Za Srbe u Hrvatskoj „Oluja“ nije počela 1995. nego još 1990. godine sa dolaskom Hrvatske demokratske zajednice i Franje Tuđmana na vlast. Osnovni cilj te politike bio je i ostao da Srbi budu svedeni na statistički i politički zanemarljivu činjenicu. Što se tiče Tuđmanove politike etničkog čišćenja Srba, tkz. briunski transkripti nisu nikakvo „otkriće“, nego još samo jedna potvrda strateških ciljeva „Oluje“.

Tako da etničko čišćenje Srba iz Hrvatske nije bila posledica nego cilj Tuđmanove politike i „Oluje“ kojom je rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj.

Svake godine izbegli i prognani Srbi iz Hrvatske molitvama i parastosima obilježavaju ne samo progon Srba koji se desio u „Oluji“ 4. avgusta 1995., nego i progon Srba sa područja Zapadne Slavonije 1. i 2. maja 1995. godine. Na Petom Krajiškom Ilindanskom Saboru, održanom 4. avgusta 2009. godine, izbegli Krajišnici doneli su Rezoluciju kojom su najoštrije osudili etničko čišćenje srpskog naroda iz Srpske Krajine i ostalih delova Hrvatske, zatiranje srpskog naroda i njegovih kulturnih i duhovnih vrednosti, pokrštavanje, rušenje crkvenih svetinja, stambenih objekata, proganjanje i sistematsko onemogućavanje povratka. Radi otklanjanja posledica progona, usvojeni su zaključci koji su nažalost što se Hrvatske tiče ostali mrtvo slovo na papiru.

Na osnovu ovih zaključaka Kabinet potpredsednika vlade dr Jovana Krkobabića izradio je dokumenat Non-paper, koga je zatim usvojila Vlada Srbije i sa njim upoznala više od 80 država u Evropi i svetu. Cilj ovog obraćanja bio je da se još jednom međunarodnoj zajednici skrene pažnja na nepravdu koja je učinjena Srbima u Hrvatskoj. Svi zakoni koje je posle „Oluje“ doneo hrvatski Sabor bili su diskriminirajući i u funkciji sprečavanja povratka i cementiranja rezultata politike etničkog čišćenja. Sa ovim zakonima Srbi su postali građani drugog reda a njihov broj je sveden na 3-4%, što je bio i jedan od razloga za početak oružanog sukoba.

Posebno je teško objasniti izbeglim i prognanim Srbima iz Hrvatske zašto je u Narodnoj skupštini Republike Srbije selektivnim donošenjem Rezolucije o Srebrenici došlo do sramnog razdvajanja žrtava. Iako je poznata činjenica da su baš Srbi iz Hrvatske bili najveća žrtva ratova u toku XX veka postavlja se pitanje - da li su srpske žrtve manje vredne? Od suštinske je važnosti da se pri osudi zločina ne pravi razlika po mestu zločina ili na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava.

Ova obaveza je još veća jer su još uvek ostali nerasvetljeni masovni ratni zločini počinjeni ne samo u „Bljesku“ i „Oluji“ nego i u Sarajevu, Tuzli, Bratuncu i drugdje. Ni počinioci ovih zločina nisu procesuirani i kažnjeni. Svi naši napori koje ulažemo godinama da se u Srbiji formira jedna institucija koja bi se bavila sa istraživanjem ratnih zločina nad Srbima koji su se desili na području prethodne Jugoslavije nisu urodila plodom.

Pomirenje naroda na zapadnom Balkanu je izuzetno važno, ali ono mora da bude zasnovano na naučno utrđenoj istini o svemu što se dešavalo u prošlosti, kako se sukobi nikad više ne bi ponovili. To bi, svakako trebalo da dovede i do odustajanja od propagandnog mita o domovinskom ratu u Hrvatskoj, kao i do toga da se „Oluja“ više ne slavi kao Dan pobede i domovinske zahvalnosti, jer je u njoj, kao i „Bljesku“ i drugim operacijama, etnički očišćen srpski narod iz krajeva u kojima je vekovima živio. To nedvosmisleno pokazuje i suđenje koje i sada traje pred Haškim tribunalom hrvatskim generalima Anti Gotovini, Mladenu Markaču i Ivanu Čermaku za „udruženi zločinački poduhvat“. Nažalost ovo je suđenje izbegao politički vrh i druge strukture koje su u „Oluji“ učestvovale, a krivica je prebačena na drugu stranu.

Da bi se ovi nagomilani problemi počeli rešavati formirana je Asocijacija izbegličkih i drugih udruženja Srba iz Hrvatske koja broji više od 30 zavičajnih i drugih udruženja. Od svog osnivanja Asocijacija stalno ukazuje domaćoj i svetskoj javnosti da Hrvatska svesno izbegava da izvrši svoje preuzete obaveze čime nekažnjeno krši odredbe međunarodnog prava, obaveze preuzete iz multilateralnih sporazuma kao što je Sporazum o sukcesiji koji su potpisale sve bivše članice SFRJ, bilateralnih sporazuma i odredaba nacionalnih propisa. Hrvatska treba što pre da donese Strategiju suočavanja sa prošlošću i međunacionalnog pomirenja, daleko oštrije da sankcioniše govor mržnje, netoleranciju i neskrivenu srbofobiju, sprovodeći međunarodne standarde zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Generalni sekretar
Udruženja Srba iz Hrvatske
Milojko Budimir, prof.