ПЈЕСМА МАРКИЦЕ РИМЦА
Почетком јуна 1990. године у Челебићу сам срео и Милана Вујановића, званог Тита.
Није говорџија и љепорек. Не би се рекло да га је толико уморило бреме од седамдесет година које још добро носи, а опет није ни намћор и злоћа.
Његови вршњаци и они који га боље познају кажу да није такав био у младости, да је заћутао и „своју мисли“ од оне крваве Огњене Марије 1941. кад је постао свједок стравичног масакра у челебићкој школи. Од тада не збори кад не мора, одговара углавном на питања, кратко, ријеч му дуката вреди. И некако неповјерљиво и сумњичаво — одмах се види да га је змија за срце ујела:
„Рат ме затече у војсци, у Марибору. Био курир и таман ме упутило у Осијек да носим некакву пошту. Путујем преко Београда па на Панчево. Таман стигао у Панчево кад поче бомбардовање Београда. Кад сам се вратио опет сам преко Београда — видо сам га бомбардованог и разореног…
Бог зна како саам се пребацио до Загреба. Тамо већ уљегле Швабе. Угазих у ватру, не може се ни натраг ни напријед. Преврнем ја капу као да сам се предао, а и да што мање личим на војника.
Не одмичем од жељезничке станице нећу ли се како убацити у воз за Сплит — видим да је моје војниковање завршено и да ваља како главу сачувати.
Већ ту сам разабрао да се зло некакво големо ваља и да горе има и од рата. Некакве наоружане групе снују кроз узмућени и престрављени народ и провјеравају ко је ко. Неке који се казаше да су Срби само мало скрајнуше између вагона и намах постријељаше.
Питају и мене. Ја не трепнух: Хрват, брате, ада ко?
То ми, чини ми се, отвори врата воза за Сплит.
Понадах се да ћу без ђавола стићи кући. Јес врга! У Лици само што воз изађе из једног туњела, ето авиона њемачких…
Докопах се некако камења и заклона и одатле сам пјешке до куће. Два дана и двије ноћи…
Био се оженио, некако уочи одласка у војску, и жена ми се, Јока, породила — нађох ћеркицу Милку од пола године. У кући још мајка ми Дева и сестра Анђа — било јој седам-осам година. Отац Сава умро још давно.
Зборим ја мајци да се зло спрема да је боље да бјежимо и навакат спас тражимо. Она неда поменути: ко ће затворити кућу и без нужде обијати туђе прагове код својега...
Два дана уочи Огњене Марије видим ја шта се спрема и више не слушам мајку — побјегох и склоних се амо горе више куће, у Кланац.
Било касно. Село већ блокирано и не може ни на крилима нико умаћи. Нађоше ме, па са мном у школу. Тамо већ дотјерало све мушко од дјетета до старца.
Како ми је школа овдје близу, знао сам да у нужнику имају стубе и отвор за излаз на таван. У нужник се као и сада улази из ходника и најважније је било да искористим гужву и некеко шмугнем на та врата.
Успје ми у неко доба ноћи те ја на таван. Сву ноћ и цио дан стрепим у једном ћошку кад ће се неко од крвника сјетити да завири и нађе ме и на тавану. Чујем доље туку, пуцају, стоји јаук, галама, псовке, лелек…
У један вакат се све мало смири. Чујем да их изгоне и по бреци и наредбама закључујем да их вежу. Траје то дуго. Кренуше коначно и колико могу разабрати одведоше их уз Водник према Кланцу.
Не потраја, па село поново узавре од плача и кукања и у школу опет почеше да доводе. По гласовима закључујем да су жене и дјеца.
Мили боже, тога јада и те писке — камен да проплаче. Престравих се: можда су и моји међу њима, можда је неко од оне дјеце што се зацењују од плача моја Милка!
Заборавих на страх и на жеђ и на глад — на све. Суних низа стубе да се предам па куд они ту и ја.
Али кад се обретох поново у нужнику, не даде ми се. Премамише ме два тијесна прозорчића и ја без размишљања заглавих на онај један да се извучем. Тијесно, али прошла ми глава и нема повратка…
МИЛАН ВУЈАНОВИЋ - ТИТА: једини је умакао из пакла школе у Челебићу и то кроз овај прозорчић
Извукох се неопажено у жбуње иза школе па трк кући. Још се надам да су тамо и наумио да их покупим да бјежимо куд било.
Ђавола црна, кућа пећина — све отворено и испретурано, нигдје никога.
Ја одатле у шталу. Завучем се под кров и сакријем у сијену. Освојио ме умор и несаница, али сву ноћ ми не даде заспати вриска и запомагање које се пролама у школи.
Кад свану, привукох се до прозорчића на ластавици. Не видим школу, али чујем пуцњаву, чујем лелек, чујем подврискивање и бреку усташа. Не потраја много па се сокаком од школе испод моје куће према цести отегну колона од четвора-петора запрежних кола пуних крвавих тијела, од којих се нека још трзају и дијеле са душом.
Препознајем кочијаше. Све моје комшије! Напријед Маркица Римац, шиба коње као да је кренуо у сватове и гласно пјева!
Тек тада опазих повећу групу усташа на Барјаку, испод цесте, на њиви Божа Козомаре, окупљених око гротла из којега је некада вађен шљунак. Лешеве, видим, бацају у ту јаму и тек тада схватих зашто су је прије неки дан проширивали а ми наивно вјеровали да ће можда поново отварати мајдан шљунка…
Тако, чини ми се, до ручка, једни убијају, други гоне лешеве набацане као вреће и трпају у јаму, многе још живе.
Садашњи изглед споменика жртвама покоља у Челебићкој школи подигнутог својевремено на брдашцу Барјак у Челебићу
Обневидио од муке и јада, нијесам ни примијетио мога првога комшију кад је дошао и отворио шталу да изгони благо…
Нека га, нећу му ни сад спомињати име кад нијесам до сада — стид ме његовога стида: комшије му и дијете у колијевци кољу на педесет корака одатле, а он се полакомио да уграби плијен, да се овајди од крваве комшијске муке…
Кад сам се увече извукао и сунуо да бјежим према Врбици замишљао сам да се никада више нећу вратити у ово проклето село. А, ето, кад зло мине, човјек увиди да му је своје огњиште милије, ако је и крваво, него туђе…
* * *
Милану Вујановићу – Тити је, иначе у усташким покољима 1941. године страдала цијела породица, мајка Дева, сестра Анђа, супруга Јока (била трудна) и ћеркица Милка.
Кад се ратно зло поновило деведесетих година прошлог вијека и кад је изнова почело страдање српског народа у Челебићу и ливањском крају уопште, и Милан Вујановића - Тита је морао да бјежи са родног огњишта, прво у Сански Мост, па на периферију Београда, у подручје Липовачких шума. Није, међутим, побјегао од несреће и зле судбине – намучени старац је дочекао да ту на вјечни пут испрати Јовицу, сина јединца.
У минулом рату Јовица био јуначина, прошао сва бојишта, на Троглаву се 1993. године нашао у усташком обручу, али је успио да се избави и избјегне судбину својих предака у Другом свјетском рату. И кад се са породицом коначно скрасио и скућио у Београду, кад је изгледало да им се срећа ипак осмјехнула, смрт га је подмукло и изненада уграбила 2003. године и то баш на Огњену Марију. Тако сада његов остарјели и ојађени отац Милан, на прагу десете деценије живота, са снахом подиже унучад, Јовичину дјеци – два сина и двије ћерке...
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци