Онима који су осећали да су последњих деценија - неправедно - оптуживани за злочиначке акте, масакре, ужасне масовне злочине, па и геноциде, књига "Политика геноцида" може да послужи као утеха. Аутори Едвард С. Херман и Дејвид Питерсон објаснили су да је приказивање крвопролића у савременом свету онакво како одговара великим силама: "Велики агресори пројектују своје најружније особине на своје жртве". 

У предговору студије, Ноам Чомски подсећа све оне који пате због неправде у данашњим међународним односима, на Тукидидову максиму од пре 25 векова: "Право, како то иде у свету, јесте питање само међу онима који су подједнако моћни - док јаки раде шта могу а слаби трпе шта морају." То је фундаментални делотворни принцип међународног поретка, тврди Чомски.

ДОБРА И ЛОША КРВОПРОЛИЋА

Аутори и писац предговора, угледни амерички научници и истраживачи, именују као ствараоце лажи о злочинима у савременим међународним односима, западни естаблишмент а пре свега креаторе политике Сједињених Америчких Држава, интелектуалце блиске власти и медије који дневно извештавају о тој политици. Они тврде да амерички званичници, уз помоћ медија и интелектуалаца блиских власти, "управљају злочинима", производећи пропаганду за скретање пажње са насиља која организује и одобрава Америка на насиље њених непријатеља. Тако настају добра и лоша крвопролића - она која се могу занемарити и она на која се треба са згражавањем усредсредити. Студија зато утврђује поделу на четири категорије крвопролића: конструктивна, бенигна, зликовачка и митска (као поткатегорија зликовачких). Конструктивна и бенигна су крвопролића која почине САД или њени савезници а зликовачка и митска су она која изврше државе на мети Америке. Аутори указују да је употреба оваквих термина донекле иронична, али и озбиљна зато што има за циљ да разоткрије нешто суштинско - политику крвопролића, односно како америчка влада и медији описују крвопролића у зависности од тога ко је одговоран за њихово извршење.

ОДРЖАВАЊЕ АМЕРИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ

Порекло савремене политике геноцида аутори проналазе у жељи америчке администрације да, "на сваки могући начин", задржи повлашћени положај који је Америка стекла, изашавши из Другог светског рата без непосредне штете а са водећом економском, политичком и војном позицијом.

У свом предговору Чомски помиње и даљу прошлост, наводећи примере колонијализма досељеника у Северној Америци као "уобичајено најопакији вид империјалног освајања", чије су последице дубоко укорењене у преовлађујућу културу интелектуалних кругова.

У доба Хладног рата "совјетска претња" била је рутинска реторика америчких званичника, која је прикривала безобзирну спољну политику ради проширења послова транснационалних корпорација у иностранству и гушења домородачких захтева по свету за виши животни стандард. "Претња целокупној безбедности у виду људи из Кремља" осигуравала је демонизацију било које мете америчке владе и легализовање свега што САД одлуче да ураде у спољној политици, ма колико бруталан и злочиначки тај избор био. Наводи се да су САД извршиле врло озбиљне војне интервенције у бар двадесет девет различитих земаља у периоду од 1945. до 2009. године. 

Доба наводне високе осетљивости на злоупотребу људска права почиње да преовлађује крајем Хладног рата, прокламовањем одговорности за заштиту цивилног становништва од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишчења као и стварањем међународних судова за "окончавање некажњавања починилаца крвопролића која дубоко потресају савест човечанства". Све то Херман и Питерсон описују као прилагођавање међународног права потребама моћних, да би се омогућиле селективна истрага и селективно гоњење а допустила селективна некажњивост.

ЗНАЧАЈНЕ И БЕЗНАЧАЈНЕ ЖРТВЕ

У прилог својим тврдњама аутори цитирају научне и публицистичке радове који селективно тумаче бројна крвоприолића у свету, занемарујући улогу и одговорност америчке администрације и њених савезника у њима. По правилу, ти су радови окићени званичним признањима за науку, документаристику и публицистику. 

Веома су упечатљиве анализе писања медија где су, поред осталог, аутори упоредили учесталост употребе речи геноцид приликом извештавања новина о различитим крвопролићима. На пример, реч геноцид употребљена је једном за сваких 12 жртава косовских Албанаца, 69 жртава босанских муслимана, 76.923 жртве ирачког становништва или 317.647 настрадалих током крвопролића у Демократској Републици Конго.

Такође је поучна анализа писања Њујорк тајмса о рату у Ираку. Студија наводи да, упркос чињеници што је инвазија једне земље од стране друге, директно угрожавање принципа Повеље Уједињених нација и међународног права, ниједан од уводничар Њујорк тајмса ниједном није поменуо речи "Повеља Уједињених нација" или "међународно право" ни у једном од седамедесет написа о Ираку, објављених од 11. 9. 2001. до 21. 3. 2003. године.

Вероватно се најупечатљивији доказ о бруталности политике крвопролића налази у примеру "конструктивног масовног убијања" и изјави америчке амбасдорке у УН, Мадлен Олбрајт, 1996. године, за телевизију Си-Би-Ес. Пошто је управо била објављена процена Уницефа да је око пола милиона деце страдало у Ираку од америчких санкција, новинарка је питала Олбрајтову "да ли верује да је цена наведених смрти пола милиона ирачке деце исплатива".

"Мислим да је то веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога", одговорила је амбасадорка Олбрајт. Аутори студије подсећају да режим санкција никада није довео до уклањања Садам Хусеина, али јесте реализовао америчку и британску политику слабљења ирачке државе пред инвазију и окупацију која је почела 2003. године. Још горе је подсећање да америчка новинарка није ставила под знак питања такав одговор Олбрајтове а камо ли да га је критиковала, нити се на то осврнуо неко од интелектуалаца - заговорника "хуманитарног рата" и "одговорности за заштиту".

ПРИМЕРИ ИЗ БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Нашој јавности посебно ће бити занимљиви делови студије у којима се догађаји из недавне прошлости бивше Југославије узимају за примере политике геноцида и управљања злочинима. Као случај бенигног крвопролића разматрана је хрватска операција "Олуја", као зликовачки геноциди - Босна и Херцеговина и Косово, док је Рачак пример за митски геноцид.

У поглављу о бенигном крвопролићу пише да је Хрватска, у борби да се отцепи од СФРЈ, учинила одлучан напор да сатре и етнички очисти велики број Срба који су остали на хрватској територији, прво у операцији "Бљесак" а затим у операцији "Олуја". Ове операције добиле су америчку помоћ у материјалу као и обавештајну и дипломатску подршку. У "Олуји", протерано је око 250.000 Срба а убијено више хиљада, укључујући стотине жена и деце. Операција је имала за циљ да се убију или уклоне сви Срби из Крајине, пишу Херман и Питерсон, па су хрватске вође могле да буду оптужене за геноцид. Пошто је, међутим, операција "Олуја" уживала америчку подршку, није третирана ни као масакр ни као геноцид, што аутори студије доказују анализом писања штампе, изјавама америчких званичника и поступањем Међународног трибунала у Хагу.

Ратови у Босни и Херцеговини и на Косову привукли су огромну пажњу у САД и на Западу уопште, потпомогнути оснивањем Међународног трибунала за бившу Југославију који је одлучно служио НАТО-у и његовим југословенским клијентима (босанским муслиманима, Хрватима, Словенцима и косовским Албанцима) а против демонизованих Срба, описује студија примере за зликовачке геноциде са наших простора, уз навођење изјаве потпуковника Џона Среја, тадашњег шефа америчке обавештајне службе у Сарајеву: 

"Америка није тако патетично преварена још од времена када је Роберт Макнамара поспешио ескалацију Вијетнамског рата..."

Чак и ако би се прихватило да се такав један масакр у Сребреници десио - онако као што су прихватиле западне владе - и даље смо суочени са аномалијом да број цивилних жртава међу босанским муслиманима током четири године "геноцида" бледи у поређењу са бројем жртава међу ирачким цивилима током тринаестогодишњих санкција и, за сада, седмогодишње инвазије и окупације, сматрају аутори и наводе да је однос броја жртава у Ираку према броју страдалих муслиманских цивила у Босни 30:1, али је употреба речи "геноцид" за Босну 37 пута чешћа него за Ирак. Ова аномалија се објашњава прилагођавањем медија и интелектуалаца пропагандним потребама западног политичког естаблишмента. Можемо бити сигурни да се званичници, медији и хуманитарни интелектуалци никада нису извинили за своје лажи и инфлацију броја мртвих, нити су икада дали објашњење како се све то десило, пише у студији поводом примера производње зликовачких крвопролића у Босни и Херцеговини и на Косову. Медији, "интелектуалци геноцида" и водеће невладине организације следе званичну линију о крвопролићима и геноциду, а због глобалне моћи САД, то исто чине и званичници Европске уније и Уједињених нација, сматрају Херман и Питерсон.

Случај из Рачка, једини је пример за митско крвопролиће, које аутори дефинишу као "поткатегорију" зликовачког, када је реч баш о измишљеном злочину.

"Ако је Рачак измишљени злочин, као што верујемо, онда је рат који је на тај начин продат свету заснован на лажи а свака идеја да је тај рат био у циљу достизања правде мора се довести у питање", закључују Херман и Питерсон.

ДРЖАЊЕ У НЕЗНАЊУ

Студија наводи да демонизација истинских жртава и управљање злочинима никада нису били битнији зато што држе у незнању становништво империјалних сила које увек подржава масакре. Скоро је неограничен капацитет медија и интелектуалне елите, као и најшире  јавности, да прогутају све што подржава Америка - тероризам, агресију, злочине против човечности па чак и геноцид, указују аутори. Стиче се утисак да је циљ студије управо ослобађање "становника империјалних сила" од држања у незнању.

Јавности у Србији студија "Политика геноцида" могла би да помогне у сагледавању трагичног распада Југославије и разумевању улога жртава и злочинаца. Аутори студије наводе бројне изворе својих истраживања што заузима готово трећину књиге и даје најозбиљнију тежину њиховим ставовима. Они откривају поступање великих сила, њихових политичара, интелектуалаца блиских власти и медија у стварању слике о кривици за крвопролића, описујући их као индустрију лажи. У јавности земаља бивше Југославије још нису сагледане размере утицаја те индустрије лажи, иако њене последице види свако - на свој начин. Ова књига враћа нас на питања шта се догодило са заједничком државом и њеним народима у последњој деценији прошлог века као и да ли знамо целу истину о томе.

СЛАВОЉУБ КАЧАРЕВИЋ

Извор:
НОВИ СТАНДАРД