БРАЋА МАЉКОВИЋИ

    Latinica
    Они који су се љета господњег 1941. године из било којих разлога и под било каквим околностима затекли далеко од Ливна и Ливањског поља, који се нијесу нашли у овој долини крви и суза, у овом паклу мржње и безумља, много касније су схватили како их је Бог имао на уму и како им је срећа била наклоњена.
    Радован Маљковић је, тако, као војни заробљеник, доспио у Баварску, у лагер Сталаг 13 Б. Оставио у Ливну пуну кућу, оставио браћу и сестре да чезну и тугују за њим.
    С прољећа 1942. године, на адресу Радованове сестре Даринке стигло је писмо. Робијшко, али у њему радосна вијест: Радован жив, није гроб како су мислили, већ роб, а то је ипак зрачак наде — робом икад, гробом никад…
    На жалост, за сестру Даринку писмо је стигло прекасно. Она је и за Радованом већ била понијела жалост у гроб, баш као и за осталом четворицом браће који су завршили на усташким губилиштима.
    Писмо је примила сестра Мара и одмах на повратници, у одјељку резервисаном „за ближе сроднике заробљеника“, поред осталог написала и ово:
    „Сва наша родбина је код куће, осим наше драге браће чију судбину вјечито оплакујем…“
    Писмо је датирано 7. маја 1942. године, а Мара Маљковић, сестра безбратница, годину дана касније је, као партизанка, и сама завршила у паклу Сутјеске, не дочекавши брата Радована да јој се макар он жив врати из ропства, да му исприча трагедију остале браће, да му исприча о судбини Милана, Ранка, Илије и Славка које је тог првог ратног љета помела гвоздена усташка рука, а да им се не зна ни гроба ни мрамора…
    Кад су му дјеца пристасала за школу, Сава Маљковић, шумар и угледни и омиљени домаћин је 1925. године преселио из Црног Луга у Ливно. Желио је да му дјеца не „плету котац гдје им је и отац“, да заврше школе и постану људи од угледа. Због тога су га пријатељи и познаници посебно уважавали и подржавали.
    Најстарији Милан се опредијелио за учитељски позив. Уписао се у учитељску школу у Дервенти, али се убрзо уз школу почео занимати и за комунистичке идеје. Није то остало незапажено, нашао се ко ће то обзнанити гдје треба и Милан се обрео на улици. Није ипак баталио школовање, а његовим путем је кренуо и најмлађи брат Славко, па су у кући Саве Маљковића убрзо стасала два учитеља, што је у оно вријеме била права рјеткост.
    Сава је умро неколико година прије рата, али су синови наставили његовим стопама. Посебно је предњачио најмлађи Славко. Плијенио је својом духовном љепотом и племенитошћу са којом је у складу била и његова физичка љепота. Био је склон музици, бавио се фотографијом, био врстан спортиста, страствен риболовац. Изванредно је свирао на виолини али био и ненадмашан у бацању камена с рамена. У његовој руци је у свакој прилици сијевао фото-апарат, а био је један од најактивнијих у културно-умјетничком друштву „Сундечић“. Био је тих и мелеман човјек, увијек одмјерен и разложан насупрот старијем брату Милану који је био сасвим други темперамент, бунтовник и говорџија.
    Као млади учитељ, са само двадесет и једном годином, Славко Маљковић је 1936. године, по завршетку учитељске школе у Мостару, започео свој учитељски позив у Челебићу. Остао је ту три године, а потом је до рата радио у Лопатинцу надомак Ливна.
    Ратни вртлог је захватио и браћу Маљковиће. Први ропства допао Радован. Милан се разболио, доспио у болницу. И њему се ту траг замео и никад се није сазнало како је и на којем усташком губилишту завршио.
    Ранка и Илију је задесила судбина осталих ливањских Срба чији се „пут у Себију“ завршавао на неком од стратишта од Пролога до Купрешких врата.
    Најжалоснија је, ипак, била судбина најмлађег Славка. Некако тачно уочи најжешће усташке хајке на српски живаљ и ниховог најагресивнијег дивљања, Славко је озбиљније повриједио у ногу, напарао се на ексер и морао је у болницу. Усташки кољачи који су упали и у болницу у потрази за Србима, нијесу ни њега поштедјели. Извукли су га из болничког кревета и заклали у дворишту болнице…

СЛАВКО МАЉКОВИЋ: крвници су га извукли из болесничке постеље и заклали пред болницом у Ливну...

Кад се мало стишала крвава усташка оргија, ојађена сестра Мара је кренула у Лопатинац у нади да ће наћи какву успомену од најмлађег брата. Школа је зврјала празна и опљачкана — усташе су однијеле све што се однијети може. На скровитом мјесту испод стрехе пронашла је само Славков прут за пецање са којим је сваки слободни тренутак проводио на обали студене Стурбе…
Од петоро браће Маљковића из ратног вихора је изашао само Радован. Но, ни он се никада више није вратио у родно Ливно. Када је на једино робијашко писмо некако ипак добио одговор од сестре Маре и сазнао за судбину породице, да више нема браће, није желио да се врати у празну кућу ни кад је гранула слобода. Није желио чак ни у Европи да остане. Станио се чак у Аустралији…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

БРАЋА МАЉКОВИЋИ

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци