ОПТУЖБА, АЛИ НЕ И СУЂЕЊЕ: Професор Светизар Буловић поводом првог издања књиге Огњена Марија Ливањска
Ово је књига масовног свједочења, снажна оптужба геноцида од прије пола вијека.
Оптужба али не и суђење.
Књига ствара предоџбу античког театра у којему дефилују људи фосилног изгледа, бивши људи, а опет препознатљиви. Има у њој успјелих литерарних пасажа, правих приповједачких мотива, али реалистичка казивања враћају нас у крваву збиљу, па читалац остаје до краја под јаком емотивном тензијом.
О геноциду над српским народом у прошлом рату се досад није много писало. Поготову о злочинима у ливањском крају...
Кад је ријеч о теми „каме и јаме“, обично се помисли на „Јаму“ Горана Ковачића. Није случајно да је ово класично дјело нашег пјесника настало и промовисано баш на овом, ливањском подручју.
Али – то је поезија, то је грандиозна метафора страдања и мучеништва. Иако у „Јами“ има доста реалистичких описа, доста препознатљивих сцена из те апокалиптичне четрдесет прве, ипак то није исти доживљај, иста стварност коју видимо и доживљавамо из непосредног казивања наших „јамара“, тих великомученика о којима мало зна наша и свјетска јавност.
Управо ту празнину у нашој публицистици, па и нашој науци, добрим дијелом попуњава Будо Симоновић својим изузетним дјелом „Огњена Марија ливањска“.
Овај даровити новинар и писац вјешто користи аутентични језик својих саговорника и својих јунака, али се овог пута сусрео са најчуднијим јунацима и најчуднијим причама које човјек може сусрести и чути. Прави је подвиг, у литерарном смислу, да се ова огромна грађа композицијски среди, да се плејада свједока и свједочења стави на право мјесто и да се сачува аутентичност збивања у ливањском крају тих крвавих дана с прољећа и љета 1941. године.
Будо Симоновић је с великом одговорношћу пришао овој сложеној материји и, чини ми се, успио да сачува од заборава многе околности и догађаје око овог најмонструознијег злочина у нашој историји...
Ипак, у право вријеме, можда у прави час, добили смо дуго чекану књигу о злочину који се не смије заборавити.
* * *
Управо у моменту када сам половином новембра ове, 2007. године, исписивао посљедње ретке овог новог, допуњеног издања књиге „Огњена Марија ливањска“ и кад сам се спремао да рукопис пошаљем професору Светозару Буловићу, са жељом да још једном да свој суд о њему, сада употпуњен и личним искуством страдања у Ливну, јер је, мало пошто је прво издаље ове књиге са његовом рецензијом угледало дан, и сам морао да напусти родни праг и спас тражи тамо гдје га злотворска рука не може досегнути, предухитрио ме тужни глас из Бањалуке да је професор Буловић преминуо.
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци