СПАСИХ ДУШУ СВОЈУ

 

          Све оно што се у Другом свјетском рату, посебно у првој ратној години, збивало у Ливну и околини, само је неодвојиви дио пакленог наума Анта Павелића који се у Ватикану заклео да ће на Балкану ударити брану православљу, да ће стварањем чистокрвне Независне државе Хрватске направити непрелазни бедем ширењу православља на запад, али и моћну одскочну даску за ширење римокатоличке вјере на исток.

          И ливањски Срби су се нашли на оном стравичном списку од 1.885.943 српске душе које су усташе наумиле уклонити из Хрватске по било коју цијену. Они су, како пише Виктор Новак у својој чувеној књизи „Magnum crimen“  „имали да приђу или 'вјери дједова', или да их се уклони из НДХ и то или емиграцијом у Недићеву Србију или одашиљањем Богу на истину, са спасеним и неспасеним душама…”

          А водећа усташка перјаница, доглавник др Миле Будак је јулских дана 1941. године, односно уочи најмасовнијих покоља и најмонструознијих злочина, харангирао од скупа до скупа и позивао на истребљење Срба под новом крилатицом: или се поклони или се уклони. Остале су записане његове ријечи које је 20. јула 1941. године изговорио у Пакрацу:

          „Ви добро знате и за ону народну: 'Једнога Влаха посади и погости за столом, а другога свежи у врећу и сједи на њега. Што ти онај мисли под столом, исто ти мисли и онај за столом'. Зато запамти и ово: С Влахом (тј. Србином) једи само пола здјеле, а од пола здјеле убиј га здјелом по глави, јер ће и он тебе…“

          Који дан касније у Госпићу, међутим, Будак се није бавио алузијама и „народним изрекама“ већ је сасвим директно објелоданио како су наумили очистити Хрватску од Срба:

          „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате…“

          „Ово има бити земља Хрвата и никог другог — грмио је тих дана и министар др Милован Жанић — и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба који су нас стотине година угрожавали и који би нас угрозили првом згодом…“

          А стожерник др Виктор Гутић већ у мају 1941. године упозорава да се сан о „Светој и Божјој Хрватској“ не може остварити без „грандиозног дјела чишћења Хрватске и  Босанске Крајине од нежељених елемената“, ликујући истовремено због пропасти Југославије:        

          „Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића па и код нас — ускоро — друмови ће пожељети Србаља, ал' Сбаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој неће вам узмањкати. Сваки који се за њих буде заузимао постаје самим тим непријатељ хрватске слободе… Срби нека се не надају ничему и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева…“

          Овим злокобним ријечима др Гутић је који дан касније придодао и поруку да „Србија има да буде само сабиралиште Срба из Хрватске, одакле ће све одвести Њемци у Сибир…“

          Виктор Новак вели да „начин католичења у НДХ представља јединствен примјер нововјеког оживљавања средњег вијека — огромно, масовно убијање људских савјести, које по свом злочиначком аспекту и методи рада одговара потпуно свим могућим звјерствима којима се усташтво послужило при чишћењу НДХ од српства и православља…“

          А да је католичка црква бил идеолог зла и крвопролића, да су многи смјерни пастири под свештеничким одорама крили крваве ножеве и са олтара позивали у походе на српску дјецу, поред других безбројних примјера, увјерљиво говоре и ова два примјера које такође наводи Виктор Новак у својој књизи:

          „У овој земљи не може више да живи нико осим Хрвата — ријечи су шефа Вјерког одсјека фра Дионизија Јуричева — јер ово је земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куд ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а ако буде потребе, учинићу и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година, а које смета нашем усташком поретку. Ми данас треба да будемо сви Хрвати и да се проширимо, а кад се проширимо и ојачамо, ако нам буде потребно, још ћемо да одузмемо од других. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, кад је потребно, узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти…“

          У исто вријеме, тачније 24. јула 1941. године, жупник Мате Могуша из Удбине поручио је са проповиједаонице Србима:

          „Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером…“

          Но, ваља рећи да је у том свеопштем безумљу било и гласова разума, да је било и оних који су жељели спасити душу своју и успротивити се убијањима невиних, недужних и немоћних, успротивити се прогонима и ликвидацијама људи само зато што се другачије крсте.

          Тако би се из једног „брзојава“ датираног тих дана могло закључити да је чак и сам Анте Павелић увидио да усташе претјерују и да су се католички свештеници превише ревносно латили крвавог посла истребљења Срба из Хрватске. Побојао се изгледа да ће у темељима „Свете, Божје, Католичке и Војујуће Хрватске“ бити и превише крви, да ће бити узидано превише српских глава. Не каже да се са покољима престане, да се злочини прекину, већ поручује да се не мора баш сасвим испунити план о покатоличењу 1.200.000 Срба — што се, додуше, може тумачити и као његова индиректна сугестија да је боље што више Срба послати „богу на истину“.

          Прави и истински примјер побуне противу зла десио се, међутим, у Загребу. Тамошњи каноник др Јосип Лончар јавно је устао противу страховитих злочина над беспомоћним Србима, стављеним ван закона, и другим родољубима и антифашистима којима су летјеле главе без судова и суђења. У духу свете божје заповијести „не убиј” он је са проповиједаонице дигао глас и позвао вјернике да се уразуме и супротставе безумљу.

          Наравно, таква јеретичка проповијед племенитог каноника није остала без одјека. Међу вјерницима је било невјерника који су јавили гдје треба па се поносни свештеник брзо нашао иза браве под оптужбом да је извршио антидржавну пропаганду и увриједио самог поглавника. По кратком поступку, покретни пријеки суд је 23. јула 1941. године изрекао смртну казну „ради увреде државног поглавара и ради протудржавне промиџбе…“

          Умни, племенити и одважни каноник је казну схватио као потврду онога противу чега се побунио и одбио је да иште милост од поглавника, чврсто ријешен да за своја убјеђења живот да.

          Ствар се, наравно, брзо прочула и допрла до самог папе који је у Загреб упутио свог личног изасланика опата Рамира Марконеа да код Павелића измоли помиловање за Лончара. Поглавник му је опростио живот и најтежу казну замијенио са двадесет година тешке робије…

          Ипак, најсвјетлији примјер побуне против усташких злочина, најјезгровитију слику тих злочина, па самим тим и најтежу оптужбу, представља писмо које је др Првислав Гризогоне, Хрват, бивши министар и посланик, члан Југословенске народне странке, упутио из Земуна, 8. фебруара 1942. године, лично надбискупу Алојзију Степинцу:

          „Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину — почиње своје писмо овај хумани човјек који је у току рата одржавао тијесне везе са истомишљеницима Хрватима, нарочито онима из Сплита и Ријеке и, наравно, онима који су се налазили у Београду. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске како бих се могао сабрати и мирније писати.

          Пуних десет мјесеци кољу се по Хрватској на најзвјерскији начин Срби и уништавају се милијарде њихових иметака, а црвенило стида и гњева облијева лица сваког поштеног Хрвата.

          Покољ Срба почео је од првих дана јадне НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ. Госпић, Глина, Гудовац, Босанска крајина и др. и траје без прекидања до ових дана. Није страхота у самом убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, но у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе су набијали на коље, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полијевали их кључалом водом и тада полијевано месо дерали и солили, копали им живим очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножем браду скупа са кожом и месом, одсијецали им споловило и затицали у уста, везали их страга за камионе и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, голим ексерима закуцавали их за под кроз слијепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растрзали за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још друга многа ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу.

          Хиљаде и хиљаде српских љешева носила је Сава и Дунав, као и притоке ових ријека. Било је љешева (са натписима): ПРАВАЦ БЕОГРАД! ПУТУЈТЕ КРАЉУ ПЕТРУ! У једном чамцу који је ухваћен на Сави била је хрпа дјечјих глава са једном женском, може бити глава мајке те деце, са натписом: МЕСО ЗА ЈОВАНОВУ ПИЈАЦУ БЕОГРАД! Страховити случај МИЛЕВЕ БОЖИНОВИЋ ИЗ ТАБАНЏЕ, из које је на нож извађено дијете, па грозни случај нађених печених глава! У Босни нађене су посуде пуне српске крви, па случај присиљавања Срба да пију врућу крв своје поклане браће! Силоване су небројне жене, дјевојке и дјевојчице, матере пред кћерима, кћери пред матерама, а гомиле дјевојака, жена и дјевојчица одвођено је у логоре усташама за блуднице. Чак су силовања вршена у олтарима православних цркава! У Котару петрињском натјеран је син да силуе рођену мајку! Покољ 3.000 Срба у глинској православној цркви и убијање на стотине Срба у олтару цркве у Кладуши, све гвозденим чекићима у главу, стоји без примјера у повијести. Ужас ових недјела запрепастио је Њемце и Италијане. Они су фотографисали огроман број случајева ових покоља. Њемци говоре да су Хрвати ово радили и за вријеме тридесетогодишњег рата и да од тог доба у Њемачкој постоји изрека: „САЧУВАЈ НАС БОЖЕ ГЛАДИ И ХРВАТА!” И аријевски Нијемци презиру нас ради тога и поступају са Србима човјечно. Талијани су фотографисали посуду са 3.500 српских очију, те једног Хрвата окићеног са огрлицом од нанизаних српских очију и једног који је дошао у Дубровник опасан са два реда српских језика!

          Страхоте логора у којима су побијене хиљаде Срба или су пуштени да помру од злостављања, глади и зиме, ужасне су. Нијемци приповиједају о једном логору у Лици у којем је било хиљаде Срба, али кад су дошли тамо нашли су га празног, натопљеног крвљу и крвавим крпама, рубља и одјеће. Ту је, кажу, изгубио главу ЈЕДАН СРПСКИ ВЛАДИКА. У Јасеновачком логору и данас се муче и пропадају на хиљаде Срба који су тамо по страшној зими смјештени, у подеране циганске бараке, без довољно сламе и покривача, а добијају за храну дневно по два кромпира.

          У повијести Европе није било оваквих случајева. Мора се поћи у Азију у доба Темерлана или Џингискана, или у Африку у црначке државе њихових крволочних владара, па да се наиђе на сличне случајеве. Ништа нас више не може потпуно опрати. Ни посљедњем Циганину на Балкану нећемо више споменути нашу хиљадугодишњу културу, јер ни Цигани нијесу оваква звјерства радили.

          Зашто ја ово пишем Вама кад нијесте политичка личност и не можете за ово сносити одговорност? Ево зашто. У свим овим беспримјерним дивљачким злочинствима, која су више него безбожна, судјеловала је и наша католичка црква на два начина: велики бој свештеника, клерика, фратара и организоване католичке младежи судјеловало је у овоме активно. Догодила се страхота да су католички свештеници постали логорници и таборници усташки, па су као такви наређивали и одобравали та страшна мучења и клања кршћанског свијета. Чак је један католички свештеник лично заклао православног свештеника. Они то нијесу смјели учинити без дозволе својих бискупа, а ако су то учунили онда су морали изгубити службу и доћи пред суд. Будући да се то није догодило, значи да су бискупи знали и дали своје дозволе. Друго: католичка црква употребила је све ово да покатоличи све преживјеле Србе и док се земља још пуши од крви невиних мученика, док су јецаји још раздирали груди преживјелих несрећника, свештеници, фратри, часне сестре носили су у једној руци усташки бодеж, а у другој молитвеник и круницу. Сав је Сријем преплављен лецима бискупа Акшамовића, тисканим у његовој тискарници у Ђакову. У лецима се позивају Срби да спасу животе и иметке прелажењем у католичку вјеру.

          И наша црква као да је хтјела показати да зна убијати душе, као усташка власт тијело.

          А на католичку цркву пала је још једна већа сумња зато што су истовремено срушене многобројне православне цркве, друге обраћене у католичке, отети сви православни самостани, развучена сва имовина и упропашћена велика повијесна драгоцјеност па чак није остављена на миру ни Патријаршијска црква у Сремским Карловцима. Сва ова насиља на савјести и душе нанијели су још већу срамоту хрватском имену. Иако се ми Хрвати нећеМО моћи никако са овим опрати од срамоте коју смо навукли на се овим злочинима, ипак можемо своју одговорност смањити пред свијетом и својом савјешћу ако дигнемо свој глас против свега горе наведеног.

          Посљедњи је час да то учинимо. Послије свију великих злочинстава у повијести човјечанства долазиле су велике казне. Шта ће бити код нас Хрвата ако се добије утисак да смо баш до краја у овим злочинствима устрајали? У првом реду дужна је црква да дигне свој глас, прије свега зато што је црква Исуса Христа, а послије тога што је она моћна. У Њемачкој су велики католички бискупи имали смјелости да дижу свој глас у корист прогоњених Жидова, а код нас још ниједан бискуп није дигао свој глас за невине Србе, хришћане, који су страшније прогоњени него Жидови у Њемачкој. И зато ће на главу католичке цркве пасти највећа одговорност за казну божју и људску, за овај страшни неописиви гријех.

          Написао сам Вам ово писмо да спасем своју душу, а вама остављам да нађете пута за спасење своје душе.

          Један од оних који је прво човјек и хришћанин, па онда добар Хрват.“

 

          Земун, 8. фебруара 1942. г.                            Др Гризогоне, с.р.

 

          (Треба напоменути да постоји више готово једнаких или небитно различитих верзија овог писма, а овдје је дата она која је објављена у „Политици” 1. августа 1990. године,прим.Б.С.)

          Било је сличних протеста и устајања у одбрану невиног српског живља и са стране Муслимана, нарочито оних из Босне. Један од најсвјетлијих примјера је свакако апел шездесет Муслимана из Бањалуке који су 12. новембра 1941. године упутили потпредсједнику усташке владе Џаферу Куленовићу и министру у влади Хамдији Бешлагићу.

          У апелу се истиче да у историји свијета нема примјера равних ономе што се ради над Србима у Босни и Херцеговини, да је „пропаганда за покрштавање узела таквог маха да подсјећа на шпанску инквизицију“:

          „Убијање свећеника и првака без суда и пресуде, стријељање и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена и дјеце, гоњење у масама из кућа и из постеље читавих породица са роком од једног до два часа за спремање, те њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, те сиљење на прелазак у католичку вјеру, све су то чињенице које су запрепастиле сваког истинског човјека и које су и на нас Муслимане ових крајева дјеловале најнеугодније…“

          Колико и сама чињеница да је неко уопште смио противрјечити усташкој власти и њеним великодостојницима, зачуђује изванредна и готово непогрешива обавијештеност „бунтовника“ о усташким злочинима, поготову што се зна да је моћна Павелићева пропаганда, организована и вођена по угледу на најбоља Гебелсова искуства, готово од првог дана настојала и успијевала да прикрије злодјела, да прикрије право лице и намјере Ендехазије.

          Отуда није чудо што је дуго и веома споро продирала та истина у Европу. Тако је, рецимо, једна од првих вијести о покољима, објављена половином августа 1941. године у московској „Правди“, која преноси информацију агенција ТАС, односно ТАС-овог дописника из Женеве. Ту се злочин приписује Италијанима као окупаторима и истиче да су „истријебили сво мушко становништво…“ Нема, наравно, ни ријечи о томе ко су, одакле су тачно и које вјероисповијести жртве.

          Својеврсно обмањивање јавности наставља чак и радио „Слободна Југославија“ који, чак годину дана касније, апелује на свјетску јавност, нарочито на јавност у Енглеској и Амрици, да дигну глас „због репресија које се спроводе над становништвом…“ Опет ни ријечи о томе ко спроводи репресије нити над којим становништвом.

          Наравно, пресудну улогу у завођењу и обмањивању свјетске јавности око стварних циљева фашизоидног клерикализма чију су политику највјерније и најдоследније спроводиле усташе, имао је моћни Ватикан. А да је Ватикан добро знао како се Анте Павелић и његова солдатеска бори за циљеве католицизма, види се из извјештаја савјетника посланства НДХ у Риму, Николе Рушиновића.

          Очиглрдно је, тако, да се у Риму све потанко знало о усташким злодјелима, да су, затим, усташе сматране фашистима и да су их се, како каже Виктор Новак, „њихови учитељи помало стидјели“ због њихове крволочности и немилосрђа. Утицајни кардинал Маглионе је чак и отворено негодовао због тога, али се касније и он одобровољио кад је чуо о „изванредним успјесима“ које усташе постижу у источној Босни…

 

                                                  *   *   *

 

          Књига Бранка Бокуна „Шпијун у Ватикану 1941 – 1945“, објављена у Београду 1998. године, ако и не доказује у потпуности да је све рађено  са знањем и благословом свете столице, она засигурно баца још једно свијетло на мрак звјерстава усташа и знане злочине, али и открива многе мање познате појединости и црне странице злочиначке владавине  Анта Павелића.

          У необичном ратном дневнику Бокун је  описао свој  боравак у Риму и Италији  током Другог свјетског рата гдје је доспио  са специјалним задатком. Као државни агент, са фалсификованим пасошом  на име Мађара Беле Бочианиа, oн је у љето 1941. године добио  задатак да оде у Рим на студије, али да се, како зна и умије, домогне Ватикана и папи Пију Дванаестом преда припремљени досије о доташњим злочинима усташа на овом дијелу Балкана. Та несвакидашња ратна  хроника, свједочанство о „трагикомедији у којој страх  игра најважнију улогу“, односно  о једном  „поглављу гротескног хаоса“ у  двадесетом вијеку, представља потресни зборник  докумената о страдању српског народа и покушајима њeговог истребљења са територије новостворене Независне државе Хрватске у првим  мјесецима ратног хаоса на просторима Југославије.

          - Људи никада нису оригиналнији него док се боре за опстанак – пише Бокун. -  Нешто од те оригиналности описано је у овој књизи, па и ако  многе епизоде изгледају невероватне, оне су све истините;  у рату ништа није невероватно – јер је могуће све...  

          Предајући му досије о усташким злочинима и упућујући га у опасну и неизвјесну мисију која му предстоји,  претпостављени му је 1. августа 1941. године  између осталог  казао:

          - Једино Ватикан може да заустави крвопролића у Хрватској, јер ту није реч о политичким или расним, већ о верским убијањима, која организују  католички свештеници. За разлику и од нацистичких убијања, ова се врше у име Цркве. Преко три стотине хиљада Јевреја и Срба масакрирали су католици. У овом досијеу налазе се докази о томе...

          За илустрацију, он му потом  цитира одломак говора Мила Будака, тадашњег министра за вјерске послове  у Хрватској, одржаног 22.јула 1941. године:

          „Усташки  покрет заснива се на  католичкој вери. За мањине – Србе, Јевреје и Цигане – имамо три милиона метака. Један део тих мањина већ је елиминисан, а многи чекају да буду побијени. Неке ћемо послати у Србију, а остатак присилити да из своје вере пређу у католичку. Наша нова Хрватска, према томе, бити ће ослобођена свих јеретика и у годинама које долазе постаће сасвим католичка...“

          У духу овог пакленог програма је и ''бесједа''  неког католичког  свештеника коју је изговорио у Удбини 13. јуна 1941. године:

          „Браћо – рекао је он том приликом -  до сада смо за Свету римску католичку апостолску Цркву радили с крстом и јеванђељем. Сада је дошао час да радимо с ножем у једној руци и пушком у другој. Што више Срба и Јевреја успете да уништите, то ћете више поштивани бити у крилу Католичке цркве...“

          У досијеу  усташких  злочина  који је  Бокун  добио и требало да га  уручи врховнику католичке цркве био је и специјални докуменат под бројем 46468 – наређење о обавезном покрштавању  преосталих Срба и Јевреја, које је  поглавар  нове хрватске државе издао  30. јула 1941. године,  дакле  баш  на Огњену Марију када су се одиграли и највећи злочини у Ливну и околини.

          Тих дана и босански надбискуп у чланку објављеном у  „Католичком тједнику“ „велеумно“  закључује да је „било глупо и недолично од христових ученика што су претпоставили да се борба противу зла може водити на племенит начин и у рукавицама“, мислећи, наравно, при том првенствено на Србе и Јевреје.

          Бранко Бокун пише да је у досијеу постојао и  докуменат у  коме је била описана стравична „игра клања“ - забава усташа у концентрационим логорима у којима су држали заточене Србе, Јевреје, Цигане и друге иновјерце и непокорнике католичком крсту, чак и поједине Хрвате који  нијесу хтјели да гријеше душу и крваве руке, или се гдјекад и отворено  супротстављали онима који су то чинили:

 „Онај ко убије  Србина или Јеврејина уз најкраћу агонију жртве – побеђује у игри. Четрнаестог јула Папа је примио и благословио стотину усташких полицајаца. Делегација је била изабрана међу победницима у 'игри клања'!“

Сем писаних докумената, у досијеу је, како тврди Бокун, било  и  низ аутентичних  фотографија. Бокуна је посебно дирнула једна коју је детаљно описао у својој књизи:

„На трећој фотографији био је усташа који чисти нож с кога капље крв, а код његових ногу лежи мртво неколико жена и деце. Поглед ми се приковао на детету без одеће у предњем плану, које није могло имати више од три године. Изненађени поглед његових широм  отворених очију чинио је да је дете изгледало живо. Стиснуо сам зубе, јер сам осетио да ми се у стомаку пење. Кроз главу ми сину: шта ли је грешно дете помислило кад је осетило нож на грлу! Вероватно да се убица с њим игра...“

Бранко  Бокун потом  цитира  и једно писмо које му је некако дошло до руку у Риму, 10. септембра 1941.  године, а упутио га је осам дана раније неки католички свештеник из Книна  свом пријатељу и колеги у Риму:

„Драги брате, шаљем ти вести којима ћеш се поносити у Риму. Не би више могао да препознаш наш град. Сад можемо удисати чисти ваздух. Остали су само католици. Срби, који су  некад ту живели, преобраћени су или су уништени. Пре неки дан је отац Ловро  чуо да једна група Срба чека на погубљење. Довео их је у цркву и покрстио, говорећи: 'Сад можете мирно умрети у правој кршћанској вери; сад ће вас тек примити на небо.' Сећаш се колико је Ловро увек био оригиналан!?“

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци