РАСКОЛ

Latinica

П0МРАЧЕЊЕ УМА

 

„…сваки који зло чини, мрзи на видјело и не иде к видјелу да не

 покарају дјела његовијех, јер су зла. А ко истину чини, иде к видјелу,

 да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена…”

(Јеванђеље по Јовану)

 

            Док је четрдесетих година двадесетог вијека захуктала фашистичка машина тутњела низ Европу, све прштећи пред собом и склањајући као грану с пута једну по једну препреку оскудно наоружаних, разједињених и деморалисаних противничких армија, Анте Павелић је у завјетрини и под тврдом заштитом фашизма задовољно трљао руке и чекао да се и југословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава јутра која су другима доносила страх, неизвјесност и безнађе, са којима је умјесто свјетлости новог дана многима долазио мрак ропства, Павелићу су била румена праскозорја пуна наде да је најзад куцнуо час за освету Србима и остварење његовог сна о великој и независној, етнички чистој држави Хрватској.

            А Павелић, као уосталом и сви остали који су рачунали на велики шићар у предстојећој ратној катаклизми, сем на савезништво и пријатељство моћних заштитника, Хитлера и Мусолинија, наду је првенствено полагао у међунационалне расколе и мржње које вјековима тињају на Балкану, које су разједале и слабиле и онако слабашну моћ и јединство Југославије.

            О каквом је расколу ријеч, колико су дубоки и докле сежу коријени зла и мржње, било је свакоме јасно већ у оних тужних једанаест априлских дана 1941. године, у вријеме бесмисленог и самоубилачког крварења југословенске војске у очајничком покушају да организује какав-такав отпор и не допусти окупатору да се у Југославију ушета како се ушетао у остале до тада поробљене европске земље.

            Стање је, наравно, било најтеже у национално шароликим срединама. Ту су и војне јединице биле највише заражене национализмом и понајприје положиле оружје пред непријатељем, којега су једни дочекивали са притајеном мржњом, као крвника и окупатора, а други са одушевљењем и цвијећем, као пријатеља и ослободиоца.

            А све оно што се тих срамних априлских дана догађало на фронтовима и положајима југословенске војске била је само претеча и вјесник стравичних покоља и међунационалних сатирања која ће касније услиједити, подјарена борбом за власт, политичким манипулацијама и шовинистичким осветама до истребљења противника, неистомишљеника и националних несродника.

            Ни Ливно и ливањски крај у томе нијесу били изнимка. Све оно што се, посебно током 1941. године, догодило, крваво коло које су и у овом поднебесју заиграле усташе, зачето је у априлском слому. О томе, као и о многим другим појединостима и догађајима који су се овдје одигравали током рата, аутентичне и до сада необјављене записе је оставио првоборац Милан Радоја, звани Мрачило, из Челебића.

            „Ово је спунтано написано”, напомиње овај племенити човјек на првој страници својих записа, руком написаних, а послије његове смрти (умро је у осамдесет осмој години живота) сачуваних понајвише захваљујући професору Свету Буловићу из Ливна. З9 аутентичности и занимљивости казивања, због љепоте језика, записи Милана Радоја следе без икаквих, стилских, језичких и других сличних интервенција, сем  најосновнијих правописних и интерпункције:

 

МИЛАН РАДОЈА, звани МРАЧИЛО, савременик и поуздани свједок трагедије српског народа у ливањском крају

 

            „Априла мјесеца 1941. године, кад се спремо Хитлер да напане Југославију, добијо сам позив од војног осијека да се јавим жандармској станици на Вагњу на вр Динаре — пут који води од Ливна Сињу преко Пролошке драге.

            Тамо кад сам дошо било нас је седам, све стара годишта: Јовић Мирко из Врбице, Вулић Илија из Врбице, Миаило Перо из Сајковића, Броћета Никола из Губина, Пешун Стојић из Чапразлија, Пилип Пашалић из Доњи Рујна. Командир станице бијо је Иван Зелника, наредник.

            Распоредио нас шта је чија дужност. Никола Броћета бијо је телефониста, он је задужен да буде код телефона. Мене да будем курир. Пашалић Пилипа да буде са њим у канцеларији. Она четири да дежурају код једног астала који је био пред станицом. Тај астал имо је дванаес бројева ђе је било написано исток, сјевер, југ, југозапат и тако даље. Кад би авијони полетили, са којега правца лете, да се одма јави телефоном у којем правцу лете — Мостар, Сарајево и тако даље.

            Кувар је бијо неки Јерко. Одма нам реко: ви Босанци, куд су вас ђавли вамо донили, да вам ја морам кувати засебно пошто смо ми добивали војничко следовање, ми пет жандара, они су куповали сами за свој новац и боље се ранили. Добили смо за постељину старе сламарице и у њима слама и по два стара ћебета. Даво нам једну собу празну. Жандари су имали своје кревете. Пилип Пашалић спаво је са командиром, нас шес заједно у соби.

            Реко нам је наредник да не улазимо у канцеларију, само кад он којега зовне. Каже, ја имам пуне руке посла, само ми је Пилип потребан да ми помогне. Он је са њим обављо неки посо више него са свим другим жандарима. Били су њи двојица стално заједно и пар дана пришо се са њима ранити.

            Јерко кувар, кад би нам даво рану, реко би: ви, Босанци, ја вам нећу задуго кувати. Доша је ђаво по своје, каже вам Јерко да ћете ви брзо кући...

             Ми би само погледали један у другог шта говори.

            Кроз неколико дана чујемо на телефон: напала Италија и Њемачка Југославију.

             Исти дан неко јави преко телефона да су наше југословенске јединице код Шибеника дале јак отпор Талијанима.

            Тога дана навече, нешто око десет сати, ми полегли, долети телефониста Броћета, шапће мени и Перу Миаилу: брзо овамо на телефон!

            Прислонисмо главе уз телефон: ало, овде је Травник, браћо Хрвати, грануло је наше сунце, рађа се Хрватска независна држава, на челу нашега доба ево жељезнога Анте Павелића! Браћо Хрвати, будите опрезни, одузимајте војсци оружје и примајте власт у своје руке…

            Тако јавља Сплит, Сињ, Ливно и још неки градови али нико не јавља ко је на телефону. Ми се избезумили, шта се ово догоди, а телефони само зује. Ми упознајемо наше стражаре шта се догодило. Наредника не зовемо јер он је нама реко само кад лично неко њега зове онда да му јавимо.

            Ми се узмували. Нешто кашње један сат, око једанаес сати, дође једна лимузина, луксузни ауто, пред станицу. Ми стражари излетисмо напоље око аута кад војник гони рањенога пуковника Рашовића. Рањен на три мјеста. Казивамо шта је телефон говоријо прије сат времена. Он нама казива шта се њему догодило, да је на њега извршен атентат, поручник Лујетић који је бијо судија његовога 13. пука „Ајдук Вељко”, Приморске дивизије, која је добила наређење да крене из Сплита за Сарајево.

            Он пита ђе има Србин доктор. Ми казивамо: има доктор Митровић у Ливну.

            Он нас савјетује: људи, будите опрезни, видите шта се мени догоди од мога доброг пријатеља поручника Лујетића, он је судија мога пука, на вјеру даде ми смртни ударац, можда ћу од ови рана и умријети…

            Отишо је у Ливно. Кашње неколико дана убијен у Ливну у болници од стране усташа.

            Кашње неколико времена, нешто око пола сата, искупи се око станице доста официра. Натрпа се пуна соба. Телефониста зове Ливно — ништа, зове Сињ — ништа, све телефомске везе прекинуте.

            Официри се забринути узвртили. Неки скидају палете са рамена, неки и бацају под ноге, неки мећу у џепове.

            У тој гужви диго се и командир и она два жандара. Говори ми командир: ти си курир, буди спреман, кад се сване даћу ти једно писмо, наша је патрола доље у селима на служби, рећеш поднареднику да провјери шта се догодило, ја ћу му написати.

            Даво ми је командир писмо. Обуко сам једну стару бунду и стару шајкачу, натуријо на уши, пувала је јака бура и наносила пахуљице снијега.

            Кренуо сам пријеким путем доље низ Динару. Нешто један и по километар, једна велика кућа, мислим да је била штала за стоку, ђе се случај догодио. Два војника загрнута у војничку ћебад. Идем њима.

            Питам: је ли зима воници?

            Углас оба говоре: јесмо се боме и смрзли.

            Питају одакле идем.

            Велим: од жандарске станице.

            Одма питају: молим те, знадеш ли оће ли нам доћи брзо смена, ево ћемо погинути од леда чувајући ове.

            Ја питам: па ко је то под шаторским крилом што ји чувате?

            Један: па зар не знаш ко је?

            Не знам.

            Па, ово је покојни поручник Лујетић што је извршио свој задатак, покој му души, он је часно и поштено извршијо свој задатак за који се заклео.

            Питам: ко је овај други и трећи?

            Овај до њега, то је његов искрени и добри пријатељ, он је убијо тога мајора, он је бијо командант трећег батаљона…

            Ја питам: па ко је убијо њи двојицу?

            Онај исти јопе говори: убијо је један Црногорац, заставник, јебала га мајка црногорска, дабогда га моја пушка погодила, ништа му друго не било него метак…

            Ја пођем од њи. Онај исти говори: молим те, реци да нам пошаљу смену, видиш да смо се смрзли…

            Идем даље низ планину кад код двију мали кућица у једном дочићу два војника загрнута у ћебета чувају један леш покривен шаторским крилом. Идем њима.

            Питам: је ли зима војници?

            Оба у глас: јесмо се и смрзли.

            Питам: па ко је тај мртви што га чувате?

            Оба у глас: ми не знамо.

            Па ко га је убијо?

            Оба у глас: ми не знамо само наредијо нам поручник да га чувамо, молимо те оли рећ да нам пошаљу смену.

            Ја им реког: то ћу ја рећи док доље дођем.

            Идем даље. Сашо сам низ планину на ону велику пољану што је зову Трнова пољана. Идем тестом. Покрај тесте, до западне стране, лежи војник… Под ратном спремом, око ранца замото ћебе и шаторско крило. Ранац није скинуо са леђа. Пушка нешто око 20 центи покрај њега. Под главом локвица крви. Код њега нема нико.

            Идем даље. На дну пољане, крај тесте, једна локвица воде. Један стари поји дви краве и једно јуне.

            Питам старога: какав је ово војник горе мртав?

            Стари виче: ја не знам.

            Питам старога: јеси ли видијо жандарску патролу?

            Стари вели: јесам, ено је у тим првим кућама, нонђе је и моја кућа…

            Идем тамо. Мало ближе, кад они угледали мене…

            Поднаредник виче: шта је, Босанац, мора да има нешто ново.

            Ја питам: има ли код вас?

            Ми не знамо ништа нарочито. Једино у тим кућама, како чујемо, да је штаб Приморске дивизије. Рече ми један капетан да мора сва дивизија да иде за Сарајево и нешто се ту пуно мотљају, немам појма шта је.

            Питам какав је то горе на тој ледини мртав војник?

            Поднаредник: е, то знам, реко ми је тај капетан да је један војник направијо самоубиство, чуво да ће на фронт и сам се убијо…

            Онда они мени говоре: мора да има код вас горе док ти нас тражиш.

            Ја пружи писмо: прочитај па ћу ти онда све рећи!

            Оба читају, три пута прелазе преко редака и погледају један у другога. Оба у глас: да ли је ово могуће?

            Онда ја наставим па јим све по реду казивам. Најприм шта је говорено на телефон, па онда и да се смијо командир и Пашалић…

            Онда поднаредник настави: чујеш, Мате, па и ја сам брат кршћанин па онда шта крију све од мене, јебо један другоме мати и госпу. Кажи му нека он донесе своје гаће па проведе истрагу. Него, Босанац, ајде ти понеси то писмо, отиди код они официра да чујемо шта ће ти рећи, ти си курир, теби они неће ништа…

            Ја мало затего да не смијем.

            Њи обадва: мореш слободно. Орабрише ме: ти носи у руци писмо и ајде слободно, и ја се упути.

            Носим писмо у плавој куферти и правац њима док сам дошо близу на 10 матара. Један капетан мени приђе и пита шта има ново.

            Ја стадо мирно, поче: господине капетане, ја сам курир са жандарске станице на Вагњу па ме посло командир да нађем патролу и да им дадем ово писмо па они не смију доћи вамо па мене упутише…

            Он вели: немој стајати мирно, буди слободан па ћеш нам рећи све што знаш.

            Сви они официри око мене се наредаше. Писмо су слабо и читали, око мене се окружили. Ја онда све по реду што сам чуво на телефон и што сам видијо и што су ми говорили они што су чували мртве. Они су ме пажљиво слушали и погледали један у другога. Онда један мајор поче ме наговарати да уђем унутра ђе је генерал.

            Ја кажем: господине мајоре, ја тамо не смијем унићи.

            Мајор упорно: кад ти кажем можеш слободно унићи и тако све рећи што си и нами реко.

            Они други потврдише. Мајор дође вратима полако. Куца. Ништа. Он јопет. Ништа. Он отвори врата. Мене они други скоро утурише. Ја стадо мирно. Припо се, зацрвенијо се, стојим мирно и држим плаву куферту у руци. Генерал је сједио окренут леђима према мени. Мајор поче питати што сам ушо унутра, говори: што оћеш?

            Ја са почетка ко кроз зубе: господине мајоре, ја сам курир у жандарској станици на Вигњу...

            И онда сам почо све по реду казивати.

            Рече ми мајор: стари, немој мирно стајати, буди слободан.

             Онда се и генерал окренуо, али није ниједну ријеч проговоријо. Напослетку мајор ме пита одакле сам и које сам вјере. Ја сам реко од Ливна према Босанском Граову и да сам православне, Србин.

            Кад сам све реко, мало сам ћуто. Онда мајор пита: имаш ли, стари, још нешто рећи?

            Господине мајоре, немам.

            Онда, стари, можеш поћи и ево ти једну цигарету.

            Пред вратима официри чекају: шта има?

            Ја кажем: ништа, ја сам казо оно што сам и вама казо.

            Идем поднареднику. Кажем да сам реко све што и њима.

            Он вели: сретан пут, Босанац, немој казати ономе лопову да сам му псово матер, може ми се осветити.

            Ја велим: не брини поднаредниче, и онда пријеким путем у планину.

            Кад сам дошо у станицу, јавијо сам командиру да сам нашо патролу и да сам носијо писмо у штаб дивизије и да нико ништа није, свак се бави о себи. Командир се насмијо.

            Онда ја сам дошо нашим стражарима и казиво им све што сам видијо. Кад сам ишо горе станици повр села видијо сам у растовој шуми пуно војске ђе су преноћили и примају кувану рану. И мени су дали једну порцију и пола љеба, пасуља и сланине, бијо је обилан, добар ручак.

            Већ је почело расуло без команде, свак на своју страну, у групама војска пролази, дијели се Динаром исток-запад куда коме одговара — ми пред станицом гледамо.

            Излети командир. Говори: саћу отети један пушкомитраљез па ћемо бранити станицу.

            Онда мало кашње иду он и Пашалић, носе један митраљез и смију се, казују како су га лако отели од војника.

            Мало кашње дође Пашалић: зове те командир.

            Ја уђем у канцеларију, он говори: Радоја, сада ћеш ти отићи доље.       У Пролошкој дражи, у оној гостионици, нонђе је једна стража, казаћеш им да одма дођу станици па ћемо чувати станицу, ево имамо и пушкомитраљез…

            Ја: господине наредниче, ја вас радо слушам, али ова стара бунда и ова стара шајкача на мени па нити сам војник ни цивил, па ме призиру и војска и официри…

            Насмија се: тако је, овде има један шиљел, нов, даћу ти. Ово је моја патрола заплијенила од неког Парајчића из Црног Луга, то је неки шверцер, не знам да ли га је украо или га је од некога купијо. Ево ти и ову нову шајкачу. Писмено ти не треба, само реци да сам ја наредијо.

            Ја изађо из станице. Идем тестом. Војска пролази и мени нешто сину у глави да и ја бјежим својој кући. Нешто, један километар од станице, у једноме доцу неколико војника. Једна мазга са војничким самаром. На њу товаре неки казан и двије војничке пушке, ћебат и шаторска крила. Идем њима.

             Један војник пита: ћато, оћемо ли још штогоћ товарити?

            Идем ћати. Питам би ли ми продо једну пушку: имам 100 динара, даћу ти...

            Он се мало замисли па позва једнога војника који је кренуо према истоку. Вели: Анте, дај ти ту твоју пушку остави.

            Војник: ћато, ја то оћу само дај ти мени потврду да ја не одговарам.

            Он извади из џепа блок, написа без штамбиља. Војник отпаса каиш и фишеклије и даде и брзим кораком оде према истоку да стигне своје. Ја њему сто динара, он мени пушку и фишеклије са опасачом и ја узе 2 шаторска крила. Опаса опасач и пушку на се и брзим кораком не би ли стигао војску која иде Динаром на запат. Одма у првом доцу видим тешки митраљези поређати у четири реда, метнути у постоља и нако ћуте и неколико сандука муниције и никога код њи нема. То су кашње однијели сељаци и дали својој новој држави...

            Ишо сам брзо. На вр брда војска је одмарала. Туде нађем Раду Црногорца и Шуњку Милана. Оба из мога села. Војници. Говоре да је напријет један капетан са мапом први. Динаром према западу идемо. Нас три кренули низ планину некако између Лиштана и Горњи Рујана. Сашли првим кућама под страном. Једна жена лети нама.

            Говори: војници, одакле идете?

            Ми: из Далмације.

            Она: госпа вам дала, јесте ли видили усташе у Сињу?

            Ми се погледасмо, ћутимо, то нам први пут чути шта је усташа.

            Ми њој: женска главо, па о чему ти то говориш?

            Па наш жупник кад је за њи купијо прилог увик нами говоријо: они ће нами донити слободу.

            Ми: па који жупник?

            Жена: па госпа вас помогла, наш жупник Божо Шимлеша. Кажу да су дошли у Сињ.

            Онда ја ко од шале: ја сам и видијо у Сињу.

            Она: па, госпа ти дала, кажи ми, кажи ми какви су?

            Ја њој: лијепо обучени, нова роба на њима, уватили се испод руке и шетају по Сињу.

            Питамо: воде?

            Жена: ја ћу вами дати млика, има метенога, ево мало прије измела. Дала би вам и шта друго камо ли млика за тај добар глас…

            Оде брзим кораком у кућу и носи један дрвени округли каблић скоро пун млијека. Ми уморни и добро се напили. Она однесе каблић и виче: сретан пут, војници, да здраво дођете својим кућама кад сте донили тако добар глас, идем сада уватити муштулук својим комшијама…

            Ми кренусмо низ једну улицу која води из села у поље. Сунце је било на заласку. Дошли смо у јаругу и чекали док се добро смркне. Знали смо, код Матковића је жандарска станица, да ће нам тражити пушке. Кад се добро смркло, ишли смо испод њива. Кад смо били испот Матковића, чује се нека галама. Нисмо на тесту никако наилазили да нас не би ко видијо да носимо пушке.

            Тако смо дошли до свога села и онда сваки својој кући. Од познати нико нас није видијо…

            Људи се искупљају својим кућама. Послим неколика дана дође један теретни камион. У њему 7 војника. Сада то су домобрани, хрвацка заштита, и један официр и 3 цивила. Метнуше таблу на општину ђе је сједиште било и прије у кући Нике Вујановића. Домобране смјестише у школу. На табли пише: указом Независне државе Хрвацке и наредбом поглавника Анте Павелића смењује се са дужности Мијо Барош из Сајковића. Поставља се за начелника општине Јаков Пашалић из села Челебића.

            Ниже на огласу пише: сваки сељак и грађанин дужан је да преда оружје и војну опрему властима хрвацке независне државе. Ко буде кријо оружје и војну опрему па се кашње увати, казниће се на лицу мјеста одма стрељањем па сви грађани будите опрезни и поштујте овај оглас…

            Општински одбор одма је распуштен и више се никад није позиво…

            Мени дође Пилип Пашалић, донесе писмени налог да предам нови шињел и шајкачу и сву опрему што сам добијо у станици. Говори ми: па знаш како си га однијо.

            Ја познајем њега да ће ми се осветити. Све њему дадем и више никад не знам или га себи узо или продо.

            Жандарска станица била је у Струпнићу, хрвацка заштита у Челебићу, у школи. Почето је купити оружје и војничка одијела. Домобрани никад нису присиљавали да се даје оружје, већ ако би неко сам донио. Жандари су били строжији.

            Када су домобрани одлазили у патролу радо и је народ нудијо јесу ли гладни и били што јели. Када на неком сељаку виде војничку блузу смијали би се и викали бјежи ето жандара, отеће ти блузу…

            Тако је трајало десет-петнаест дана. Они одлазе, усташе долазе. Пет усташа, све домаћи из околни села, и после неколико дана дође добровољац, Србин из села Сајковића, Шушановић, који је нанијо велику штету Србима у купљењу оружја.

            Настанили су се ђе је сједиште општине. Метнули су слово У на чела и два рамена. Одма кнез и начелник општине почеше њима долазити. Кроз села се одма говори: у име поглавника да је њима забрањено са Србима разговарати, само службено.

            Жандари су били у Струпнићу. Кроз српска села више пута би ишли заједно, три усташа и два жандара. Када би дотерали неког човека који се њима чинијо да је сумњив или да има оружје или војничке робе, нису га гонили у жамдарску станицу већ у станицу усташку у Челебићу ђе је сједиште општине. Најприм да види шта пише оглас на општини. Онда би га увели унутра и добро изударали кундацима од пушака. Казали му: сада ајде кући и кажи шта је заслужијо онај ко се не покорава нашој власти.

            Народ по селима српским посто је уплашен. Одма који су били страшиви почели су предавати оружје и војничку робу, а нарочито из доњи села одаклен је био звани Шушановић, пошто је познаво људе. Почели су догонити пушке, а понеки и пушкомитраљез. То оружје су предавали у Ливно усташком логору.

            У усташку станицу долазили су усташки повјереници и давали им податке. Село Челебић имало је 98 домаћинстава. Одприлике пола а пола. Кнез је био Крижан Нико. Скоро сваки дан одо је кроз село. Свраћо је нарочито у српске куће. Они га частили. Гарантовао да неће никоме ништа бити док је њега и начелника општине.

            Онда се шапутало да је одређено 13 Срба у црна кола некуд гонити. Ту сам бијо и ја уписан. Свраћали смо и у куће на кафу и питали оће ли се то догодити. Начелник општине и кнез дају гаранцију да се то неће догодити само да никуда не идемо од своји кућа.

            У Ливно нисмо смјели ићи пошто је одма на почетку у Ливну убијен у болници рањени Црногорац, пуковник Рашовић и један учитељ, Србин, и Никола Ђукић из Радановаца и још неки други. Али то је било забрањено разговарати, да то није истина већ пропаганда.

            Једнога дана дође усташа Марко Билић, родом из села Љубунчића па вели: зове те командир Лијовић, изгледа да те неко оптужио за нешто (кашње сам установио да је он — Марко — бијо мени добар пријатељ).

            Долазим у станицу. Тамо командир и његов замјеник:

            Дошо сам, командире, што ме тражите?

            Намргодио се, извадијо неки блок из џепа: ти имаш пушку и сто метака. Кад си кућу правијо неђе у кући си направијо гњездо и ту ти је. Одма да си је донијо јер ће ти бити мекша кожа него памук…

            Ја говорим: командире, ја пушку немам нити има гњезда у кући, ако нађете ви ме одма убите. Ја сам робу предо Пилипу Пашалићу, што сам добијо на Вагњу, а пушке нисам добијо, то зна наредник Зеленика, командир станице на Вагњу...

            Поче ме бранити Марко Билић. Вели, ја га познајем одавно, он није љубитељ оружја.

            Командир нањга: завежи, животињо, ко те зашто пита. Мени: напоље, и донеси одма пушку, није лаго онај ко те овде уписо…

            Ја одем. Мислим да ми је неко видијо пушку па ме одо. Онда јопе поново је добро сакријем.

            Увече долази јопе Марко Билић по млијеко и мени говори: ја би теби нешто реко али деце ти твоје немој ме одати. Колико су твога млијека покусали и нако се на те издире, него ти мене послушај, ја знам који су ти људи што њима дају податке. Јаков Пашалић, начелник, и Нико Крижан, кнез, и његов брат Јако, што но му речу Вржина, и Перо Гело што но му отац из нашега села доселијо у ваше село и онај Маић Анте што но му речу Чово. Они када долазе онда мене ишћерају, уме немаду повјерења. То је од њи неки, него ти њи моли и извињвај се да немаш пушке и да зна и Пилип Пашалић из Рујана који је с тобом бијо — и он ти је та нека главешина…

            Он ми је даво добар савјет. Тако сам и урадијо. Клево се сваком да немам пушку. Онда кашње нису ме више ни позивали. Он је то погодијо ко је тај што њима даје савјете.

            Преко своји агената тражили има ли комуниста у доњем пољу. Таки није било у доњому пољу, ако је који и бијо, бијо је врло слаб па нико није ни знаво за њега пошто се није ниђе истица…

            У селу Бојмунтима преко своји сарадника пронашли су Обрада Митровића и Ђуру Давидовића. Оћерали су ји у село Грковце, тамо је била жандарска станица са 5 жандара и 5 усташа. Тамо су ји испитивали и немилице ударали. Било ји је који су и подлегли од удараца. Једне би пуштали, друге догонили, тога је било више на које су они сумњали.

            Једнога дана (док су жандари и усташе ручали) њи шесторица успјели су утећи, кроз прозор искочили. Тога пута није ниједан погинуо, а два (Митровић и Давидовић) крили су се по шуми све до устанка. Кашње су били одборници народне власти, Обрад Митровић је погинуо од Њемаца 43. године…“

 

                                                                        *   *   *

           

             За записе Милана Радоја, званог Мрачило,  сазнао сам почетком јуна 1990. године, већ првог дана када сам се обрео у Челебићу и започео истраживања и прикупљање података о усташким злочинима у овом дијелу западне Херцеговине. Радоја, нажалост, у том тренутку више није био међу живима, па ме његов сестрић Душко Шуњка повео код његове супруге Јованке, иначе треће жене Милана Радоја.

            - А, душо моја, ја сам ти све те његове списе  ставила у сандук, њему подно ногу кад је умро – ко велим, то је његова мука, па нека  иде са њим у гроб! – рекла нам та племенита и простодушна жена, увјерена да је тако направила богоугодно дјело и учинила по вољи свога мужа.

            Пошто је већ било прошло двије-три године од  Миланове смрти, Душко Шуњка је био спреман да  одемо на гробље и кришом отворимо његову гробницу, увјерен да записи у сувоти нијесу пропали. Нијесам, наравно, допустио.

            Неколико мјесеци касније, кад сам се већ био помирио са тим да су сигурно драгоцјени записи Милана Радоја пропали, у Ливну сам срео и упознао професора  Светозара Буловића, једног од ријетких живих Срба из села Горњи Рујани - једног од оних на чију сам помоћ с разлогом рачунао. Кад сам му објаснио шта сам наумио и у какво сам се бреме упртио, да намјеравам да напишем књигу о страдањима Срба у ливањском крају, он се одједном пренуо:

            - Па, богати, можда би ти могли бити од користи неки записи  једнога старца овдашњег који се налазе код мене.

            - Да нијесу Милана Радоја!? – поскочим ја, а у мени се пробуди нада која је ипак потајно тињала да је можда нешто од записа ове племените и умне старине некако негдје сачувано.

            - Јесу, откуд знаш? – изненади се и професор и онда ми исприча  како му је старац дао записе мало пред смрт са жељом да их он прочита и види да ли је то за објављивање.

            Послије је све било лако. Буловић ми дао двије школске свеске Радојиних записа, исписане старачком, тежачком руком овог мудрог и ојађеног човјека, једног од ријетких Челебићана који је сасвим  случајно избјегао усташко злотворство и остао да свједочи како је било, о страдању и своје породице и својих комшија и ливањских Срба уопште.

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци