СЕДАМ ДАНА У ГРОБНИЦИ
Занимљиво је такође да је, чак и од оних која су спашена и на неки начин избјегла усташко немилосрђе, веома мало дјеце из ливањског краја преживјело Други свјетски рат. Много их помрло још у току рата. Стигле их посљедице страдања, покосиле болести, глад и свакојаке друге недаће које су надолазиле у ратном вихору, а и она која су претекла и дочекала слободу, углавном су била кратковјека.
Једна од ријетких је Мара Црногорац из Челебића. Дочекала је да се и послије пола вијека присјећа свега што је преживјела за седам дана боравка у јами Бикуши из које је спашена заједно са Анђом и Мићом Ерцегом.
Није, додуше, те 1990. године жељела више на то да се враћа и најрадије би све заборавила. Бјежећи од стравичних успомена и кошмарних снова због којих се годинама није радовала ноћима и починку, доспјела је у Београд, у нади да ће у великом бучном граду наћи мир и заборав.
Нажалост, ни даљина, ни вријеме, ни срећан брак и радост коју су донијела дјеца и унучад, нијесу извидали њене ране и донијели заборав. Деценијама, кад би путовала, чинила је то само ноћу како би избјегла мрак тунела који је подсјећао на мрак јаме Букуше.
Само једном је Мара Црногорац отворила срце и испричала шта је све доживјела, испричала оно што се тако незаборавно и непреболно урезало у душу осмогодишње дјевојчице. То упечатљиво и драгоцјено свједочанство сачувано је у зборнику „Босанско Грахово у Народноослободилачком рату“:
„Нас је било деветоро у фамилији. Имала сам тада 8 година, а муке и злочине које сам видјела и преживјела памтим као да су били јуче. Чини ми се да би ликове и ужасне сцене могла насликати да сам умјетник…
28. јула 1941. године затекла сам се са стрином Томом у планини, у мјесту звном Ливаднице код стоке гдје смо имали стаје. Тада сам чула гдје жене причају да су усташе нападнуте код села Грковаца, да их је доста изгинуло и да су љути на Србе.
Убрзо је дошла моја мама Цвита Црногорац и рекла стрини да су усташе позатварале све мушкарце из нашег села у школу, па да она иде интервенирати преко браће од стрица, Римаца, јер су они били у усташама. Видјела сам по њима двјема, а и оно што сам чула, да нешто није у реду, управо да се догађа нешто страшно у селу.
Сјећам се да су њих двије рекле нека мала остане (мислили су на мене), нећемо јој ни јављати да не би плакала. Међутим, све сам ово слушала и гледала сакривена у грму иза стаје. Остала сам без ријечи, а њих двије су отишле. Више их никад нисам видјела.
Одмах чим су дошле у село отјерали су их у школу и ту поклали заједно са осталим српским становништвом нашега села. Заклали су тада моју мајку Цвиту, стрину Тому и сестру Веселинку — дијете од пет година која је, по причању очевидаца, бјежала око школе; иако рањена из пушке оптрчала је школу три пута док су је крвници ухватили и заклали.
Моја сестра од стрица Боја, брат Божо и ја чували смо овце у Ливадницама. Ту је било још тринаесторо. Нисмо знали шта се у селу дешава. Други дан отишли смо код комшинице Маре Римац — Хрватице. Убрзо затим, пошто су нас усташе тражиле да дођемо у село, ми смо, не слутећи зло, кренули.
Стигли смо у село и отишли свако својој кући. Наша кућа је била закључана па смо отишли у кућу Илије Црногорца која је била откључана, али у њој није било никога. Одмах смо видјели да је неко зло и почели плакати јер у наших седам кућа Црногораца није било никога.
Међутим, у кући Раде Црногорца чуо се неко. Отишли смо одмах тамо и умјесто његове породице нашли смо усташе како муче Радиног оца (старца од преко 70 година) који је био стар и болестан па није могао отићи на 'кланицу' до школе. Зато су крвници дошли да га казне због недоласка, најприје мучењем, а клање му и онако није изостало.
Ту су нас усташе видјеле, а ми, надајући се спасу, одмах смо побјегли код Маре Римац која је мало прије тога дошла с нама из планине, да нас 'заштити' и да њу питамо гдје су наши. Сјећам се да сам страшно плакала и вриштала па ме сестра Боја држала за руку и тјешила, али сам ја и даље запомагала:
— Јао, гдје је моја мама?
Тада ми је рекла Мара Римац:
— Маро, немој плакати, отишла је твоја мама доље да те упише у школу…
Усташе, наше комшије, били су под пушкама, ужурбано се кретали по селу и на нас мрко гледали. Одоше брзо по породице Ерцега и Црногораца, а нас затворише у кућу Илије Црногорца — свега петнаесторо.
Кратко иза тога отјерали су нас челебићкој школи. Покушала сам остати код Јање Римчеве, али ме она отјерала да идем са усташама. Пролазећи кроз село видјели смо да у српским кућама нема никога живог, у хрватским се видио понеко, туробан и заплашен. Све је било необично и стравично да је и њима већ улијевало страх.
Кад су нас усташе утјерале у школско двориште, угледали смо језив призор који је тешко испричати или описати.
Видјели смо крваве пањеве, а на њима крваве брадвине, сјекире и сатаре. Поред пањева леже у крви одсјечене женске плетенице које су зликовци одсијецали заједно с главама. Цио плат — гомила вредније одјеће и обуће, женске и дјечје. На више мјеста бијели се просут људски мозак на локвама крви на које су наваљивали ројеви мува.
Схватили смо сви шта је било и шта нас чека, тим више што смо препознавали дјелове одјеће наших мајки, сестара, браће и рођака. Страва је била таква да нико није могао изустити ријеч нити плакати, па ни ми дјеца. Били смо просто паралисани.
Ту смо у дворишту видјели нашег комшију Пичу Римца, без пушке и униформе, сав крвав по рукама и лицу. Сјећам се да га је упитала Милка Црногорац:
— Е, мој Пиле, шта је ово, шта се ради од нас?
Он одговори хладнокрвно:
— Видјећемо брзо шта ће бити и са вама…
Ту смо остали док су се усташе нешто договориле. Затим су нас отјерали у једну учионицу школе. На степеништу школе било је толико крви и људског мозга да смо се клизали по њему као кроз велики глиб. У учионици је било по клупама разних вриједних ствари: пршћења, наруквица, ланчића, хране и слично. Усташе су нас пребројиле још једном и закључале. Послије један сат времена дошли су и са нас поскидали све вриједне ствари. С мене су скинули кецељу и наруквицу.
У униформи с оружјем дошло је осам усташа који су нас другим степеништем истјерали из школе према задрузи. Чула сам тада да жене говоре:
— Нису нас овдје поклали, тјерају нас у бунар.
Кад смо прошли бунар и окренули уз страну Вијенац, нисмо знали куда ће са нама. Поклали нас нису сигурно због тога што су остале већ били затрпали у рупе гдје је некад вађен пијесак, на мјесту званом Барјак, а копати за нас нове рупе нису хтјели. Уствари, попунили су мјеста у рупама са око 300 наших мјештана из села Челебића тако да мјеста за нас ту није било.
Тјерајући нас уз Вијенац чула сам како Милка Црногорац гласно кука јер су је усташе тукле кундацима — она је била старија жена и није могла брзо ићи уз брдо. Тада су нам рекли:
— Идете ви у Србију међу свој народ, шта се плашите.
Нисмо још коначно знали куд ће с нама, а да смо знали и смјели, могли смо се сигурно разбјежати по жбуњу и спасити више од половине.
Одједном су нас зауставили и одмах нам запуцали у леђа. У том тренутку био је један дечко, син Пере Ерцега, испред мене, а поред мене били брат ми Божо и сестра Боја. Одмах смо, по отварању ватре, попадали на земљу, мој брат и сестра били су рањени. Видјела сам како Божи цури крв из вилице, а Ерцегу је пушчано зрно скинуло лобању и просуло мозак. Један од усташа одмах га је зграбио и убацио у јаму. Тада сам тек видјела да је то јама звана Бикуша.
Затим је бацио и мене. Нисам дуго падала. Пала сам на нешто меко. У ствари, пала сам на лешеве људи који су раније побацани. То су били лешеви наших мушкараца који су прије неколико дана били бачени. Кад сам се зауставила на једној полици јаме, познао ме Ђорђе Црногорац који је остао жив од раније бачених људи у јаму. Видио је да сам жива и одмах ме повукао у страну под једну јамску полицу, рекавши да ћутим. Затим су на исто мјесто пали мој брат Божо и сестра Боја. Иако рањени, били су живи. Њих је исто Ђорђе склонио у страну међу шпиље.
Кад ус све убацили у јаму, тукли су Боју Рамушу над јамом. Ми смо све то чули јер смо били на дубини од десетак метара. Она је пркосно рекла усташама:
— Кољите мене, крвници! Имам ја три сина, три сокола, ниједног нисте ухватили, зликовци. Осветиће они мене!
Заклали су је над јамом и убацили, али се и она зауставила на првој полици код нас. Била је страховито измрцварена. Ужасно је било Боју гледати. Ђорђе је нашао неку мараму и покрио је да ми не гледамо.
Кад су усташе све побацали онда су одозго звали:
— Има ли ко жив, нека се јави да га спасимо!
Ђорђе нам је строго шапнуо да ћутимо. Тако је, како он каже, било и с њим. Пошто су се неки јавили, поново су бацали бомбе на њих. Заћутали смо, али убрзо око нас и испод нас тутњале су подмукле експлозије бомби и ломљава камења. Цијела се јама тресла. Била сам рањена од бомбе или камена у ногу.
Убрзо се све умирило. Мало касније осјетили смо да су усташе напустиле отвор јаме.
Сазнали смо за још двоје живе дјеце — Мићу и Анђу Ерцег, која су била рањена али још жива. И њих смо извукли између лешева на страну. Остали су живи и ови моји: сестра Боја, брат Лука и ја. Живих је било још на већој дубини, чула се кукњава, јаукање, па и псовке. Пешкан Петровић се свукао потпуно го, прича којешта и најзад умрије сједећи на једном лешу.
Нисмо осјећали глад, али нас је морила страховита жеђ па смо са стења сакупљали росу рукама и квасили уста. Други или трећи дан успјели су изаћи из јаме моја сестра и брат, и Мијо. Они су рекли да ће донијети од кошара скале — мердевине и воде, па ће нас спасити. Успјели су отићи до кошара у Ливадницама, али су усташе њих двојицу поново ухватиле. Мијо је успио побјећи. Они, несретници, нису хтјели бјежати с њим, јер су хтјели нама помоћи…
Остали смо немоћни у јами шест дана и шест ноћи… Седмог дана, кад се смрачило, спасиоци су спустили Ђорђа Ерцега на конопцу са батеријом у руци. Кад су га спустили доље Ђорђе је препознавао своје који су већ били мртви и почео се задржавати око њих. Они су одозго викали:
— Спасавај живе! Не гледај мртве!
Ђорђе је мене прву завезао испод руку и већ сам се нашла горе. Затим су извукли Анђу. С Мићом Ерцегом имали су муке. Испод руке је био рањен од бомбе, што га је ужасно бољело…
Шесторо преживјелих Црногораца: ПЕРО, РАЈКО, ИЛИЈА (Рајков брат), ЛУКА и МИЈО, а испред њих МАРА ЦРНОГОРАЦ
Моју сестру Боју и брата Божу који су сами изашли из јаме и поново ухваћени од усташа, ипак су комшије спасиле од поновног клања. Божу су одвели у ливањску болницу на лијечење у којој се опоравио и скоро оздравио. Међутим, тада је један усташа дотрчао, наводно из борбе која се водила негдје источно од Ливна, ушао у болницу и питао:
— Има ли ко овдје од Срба, да га закољем!?
Нашао се неко ко му је казао. Он је утрчао у собу и заклао га на болничком кревету. Ово је касније казала болничарка Ружа, која сада живи у Ливну.
Сестру ми Боју, као одраслу дјевојку, узеле су усташе са Даном Шуњком, Маром Ерцег и Ружом Радојом. Водили их са собом, покрштавали, силовали, најзад убили и бацили у јаму код села Луснића, негдје у октобру 1941. године. Оне су могле побјећи јер су им неки од комшија Хрвата то омогућили и наговарали их да бјеже, али оне нису хтјеле због тога што су их усташе осрамотиле…“
Одмах послије рата Мара Црногорац се удала за свог вршњака Илију Козомару који је такође случајно избјегао смрт и на вријеме умакао из усташких канџи. Са оцем Радом и браћом Пером и Лазом побјегао је у посљедњи час, али му је у селу остала мајка Стана са још четворо дјеце. Нико од њих није претекао…
Непозната дјевојка из ливањског краја, жртва усташких злочина
Мићо Ерцег, који је са рођаком Анђом и Маром Црногорац као дијете преживио пакао јаме Бикуше, сада живи у Београду. И он се на вријеме склонио из Челебића и у бучном граду живи за тренутке радости које му син и ћерка причињавају позивима и ријетким доласцима из далеке Канаде гдје су потражили животну срећу и мир.
Ни он не воли да се сјећа тих седам дана ужаса у гробници - јами Бикуши и свега онога што им је претходило и што је касније претрпио пошто је пуким случајем спашен и извучен из чељусти смрти:
- Ја сам био најстарији од нас троје дјеце преживјелих у Бикуши – казује Мићо Ерцег. – Била ми девета година. Ја сам прво преживио покољ у Челебићу и био тешко рањен испод пазува, а у Бикушу су нас побацали сјутри дан послије покоља, све ми се чини зато што више није било мјеста у рупама на Барјаку и што их је мрзјело да копају нове и сахрањују нас.
Прошло је ево шездесет и шест година од тада а ја још не умијем и не нађох ријечи којима бих описао то што смо за тих седам дана претрпјели, ту су ријечи немоћне. Како описати дјечји страх у мраку јаме испуњене умирућим ропцима, јауцима и дозивима у помоћ тешко рањених, оних који нијесу имали срећу да заврше на самом дну јаме. Како описати глад, жеђ, хладноћу, несаницу и неизвјесност,очај и тугу, како страшне болове од ране под пазувом и убоја задобијених при паду у јаму...
А тек радост кад смо седмог дана увече над јамом чули тихи жамор и препознали глас кума Влада Шуњке...
Са њим је, поред осталих, био и Ђорђе Ерцег, мој брат од стрица, млади чобанин, врло вјешт и спретан, а храбр и неустрашив. Кум Владо га свезао и сустио на коноп до полице на којој смо се ми налазили. Ђорђе нас је ту везао једно по једно испод пазува, а Владо и остали нас онда извлачили. Прво Мару, па Анђу, на крају и мене. Са мном мука жестока, како да ме вежу и како да ме извуку кад ме рана испод пазува боли, очи ми испадају и без додира а не кад преко ње ставе и стегну коноп...
Би ми ипак суђено да преживим, а мој брат Ђорђе који ме спасавао тако рањеног и унакаженог, погибе послије у Народноослободилачкој борби...
* * *
А сем страхота и надљудских патњи које је преживио као дијете, Мићо Ерцег живи и с једном живом родитељском раном на срцу, увјерен да му је и њу задала бездушна рука и хрватска националистичка мржња.
Његов син Милорад, звани Ђећо, студент криминалистике у Загребу, један од најљепших и најомиљенијих момака у Челебићу, нетрагом је нестао у љето 1985. године. Младалачки занесен љепотом живота, био је, кажу, помало авантуристички дух, волио путовања и нарочито планинарење. Једног дана се запутио к пријатељима у Гламоч – пјешке преко Голије.
Милорад Ерцег, звани Дећо
На том путу му се изгубио сваки траг и никада није нађен било какав поуздан знак који бимогао бити кључ ове мистерије. До данас је, тако, остала загонетка и сумња да је и њега живота и главе коштала љубав са једном Хрватицом.
Наиме, у овог стаситог љепотана из Челебића загледала се прелијепа средњошколка Марија, ћерка Карла Марића из сусједног села Струпнић, Хрвата који се својевремено овдје доселио однекуд од Посушја и годинама био шумар у овом крају. Планула обострана љубав, слијепа и безгранична – она која не зна за бесмислене и безумне међе старијих, која не пита ко се како крсти и ко у коју цркву иде.
То, по прилици, није било по вољи њеном оцу. Кад је Милорад нестао, полиција је, кажу, испитивала и Карла Марића, али, наводно, није дошла до сазнања и било какве сумње да он зна нешто о његовој судбини.
Марићева очајна и уцвијељена ћерка, кад је изгубила и посљедњу наду да би се њен Ђећо однекуд могао појавити, отишла је из Струпнића и станила се у Њемачкој гдје је опет срела једног Србина, родом однекуд од Крагујевца, и удала се за њега. Да ли по њеној или очевој жељи, вјенчање је, међутим, обављено у католичкој цркви у Ливну, на Горици...
Прошло је послије десетак година, па је изнова планула сумња да је Милорада Ерцега, наводно, ипак ликвидирао Карло Марић. То, кажу, испричала нека Хрватица из Струпнића, која такође живи негдје у Њемачкој. По њеној причи, Марић га је сачекао негдје у пустињи на Голији, на путу од Челебића према Гламочу, убио га и његово тијело вјешто сакрио и затрпао у некој од небројених јама и шкрапа за које је знао само он као шумар.
Мићо Ерцег, ипак, не гаји наду да би, чак и ако је све то до краја тачно, његовог злотвора и крвника сада могла стићи рука правде и заслужена казна, баш као што праведно нијесу кажњени ни они који су својевремено њега бацили у јаму:
- Можда Карло заиста и није лично дигао руку на мога сина, али да зна ко је то учинио, коме је на њега показао прстом и мигнуо да га смакне, у то нема никакве сумње – вели Мићо Ерцег. – Мени, међутим, то више и није толико важно, погинуле су хиљаде других за које нико није одговарао и једино што желим је да знам гдје, у којој јами, леже његове кости, да их нађем и како доликује сахраним.
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци