пера Ждера, која је из јаме спасена заједно са шестомјесечном ћеркицом Миром  и осамнаестогодишњом заовом Милком.
    Од свих њих, нажалост, у животу је још само  најмлађа, Мира Ждеро...
    У већој групи ратне сирочади која се 1955. године  нашла у учитељској школи у Травнику, била је и петнаестогодишња Мира Ждеро, родом из села Смрчани код Ливна. Вижљаста и лијепа, темпераментна и брза као чигра, весела и увијек орна за игру и пјесму, издвајала се од осталих и потврђивала  неписано правило да су сирочад тврђа, сналажљивија и зрелија од својих вршњака.

Ратна сирочад у дому у Травнику 1955. године (МИРА ЖДЕРО у средини)

 

    У Травнику успјешно завршила школу. Ту потом остала да „одради“ стипендију, уз рад завршила и педагошку академију, а животна матица је затим занијела да ту и остане, не само цио радни вијек него и да броји пензионерске дане. Настанила се у Новом Травнику и одатле није крочила ни у крвавим ратним данима  деведесетих година прошлог вијека – и тада потврдила да су људи који одрасту и сташу као сирочад отпорнији и смјелији од осталих.
     Сад живи од успомена, за лијепе тренутке  сусрета  са небројеним ђацима из четрдесетак генерација које је извела на животну стазу,  а највећа срећа и радост су јој ћерка Вера – плод краткотрајне љубави и брака са Хрватом Алојзијем-Стјепаном Ружићем из Доца код Травника – која са мужем Гилем Тасковим и дјецом, сином Бојаном и ћерком Ведраном, живи у Суботици.
    Иако јој је цио живот протекао у дружењу са људима,  иако је на том путу срела и стекла толико пријатеља и познаника, ипак је премало оних који знају какву је голготу преживјела у најранијем дјетињству, да је она најмлађи живи свједок усташких звјерстава над Србима у Ливну и околини у прољеће и љето прве године Другог свјетског рата. Ту стравичну страницу живота никада није вољела да отвара нити је ико икада могао и посумњати шта на души носи ова ведра жена, увијек пуна оптимизма и добре воље за свакога – да је она на самом прагу живота, тек што је угледала овај мржњама и свакојаким злом опогањени, завађени и подијељени свијет преживјела страхоту усташког безумља и бездушности; да је она крајем јула 1941, у наручју тешко повријеђене мајке, прошла кроз пакао јаме на Тушници и осам дана и ноћи преживјела у гомили од тридесет и шест лешева, претежно дјеце, дјевојака, жена и гдјекојег убогог старца, све њених најближих, рођака и комшија, српске чељади  из оближњих Смрчана и Потока:
    - Заиста је мало оних пред којима сам ја отварала душу. Тачније, о томе сам  најчешће и најотвореније причала са мојом  мајком и баком, мајчином мајком, док су биле живе. И кад сам понекад нешто од тога споменула у разреду, да дјеци дочарам страхоту и зло рата, чинила сам то тако као да се све то дешавало некоме другоме, далеко од моје лијепе куће.

МИРА ЖДЕРО: нерадо се сјећа стравичних успомена

 

     А моја прича о томе је, уствари, прича моје покојне мајке Зорке и моје тетке, очеве сестре Милке, нажалост сада такође покојне, које су са  мном и осталих једанаесторо преживјеле у живој гробници на Тушници, јер ја сам  тада имала тек  пола године – мајка ми је казала да ми је био никао тек први зуб.
    Мајка ми је причала да су прво похватали и у Прологу побили све зрелије мушкарце из села. Међу њима и мога оца Пера – имао је само двадесет и три године. Тога јутра су ишли на косидбу. Како је било љето и врућина, мајка ме зором била изнијела на ливаду, у хладовину иза куће. Мој отац јој пришао и загрлио је, а она се почела отимати – немој, видјеће неко... Ма, брига ме, нека види, ко зна кад ћу те и да ли ћу те икада више загрлити – рекао он као да је наслућивао шта се спрема.
    Увече, кад су се враћали са косидбе усташе их сачекале и похватале. Са њима био и мој ујак Маркица Радета из Губера, била му тек деветнаеста година.  Он ишао на зачељу и водио коња, па кад је видио шта се чини, скочио на коња и побјегне. Ноћу се некако пробије до куће и мајка га, моја баба Ружа, сакрије у појату. Баба била вук горски, звали је Пажинуша пошто је била родом од Пажина, није се бојала два ока у глави. Крила га ту неколико дана, а онда, кад стисла мука и страх да би могли запалити појату и наћи га, пође неком куму, Хрвату, казивала ми је како се презивао, Брало, Баковић или некако тако – заборавила сам – и каже му за Маркицу. Он се ту закуне на све да му се ништа неће десити само да се пријави.
    Баба повјерује, спусти се на кумову ријеч, али  они Маркицу исти час у Пролог чим им је допао у руке. Баба их од тада док је била жива никада више није зарезивала, на сваком кораку их је псовала и изазивала, поготову откад је чула за маму и мене.
     Пошто су побили мушке, а све су протурали причу и лажуњали како су их тобож пропратили у Србију, који дан потом  покупили су и сву осталу српску чељад из Смрчана и Потока и потјерали нас у Тушницу. Ту су нас живе  побацали у једну јаму, народ је зове Јеловача, а дубока је петнаестак метара. Иако је био крај јула,  у јами је био још велики смет снијега и то је вјероватно и помогло  да многи преживе.
    Мајка је мене чврсто држала у наручју, али ме испустила из руку при паду. Она се откотрљала  на једну страну а ја остала на смету. Са тешко повријеђеним и поломљеним кичменим пршљеновима, није се могла вратити по мене па је то учинила моја тетка Милка, тада млада осамнаестогодишња дјевојка, која је  била нешто лакше повријеђена. Успјела је да ме уграби и склони  са смета на који су непрекидно падали они које су убацивали послије нас, али и камење којим су покушавали да нас  дотуку и затрпају. Један камен је при том  погодио тетку Милку у раме и сломио јој кључну кост, али ме она ипак није испустила из руку док ме није предала у наручје мајци.
    У јами смо остали осам дана. Ја сам, док је трајало млијека на мајчиним грудима дојила, а онда су и мени жеђ и глад гасили сњежаницом...
    Над јаму су седмог-осмог дана дошла нека хрватска чобанчад која су ту около чувала стоку. Чули су наше јауке и запомагање и тако је изгледа допро глас до италијанске окупационе власти  да у јами у Тушници има још живих, која је одмах наредила да нас изваде.
    Вадили нас Хрвати, наше комшије, углавном Перковићи, већина оних који су нас и бацили у јаму. Зато задуго нико није  смио да прихвати коноп  који су нам спустили и веже се – сви се плашили да су поново, како су то данима раније чинили, дошли да нас дотуку. Онда прва кренула моја мајка. Може се само замислити какве је болове трпјела док су је са сломљеном кичмом вукли  на конопу, али мене ипак није испустила из руку.
    Кад су нас  извукли – причала ми  касније мајка, мада никада није вољела свега тога да се присјећа – мене онако избезумљену на свјетлости дана, прљаву, мусаву и умазану земљом, узео у наручје један од усташа и рекао некоме од чобана да намузе и донесе ми мало млијека:
    - Ма, шта ћеш то, весео био,  де, баци то пашче српско да га дочекам на бајонет! – рекао му други и отворио нож на пушци.
    - Ма, нека га, јебо га ти, видиш да ће и онако крепати – одговорио тај и не дао да ме закоље, а ја и данас кад видим нож сјетим се мајчине приче и подузме ме језа...
    Мира Ждеро ипак преживјела. Преживјело и осталих тринаесторо. Међу њима и њена мајка Зорка, коју су мјесецима увијали у сирову јарећу кожу, све док поломљени  пршљенови нијесу прерасли и опрла се на ноге:
    - Моја мајка је била изузетно лијепа – казује даље Мира Ждеро. – Била родом из Губера од Радета. Ћерка Крста Радете. Звали га „Мерика“ пошто је неко вријеме прије рата радио негдје у иностранству, чини ми се у Француској, али за сељаке, његове комшије, све то је била Америка.

ЗОРКА РАДЕТА – ЖДЕРО – ПЕРКОВИЋ: „липа ки Госпа...“

 

    Кад су дошли сватови за мајку, за њу су довели и најљепшег коња из села – само за такве прилике, за зор га држао  Хрват Иван Перковић. При повратку, он пусник тргне и много прије осталих донесе невјесту у село, право пред кућу Иванову као да је знао да ће је судбина везати баш за ту кућу.
     И данас понеко прича како је неки младић, комшија мога оца, Хрват, чини ми се да се презивао Мандић, дотрчао кући  кад је видио Зорку и ускликнуо:  „Ајме, што је Перина невиста липа, липа ки Госпа...!“     Зорка се, пошто је извађена из јаме дуго видала, оздравила и упркос мукама и свему што је преживјела остала лијепа и допадљива. Живот је чинио своје. Млада, стасита удовица је брзо запала за око многима и многи су покушавали да придобију њену наклоност. Коначно, она се 1944. године опредијелила и удала за Хрвата Томишу, сина већ поменутог Ивана Перковића, једног од оних ријетких који нијесу окрвавили руке и огријешили се о српску нејач.
    - Томиша је био дуго удовац – казује даље Мира Ждеро - старији од моје мајке осамнаест година, а прије рата је дуго живио и радио у Словенији и стога  је вјероватно  и био другачији од осталих.  Мајка ми је касније причала да се надала да ће је он одвести далеко од Ливна и свега што би је подсјећало на муке и патње, на ужас који је преживјела.
    Но, испало је све другачије. Заређала су дјеца и живот кренуо другим током. Мене је до петог разреда школе подизала моја бака Ружа. Онда сам прво четири године провела у дому за ратну сирочад у Ливну и завршила нижу гимназију, како се то тада звало, а потом 1955, стигла овдје у Травник и наставила школовање у учитељској школи. Никада, међутим, до посљедњег дана, нијесам прекидала везу са мајком и мојом браћом и сестрама, њеном дјецом из брака са Томишом...
    Томиша Перковић је умро 1981. године, а Зорка у јулу 2006. Иза њих је остао син Славко, познати угоститељ, који живи у Потоку код Ливна и има троје дјеце и четворо унучади. Његове сестре, односно Мирине сестре по мајци, одавно живе у Њемачкој и тамо су засновале своје породице.  Најстарија Луција има четворо дјеце и двоје унучади,  Мара има сина, а Ружица двоје дјеце и двоје унучади...

ЗОРКА са ћерком МАРОМ из брака са ТОМИШОМ ПЕРКОВИЋЕМ

 

    У Аранђеловцу је 2006. године, умрла и Милка Ждеро, тетка  Мире Ждеро, којој, по свему судећи, и дугује живот. Далеко од родних Смрчана, њено племенито срце је стало у осамдесет трећој години живота, изненада, тихо, без иједног дана боловања, онако како ваљда умиру само праведници, они који недужни страдају и трпе.
    И она се свему што је у младости доживјела и преживјела, свима који су били и њој одредили судбину осамнаесторо њених најрођенијих и најближих и толико других који су скончали у јами на Тушници, осветила животом. Оставила је за собом широки траг од педесет и двоје дјеце, унучади и праунучади, с великим изгледима да се тај траг још више шири, уинат онима који су били наумили да искоријене и тај омладак из породице Ждеро, једне од српских породица  из ливањског краја која је понајвише страдала и осјетила усташко злотворство током Другог свјетског рата.

 

МИЛКА ЖДЕРО – ПОПАРИЋ: светила се животом...

 

    Иако неписмена, ова сићушна, природно бистра, оштроумна, ведра и предузимљива жена, очигледно је у брачној срећи, слози и љубави - у рађању, налазила лијек за тугу сирочета без оба родитеља из најранијег дјетињства и страшне трауме које је као осамнаестогодишња дјевојка  понијела из живе гробнице, јаме на Тушници:
    - Њен отац, мој дјед Мијо Ждеро из Смрчана – казује Милкина најстарија ћерка Ковиљка - имао је сина Перу из првог брака. Како му је та жена  млада умрла, он се оженио мојом  бабом Стаком и са њом 1923. године добио ћерку Милку, моју мајку. Послије само три године и моја мајка је, баш као и брат јој Перо, остала  сироче, прво без мајке Стаке а непуну годину потом и без оца Мија. О њој и о Перу су се потом бринули  стричеви, посебно стриц Илија и стрина Симка.
    Перо се уочи самог рата оженио са Зорком     од Радета из Губера, са којом је убрзо добио ћерку Миру - мислим да је имала тек пола године  кад су почели усташки покољи.
    Мајка је веома ријетко причала о томе, поготову  ако смо ми дјеца били присутни. Није хтјела да нас трује мржњом и ја сам зато вребала сваку прилику  да што више сазнам, шта се и како стварно десило, а она је отварала душу тек кад би се овдје у Аранђеловцу срела са Даницом Лалић, која је такође  преживјела пакао јаме у Равном доцу на Динари. Код ње је свраћала и дан прије него што ће умријети, обећала јој да ће доћи  да се испричају и изјадикују, али, ето, смрт била бржа...
     Прислушкујући њихове разговоре и болна сјећања, дознала сам да су ноћ уочи покоља код моје мајке дошле двије Хрватице, њене другарице, да се поздраве, пошто је било најављено да ће сјутрадан Србе одвести и испратити у Србију. Једна од њих,било јој чини ми се име Мара, која је изгледа била  заљубљена у неког од мајчних рођака – тада јој је казала шта им се спрема и наговарала је  да иде са њом, да је она сакрије и спаси, али се она друга успротивила и рекла да то није истина.
    Кад су их сјутрадан дотјерали над јаму у Тушници било је за све касно. Мајка при паду није била  теже озлијеђена па је  успјела на вријеме да се склони у страну, али је онда видјела на смету малу братаничну Миру која је испала из наручја тешко повријеђене мајке. Грешно дијете је немоћно цвиљело на смету док су око њега падали они које су још убацивали у јаму и камење којим су одозго покушавали  да их дотуку. Кад је на смет пао и њен стриц Илија, седамдесетогодишњи старац и кад му је мало потом  један тежак камен разбио главу као лубеницу, моја мајка је потрчала, уграбила и склонила малу Миру, али је један камен и њу стигао, ударио је у раме и сломио јој кључну кост...
    Милка је, поготову под старе дане,  некако понајчешће о својим мукама причала  са ћерком Биљаном, удатом Велемир, можда и зато што је она тада била чешће са њом од остале дјеце и што је показивала више радозналости:
    - Кад су дошли да их купе и гоне у јаму – присјећа се Биљана мајчине приче – њен брат од стрица Рајко, тек пристасали момак, није био код куће већ подаље на ливади, косио или скупљао сијено.  Кад је чуо вриску и галаму у селу, он потрчао и у посљедњи час сам ускочио у камион да не заостане, увјерен да их возе у Србију. А стриц јој Илија, иако  сломљен и нагрђен при паду у јаму, иако су му послије и камењем главу разбили, неколико дана је умирао и мучио се.  И њој и свима који су преживјели у јами било је, говорила је, најтеже управо  то што су слушали јауке и запомагање  тешко повријеђених и рањених, то што су данима умирали, а да им нико није могао ништа помоћи. Посебно се грозила кад је причала како је цвиљело једно куче које је дошло на јаму за народом и које су усташе за њима убациле у јаму, како је оно  послије  неколико дана, жедно и изгладњело почело да гризе лешеве...
    И Милка, као и сви остали који су  преживјели у овој јами, по казивању Биљане Велемир,  данима су послије били готово слијепи, али је све то, ипак, било ситно при страху који су трпјели од сталних усташких пријетњи да ће их поново вратити у јаму. Све су их, иначе, били покрстили и ко год је могао морао је недјељом да иде у католичку цркву и крсти се како се они крсте. Тако све док једног дана у село није бануо четнички војвода поп Момчило Ђујић и припријетио да  Хрватима неће остати ни миш у дувару ако буду даље злостављали српске мученике:
    - Мајка ми је причала да је и без тога међу Хрватима било оних душевних, који су им помагали и заштићивали их колико су могли – каже Биљана. – Посебно ми је жао  што не могу  и не смијем да споменем име  те Хрватице која је њу његовала готово годину дана или једног од тих усташа-добротвора – бојим се да какву невољу  не навучем његовом потомству. Он би, причала ми је мајка, преко дана галамио и пушкарао око њене куће, а ноћу јој ода кришом дотурао храну. Она му то није заборавила и кад му је послије рата било суђење у Мостару она је отишла на суд и све лијепо испричала. То му је, по прилици, спасило главу. Отишао је послије на рад у Њемачку, али никада није  заборављао шта је мајка за њега учинила и никада  није пропуштао  ниједан долазак, ниједну славу или какав празник,  да не дође, да се не јави и ситном пажњом не захвали...
    Милка Ждеро, као и сви остали преживјели из ове јаме, дуго је касније, готово током цијелог рата, видала тешке повреде и убоје и вијала се сама у пустој и празној кући.  Тако до првих дана слободе 1945. године.

МИЛУТИН И МИЛКА ПОПАРИЋ: оставили широки траг

 

    - У Смрчанима – наставља причу Милкина  ћерка Ковиљка -  у којима су тада биле  само двије српске  куће, моје мајке и брата јој од стрица Илије – једног дана се појавио мој отац Милутин Попарић из Прова са другог краја Ливањског поља.  Довео га неки  његов друг из партизана, Хрват из Главица, Конта или Манђерало, заборавила сам како се презивао, и накалаузио му  моју мајку. Она му се допала, оженио се, запослио у руднику у Тушници и остао да живи код ње у Смрчанима...
    Иако су већ били пустили дубоке коријене, изродили деветоро дјеце (најстарија ћерка Ковиљка се већ била и удала и родила прво дијете, прим.Б.С.), Попарићи су, углавном по изричитој Милкиној жељи, 1966. године, у тренутку када је хрватски национализам поново почео да диже главу, дигли сидра и станили се у Аранђекловцу. На такозваном Ђикином брду су купили мало земље и саградили кућу, а данас је то, понајвише захваљујући њима, велико насеље Ливњака. Сем седморо Милкине и Милутинове дјеце (двоје је срећу и место под сунцем потражило у Београду,прим.Б.С.), ту су се населиле и многе друге породице ливањских Срба, међу којима је доста и оних који су отуда доселили прије петнаестак година, бјежећи од  нових усташких злочина и звјерстава, патолошке мржње коју су над Србима искалили и у недавним ратним сукобима у Босни и Херцеговини.
    Милутин (умро 1997.) и Милка Попарић оставили су иза себе синове Ранка (има двоје дјеце и двоје унучади), Жарка (двоје дјеце), Живка (двоје дјеце) и Бранка (троје дјеце) и ћерке Ковиљку, удату Јагодић (четворо дјеце и осморо унучади), Смиљану, удату Лекић (двоје дјеце и троје унучади), Стану, удату Ђукнић (двоје дјеце и троје унучади), Биљану, удату Велемир (двоје дјеце) и Љиљану, удату Поповић (троје дјеце и четворо унучади).

Мајка МИЛКА са осморо дјеце (недостаје само син БРАНКО)

 

МИЛКА ЖДЕРО тек са дијелом потомства

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци