„БЈЕГАО ИЗ СТРАХА ПРЕД ХРВАТИМА…”
Међу документима о усташим звјерствима почињеним над Србима у тој првој ратној години друге свјетске катаклизме у двадесетом вијеку, свакако је посебно занимљив један чланак објављен у ратној „Борби” од 22. октобра 1942. године. Непотписани аутор у чланку под насловом „Стуб злочина”, на основу оригиналних усташких спискова и извјештаја говори о злочинима у Доњим и Горњим Рујанима, Оџаку и Лиштанима.
Поднасловом „Како
су четнички савезници усташе тријебили српски народ“, аутор сугерише да
су ови стравични спискови синоним злочина свих који су оружје окренули противу
свог народа, који су се ставили под скут окупатора и за његове интересе огрезли
у злочинства:
„По званичном 'исказу' Оружничке постаје Пролог — пише 'Борба' — тајни број 203 од 18. децембра 1941. године, чији оригинал имамо у руци, убијено је у два дана, и то 30. јула и 2. августа 1941. православних житеља:
У селу Горњи Рујани 135, од тога 58 испод 14 година старости; у селу Доњи Рујани 205, од тога 100 испод 14 година; у селу Оџак 7 од којих 3 дјетета испод 14 година; у селу Лиштани 55, од којих 19 испод 14 година“.
Судећи по ономе што је објавила „Борба”, усташе су правиле прецизну евиденцију и по породицама, баш онако како то свједоче и сви преживјели:
„Од 135 убијених у Горњим Рујанима јесу: Кисо 46, Ерцези 26,Стојанац 41, Бошковићи 11, Буловићи 11.
У Доњим Рујанима: Ерцези 18, Лалићи 111, Стојића 11, Бачковића 25, Козомара 9, Глигићи 4, Бошковићи 21, Вулићи 6.
У Оџаку: Арнаути 7; у Лиштанима свих 55 су Цвитићи. Само су четири мушкарца из та четири села умакли овом убиству. Исказ оружничке постаје бележи код њихових имена: 'Бјегао из страха пред Хрватима'.”
Слиједећи оно што је истакао у поднаслову, аутор потом наглашава срамну улогу четника који су ступили у савез са крвницима, а противу „народних осветника“ партизана:
„У име борбе против 'комунизма' — пише 'Борба' — четници југословенског министра Драже, поп Ђујић, Урош Дреновић и остали бандити, данас су савезници оних који су поклали ова српска села и боре се заједно са Њемцима, Талијанима и усташама, и испред њих, против народних осветника, партизана.
Али, ни фашистички злочинци, ни њихови помагачи неће умаћи народној казни. Ордени Карађорђеве звезде неће још дуго красити њихове издајничке груди…“
Захваљујући доброти
аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“
Књига
је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима
на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и
у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године.
То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији
начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих
губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено
инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О
томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци –
Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941.
тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта
је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва
времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и
жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто
допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“,
најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:
Рођен у селу Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“ (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ
ГОРЕ“ (1996. године).
Везане вијести:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ
Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци