ЛОГОР III-Ц

       Како је већ наведено, у логору Јасеновац III било је посебно одељење за притворенике, које је било изван логорских зидина. То је био простор ограђен бодљикавом жицом у више редова без једне једине зграде или шупе, без настрешнице или наслона: логор у коме су притвореници у свако доба године били под ведрим небом.

      Најстрашније мећаве и вејавице страшне зиме 1941/42. године и најниже температуре од –30 степени издржавали су притвореници под ведрим небом на леденом ветру и мразу, прегладнели, а обувени и одевени у дроњке. Притвореници су у овај логор затварани да се смрзну и помру. Свако јутро групе гробара су биле презапослене изношењем гомила лешева посмрзаваних мученика.

     Ништа боље није било ни идуће зиме, за време постојања овог мучилишта, названог Логор III-Ц.

Ништа боље није било ни у летње месеце, када су заточеници без воде данима, на најстрашнијој врућини подносили страховиту жеђ на челопеку, на сунцу, док не попадају од сунчанице, или док им мозак не прокључа. Милијарде намножених паразита – као стеница, ваши, бува и лешинара, кукаца – испијало је последњу снагу мученика, те преносило невероватно брзо пегавац и друге заразне болести.

      Нигде ни трунке хлада ни заклона осим сене најближега друга крај себе. Зато је вече и залазак сунца дочекиван као велико олакшање. Но, тада би отпочињале нове несреће. На подводном, ниском и мочварном терену јасеновачке околине намножили су се ројеви и облаци комараца који нападају и сишу последњу крв мученика и преносе маларију. Сунчаница, пегавац, маларија и све друге болести употпуњују и иначе страшну слику овога пакла.

      Не зна се да ли је страшнији и тежи дан или ноћ. А глад и жеђ уносе поред свега тога једну перманентну грозницу до избезумљености.

      Страшне температуре ових тифусних и маларичних грозница блажила је само ноћ и по која кап росе ујутру. Нови дан, ново сунце, нове страшне врућине и прашина, мноштва паразита, доносили су нове патње и нова страдања.

     У јесење, кишне дане логор је био претворен у баруштину и каљугу. Кроз логор III-Ц пролазили су притвореници и заточеници у огромним поворкама и ту се задржавали пред смрт неколико дана или неколико десетина дана. Множина људства изгацала је и измесила земљу у логору, тако да је терен данима био житка смеса од кише, људских измета и земље. На местима где су заточеници морали да спавају, био је тај муљ угушиван пиљевином. Помоћу пиљевине настојало се да се створи нешто сувље место као лежиште за конак.

     Логор III-Ц основан је не као логор за заточенике, него за оне масе Срба, Јевреја и Цигана, које је требало поубијати и склонити, а који нису имале никакве кривице осим што су од рођења припадници проказаних народа.

      У тај логор дотерани су и сви Цигани и Јевреји са територије НДХ, па су ту држани неки само по сат, два, а неки и десетину дана и неколико месеци – већ према томе да ли су стигли у транспорту онда, када су усташе биле свакодневним убијањем и клањем сувише заузети, те ова нова група није одмах дошла на ред. О задржавању је одлучивала и физичка кондиција, те су тако млађи и снажнији издвајани и употребљавани за најтеже физичке радове на градњи насипа.

     Циганке и Јеврејке, циганска и јеврејска деца, као и изнемогли старци и старице, иако нису регистровани, већ би код доласка били разврстани и одмах издвојени у групе под блажи режим и на лакши рад.

     Међутим, тај лакши рад и режим значио је најбржу могућу смрт под усташким маљевима на Градини. Те групе изнемоглих, болесних, те жена и деце, нису сматране више за жива бића и усташе за њих нису имале ни капи воде, ни трунке хране. А дешавало се да се логор III утолико претрпао, да је у те жице у извесне дане и са свих страна пристигло толико притвореника, да су извесни морали и по десетину дана да гладују и жеђају, док њихов ред за прелазак у Босну не дође.

      Сви јачи и снажнији мушкарци остављани су из свих транспорта у логору III-Ц и сви су они радили свакодневно на насипу. Описано је већ како су усташе поступале са Циганима на насипу, па како су поступали са Србима и Јеврејима на тим страшним радовима. Утврђено је, да су свакодневно по неколико десетина, некада на стотине заточеника остајали убијени. Но, друге велике групе свакоднвено су пристизале и у једно време покрај умирања на насипу, број заточеника у логору III-Ц одређених за радове попео се на 7.000. Тај је број постепено смањиван и у јесен 1942. године сведен на 3.000 заточеника. У то време је и рад на насипу већ био при крају, а када је једнога дана насип коначно завршен, заточеници су једнога поднева враћени у логор. Тек што им је био подељен «ручак», дошао је заповедник логора III-Ц, усташа Јеролим Маричић, трговачки помоћик из Шибеника, и наредио «наступ». Маричић је саопштио да је заповедништво логора одлучило да пошаље на босанску страну у село Међеђу све старије и физички слабије логораше, који ће тамо да тресу шљиве и да кувају пекмез од шљива. Маричић је рекао да је то лакши рад и да се пријаве само они слабији. Но, међутим, многи су поверовали усташкој подвали и просто се гурали и молили Маричића да и они пођу на рад у Међеђу. Сви су они били уверени да Маричић истину говори и желели су да се из логора III-Ц извуку.

      Многи од њих знали су да рад у Међеђи, као и сви радови преко у Босни, значе сигурну смрт. Полазак сваке поворке живих мученика преко Саве био је сахрана у којој су сами мртваци корачали и добровољно одлазили у смрт. Беспомоћно стање које су заточеници осећали у логору III-Ц и пакао који су данима преживљавали, желели су многи од њих да скрате, па су се добровољно пријављивали у смрт.

      Сведок Иван Лазић, звани «Црни Јова» из Кузмина, у своме сведочком исказу описао је смрт сељака Милојка Свилокоса овако:

«Са мном у логору у Јасеновцу био је и Милојко Свилокос, земљорадник из Кузмина, кога смо сви познавали као човека гвоздене воље, атлетски развијеног, чврсте физичке кондиције. Био је као притвореник у логору III-Ц остављен као употребива радна снага. Но, када је осетио све патње и страдања своја и својих другова и видео да ниједна од било какве помоћи ни зрачка наде нема, настојао је да се убаци у један од свакодневних транспорта, који су одлазили на губилиште под усташке маљеве у Градину. Дежурни усташки заставник га је уочио и вратио натраг. Милојко је покушао друге вечери да се убаци у други транспорт. Био је поново од истог усташког заставника примећен и враћен. Покушао је и још две вечери иза тога и увек је враћен. Коначно му је успело да се пете вечери угура у групу која је одлазила у смрт и завршио је мученички под усташким маљем на Градини.»

      У оно време када је насип већ био саграђен, и када су усташе решиле да преосталу радну снагу поубијају и покољу, више се није морало оволико молити за упис у поворку смрти. Маричић је галантно свакоме дозвољавао да пође на брање шљива и услужно му показивао колону у формирању са: «Изволте!».

Чим би поворка одређена за брање шљива и кување пекмеза у Босну кренула, преостали заточеници у логору III-Ц опазили су да колона не иде на Саву, него пред ланчару, па су опазили да се тим људима везује жица преко руку, што је свакоме био јасан знак да се формира поворка за губилиште.

И тек што је та поворка отишла, наређен је нов «наступ», из кога је Маричић одабрао још 500 заточеника, па и те послао пред Ланчару и током ноћи још и трећу групу од 500, тако да је тај дан (од преосталих мученика) на изградњу на насипу одведено под усташке маљеве и у сигурну смрт 1.500 мученика. А ти мученици који су радили на насипу од јутра до мрака и који су изгладњивани и мучени на све могуће начине, па ипак дочекали да заврше насип, сада се за све ове своје надчовечанске напоре награђују новим завршним мучеништвом у смрти сатерани као стока. Свезаних руку жицом на леђима гледали су пред собом страховита мучења и убијања својих другова и постепено су се корак по корак примицали усташком маљу и страшној гробници.

      Када је остало у логору још око 200 заточеника, усташко водство је одлучило да их остави као последње живе становнике тог најстрашнијег дела логора Јасеновац број III, да тамо од глади помру. Логор је осигуран још јачим и бројнијим стражама, а на уласку у логор обешена је велика бела табла са натписом «Пјегавац».Пегавог тифуса у логору тада није било и она је табла имала да застраши сваког онога који би покушао да се приближи и помогне овим људима. Већина одабраних и остављених да помру и заврше страшни логор III-Ц била је састављена од интелектуалаца. По подацима које је Комисији дао сведок – бивши заточеник, Славко Рајић, трговац из Сремске Митровице, у тој групи мученика осуђених на смрт глађу био је Бранко Сакулац, студент права из Сремске Митровице и један од браће Гертнера из Сремске Митровице, магистар фармације, док је други брат Гертнер, адвокатски приправник из Сремске Митровице, умро нешто раније у логору III-Ц.

      По сведочењу сведока Љубише Лазића, месара из Јамене, у тој групи заточеника остао је и дугогодишњи председник општине јаменске, Станко Вукић, звани Икан. Икан је био необично снажан и развијен човек у логору III-Ц, а издржао је толико мучења и патњи као мало ко. Случај је хтео да га усташе оставе да у ликвидацији логора III-Ц остане у оној групи која је била осуђена да умре од глади. Изгладњавање ових остатака последњих становника логора III-Ц који се свео после тридесетак дана на свега њих 17, било је ужасавајуће јер су прегладнели костури изгубили обележје човека и јер им је ум потамнео.

      Сведок Милко Рифер описује овако један призор, који је угледао тада у логору III-Ц:

«Морао само се ухватити руком за смрадни, амонијаком изгрижени олук писоара, да се не срушим. Позлило ми је од призора, који ми се указао недалеко од жице логора III-Ц. На снегу су седела три људска костура и ножевима кидали месо са голе лешине свога мртвог друга. Комаде меса трпали су необично лакомо у уста и жвакали таквом брзином, да сам чуо како им шкљоцају зуби. Један је подигао ногу лешине и са ње стругао, «мишиће». Једва сам се вратио у крајњу просторију. Дуго је требало да се смирим. Био сам запао у хистеричан плач и јецање, које нисам могао зауставити ни стиснутом шаком коју сам гурао у уста. Један друг ме је умиривао, а и сам је тихо плакао. Када сам се мало прибрао, поново сам отишао иза писоара; но није више било никога – лежале су на гомили само оглодане кости, и одрезана брадата глава покојника. Њу нису појели. Било је то дана 24. децембра 1942. године."

      Сведок Љубиша Лазић, месар из Јамене, посведочио је да је тако умро и Станко Вукић из Јамене и да су видели њих неколико заточеника из логора III, како су преостали још тада живи костури појели тело покојног Вукића.

      Страховита зима убрзавала је процес умирања, на смрт изгладњавања осуђених заточеника. За оне који су још увек живели усташе су донеле одлуку, па су их све на колима из логора извезли и скелом превезли преко Саве у Градину и тамо их зазидали у једну напуштену српску кућу да од глади и зиме помру. Тој групи која је изнешена из логора III-Ц усташе су прикључиле и једну групу кажњених заточеника из «Звонаре» и све их заједно, (њих око 30) зазидали како је овде речено.

      Дана 26. децембра 1942. године усташе су дале да се скине табла са натписом «Пјегавац» и најстрашније мучилиште у логору смрти Јасеновцу било је тиме «безимено».

      Први пролећни дани довели су на ово страшно место умирања из логорске економије плугове и цео простор бившег логора III-Ц преоран је и обрађен као пољопривредно земљиште. Жице су поскидане и усташе су мислиле да је тиме предат забораву највећи масовни злочин свих времена на Балкану.