ПИО САМ МОКРАЋУ
Latinica
Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац, једини мушкарац је био шеснаестогодишњи Глигорије Стојић из Доњих Рујана. Овај ведри и разборити човјек, војни пензионер у Београду, по којему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да је преживио икакву потешкоћу. О томе говори с неким сјетним осмијехом и инатом у гласу: никад нико не може ни измислити тилико мука и зла колико човјек може издржати…
„Неколико година уочи рата остадох сироче без мајке. Сестра ми Мара удаде се за Ерцега у Горње Рујане, а у кући остадосмо нас четворица мушких, отац ми Марко — Маркеља га звало — старији ми брат Лука, ја и најмлађи Благоје несрећни.
Отац био сналажљив човјек, трговао и препродавао стоку и код њега се вазда могао наћи динар. Чинио и позајмљивао људима, једнако и Србима и Хрватима, и само је волио да му се дужник у речени дан макар јави ако не може дуг вратити.
За оно вријеме и оне прилике нијесмо рђаво живјели, али ја, богме, био ђаво и једног дана запуцам и побјегнем у Сплит. Хоћу у варош и бог. Тамо се упишем на месарски занат. Помири се послије и отац са тим.
Некако уочи саме окупације ја једног дана некуд скитао по Марјану и набасам на једну металну кутију сакривену у неком запећку. Неко, по прилици, на брзу руку гурнуо и мало камењем зазидао па се оно камење некако обурвало и кутија остала да се види.
Извучем. Видим има у њој нешто па се брзо сакријем у један густиш да утврдим шта је. Отворим, кад тамо велики свежањ сваковрснијех кључева и калауза и шест хиљада динара!
Престравим се ја — то паре грдне — шест волова да купиш. Неко покрао и ту сакрио.
Мислим шта да радим па најпослије бацим кутију и кључеве а паре у џеп. Одатле право у продавницу па се обучем и обујем и накинђурим од главе до пете. Ни о чему ти ја више нијесам мислио. Све ми равно до мора.
Ни кад се зарати ја то нијесам некако озбиљно замишљао.
Вратим се у Рујане ко господичић и све мислим да ће рат некако брзо да се сврши и да ћу ја брзо поново у Сплит.
Једног дана отац призва мене и Луку. Држи у руци ону једну сељачку торбу, тканицу, и вели да мучно вријеме долази, бог зна како ће бити, па ето да нас двојица знамо, у тој торби су паре — да се нађу за црни дан. Торба сашивена, не казује колико има пара, али вели да је најбоље склонити ван куће — ако кућу запале да паре остану. Нашао он скровито мјесто у једном љескару иза куће — нико сем њега и ето нас двојице не зна за то мјесто.
Сјутри дан, упамтио сам добро, био је понедјељак, оца и Луку одведоше. Ја опет мислим некаква је војна вјежба, можда ће их на фронт — и не помишљам на зло, гдје би ти комшије направиле зло!
У сриједу дођоше за мене и за Благоја. Веле: сви морају пред Глигића кућу, има важно наређење...
Пред Глигића кућом сво село. Ува српскога није остало да није дотјерано. Около се узмували наше комшије Хрвати, већина наоружани и све некако као да нас не познају. Тек понеки прави, униформисани усташа.
Мијо Јурета чита Павелићеву наредбу: доглавник наређује да Срби и Хрвати не могу живјети заједно, да Срби морају ићи у своју домовину Србију, тамо их чека све, тамо су и сви мушки већ поведени…
Кренуше нас одмах, било је може бити вријеме ручка. Кад бисмо поред наше куће, мене приђе комшија Божо Јурета и један из Оџака, изумио сам му име, и поведоше ме у страну: ми знамо да ти отац Маркеља има паре, да идеш да нам их даш па ти послије куд те воља…
Не злостављају ме, не треба душу гријешити и рећи како није, али видим лијепо да ме не мисле пуштити док им паре не дам.
Не знам ја ни колико је било у оној торби, чуо сам да су они послије причали да је било сто осамдесет хиљада. Завирише они у торбу, задовољно се насмијешише, али не би ништа од обећања — мене пред собом па потјераше за осталима. Цестом поред кућа Пашалића и Шибеника до кућа Бошковића па одатле лијепо поред Одакових кућа пољем према Воденом доцу. Онда уз Кланац, Дубоки долац, Џајину торину, Пишала, Сјенокосе и Кошарице, право на Сајдину пећину.
Ту стигосмо остале. Угнало их у пећину, а около страже, ко с пушком ко са батином, не може из пећине мува излетјети. Гледамо, стражаре нас и гоне све наше комшије и очима не вјерујемо, просто их не познајемо, колико су се одједном испоганили и промијенили — да смо им све у кап воде попили не би нас тако гледали…
Знам за јаму, видим да воде и бацају у њу, а опет се још надам да мене неће, да ће неко од комшија пружити руку и спасити ме, да ће се сјетити колико им је мој отац ваљао и добра чинио.
ГЛИГОРИЈЕ — ГЛИШО СТОЈИЋ: сви су мислили да сам полудио…
Јок! Сви се обрели исти и просто као да се утркују у поганству. Мене мој комшија Иван Пашалић за рамена па у амбис…
Ништа више не знам ни како сам летио ни како сам пао, ни јесам ли прије дна негдје ударио у греду — ништа. Отријезнио см се, изгледа, негдје пред зору. Притисли ме лешеви. Покушавам да се извучем, а страшни болови по лијевој страни ми узму дисање и врате у мрак несвијести…
Много касније сам рендгенским снимањем установио да су ми била поломљена сва ребра на лијевој страни, затим лијева кључњача и лопатица.
Мислим да нас је првих неколико дана било најмање шездесет - седамдесет живих. На средини јаме, а она је доље широка мислим колико двије најпространије собе, била су два велика камена. Ко је погодио и пао на то камење тај је био одмах мртав. Ко је имао срећу да промаши и падне около на лешеве, ти су углавном преживјели. Мој брат несрећни и још неколико дјечака нијесу били готово ни огребени.
А унутра: боже драги, грозоте! То се ријечима не може описати јер нема тако страшних ријечи…
Глад је била само прва два-три дана док је надвладала жеђ. Послије ништа, само жеђ, жеђ, за кап воде би све на свијету дао. Једина ти мисао да на мокрој стијени нађеш кап, да овлажиш какав дроњак и утолиш ватру у грлу.
Још ја непокретан па просто љубоморан на брата и оне који се крећу — све ми се чини да је греда влажнија на оној другој страни.
Два-три пута удари киша па се зидови јаме оквасише. Да ти је то било видјети како смо избезумљено лизали мокри камен. Једном је изгледа била провала облака па у јами провре поточић. То нас је, чини ми се, преполовило: ко год није могао да се уздржи, умро је у најстрашнијим мукама.
То ти је оно: жеђ очију нема. Нема мука над тим мукама кад се спеку уста и грло а у стомаку плане ватра. Једног дана, кад муке одољеше, ја фино сазујем ципелу — обуо ја ципеле парадне да у њима путујем у Србију — па се помокрим у њу и немам кад чекати да се мокраћа охлади, плашим се да ципела не пропусти, него попијем таман онако топлу ону мокраћу!
Још да је било и мокраће него немаш шта ни мокрити кад не пијеш…
Најгрозније је било у наступима очајања. Обично ноћу кад завлада потпуни мрак. Тада неко плаче, неко лелече, неко пјева, неко виче из свега гласа и дозива, неко се моли богу, неко псује бога и све свеце почев од Огњене Марије кад нас је бацило у јаму па до светих мученика.
Кад сване и над јамом се почну ројити птице, некакве жуте, ситне, слијећу готово до изнад нас и купе мравињак црва који из јаме канти уз литицу, све се умири као по команди. Сви заћутимо у страху да ће се крвници опет вратити и опет на нас ваљати камење и бацати бомбе.
Ја говорио да се не јављамо и да не излазимо ни кад су први пут дошли и казали да су Срби из Чапразлија, видио сам да је превара. Говорили и други, али не послуша јадна Сава Вулић — боже лијепа ли бјеше — и двојица Лалића него се свезаше, несрећници, у нади да ће се избавити, а они их побише и бацише поново у јаму. Саву посљедњу, голу, бог зна шта су са њом горе радили.
Мало им и то би него за њима камење и бомбе, па кад се уморише један викну: спавајте сад ту, јебем вам мајку српску…
Долазило и послије готово сваки дан. Испитали, зар, Саву и оне младиће ко има жив у јами па зову одозго по имену, највише Дану Бошковић и Јању Лалић. Ми ћутимо, гласа не одајемо, они опет: спавајте, спавајте…
А брат ми и неколико оних дјечака здравијих поваздан покушавају да се пењу уз литицу. Она, проклетница, глатка и клизава, мачка не би запела, али они једнако не одустају. Испењу се некако по пешес метара па се оданде оклизну и лупе поново доље, изнемогли, крвавих ноктију.
На неколико дана прије него ће нас извадити савлада их глад и жеђ и редом сви помријеше, само се стињаше као да поспаше…
И кад дођоше да нас ваде, ја нијесам вјеровао. Видио сам да су то они исти што су нас и бацили у јаму и био тврдо убијеђен да ћемо завршити као Стоја и Лалићи. Све остале су извадили, али ја жив нијесам хтио да ме мрцваре и поново бацају у јаму. Пристао сам да се свежем тек кад су ме неке од оних које су извадили почеле звати и убјеђивати…
Смјестило нас у кућу Бошковића. Ја запео хоћу да одем мојој кући. Пустише ме један дан: кућа пуста и празна, нигдје ништа нема сем голих зидова. Чујем за оца и брата да су завршили у Прологу, Благоје ми остао у јами баш као и сестра Мара са три сина.
Жељан дана и сунца, изађем ја пред кућу да се ту сит исплачем и изјадикујем. Може бити да ме у неко доба ту на сунцу и сан преварио, не знам, али мене сунчаница ухвати и свијест ми се преврну — сви су мислили да сам полудио. А право зборећи не би ни било чудо таман да сам полудио што ме јада убило…“
* * *
И казивање Глише Стојића записао сам 1990. године. Седам-осам година касније сазнао сам да је и његово, чинило се, челично здравље изненада попустило – умро је у Београду и вјечно починуо далеко од родних Рујана...
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци