СВЕ ЈЕ ПАЖЉИВО ЗАПИСИВАО

 

          Нема никакве двојбе да је Иван Горан Ковачић своју „лабудову пјесму“ - поему Јама — написао управо у Ливну. Потврда за то није само чињеница да је он ту први пут читао стихове овог потресног поетског свједочанства, већ сасвим конкретни докази да је Горан разговарао са већим бројем преживјелих из јама и са усташких стратишта — да је оно што је чуо о усташким злочинима у Ливну и околини, уствари, било пресудно, било инспиративна окосница за настанак овог великог поетског дјела.

 

Збјег Срба у једној од пећина у околини Ливна (снимио познати ратни сниматељ и репортер Жорж Скригин) у којој је Иван Горан Ковачић, наводно, написао „Јаму“

 

          Милан Росић је убијеђен да се и он срео са Иваном Гораном Ковачићем и да је, кад је први пут чуо „Јаму“, препознао у њој понешто од грозоморних слика усташких звјерстава које је дочаравао једном непознатом борцу за којега је вјеровао да је неки новинар или партизански обавјештајац:

           - Трагедија српског народа на подручју Ливна и ливањског среза — сјећао се Милан Росић — занимала је све партизанске јединице, све штабове и све борце појединачно који су током рата пролазили овим крајевима. Свима је посебно било интересантно казивање очевидаца и оних који су пуким случајем избегли смрт и умакли испод усташке каме.

          Свима је, тако, нарочито било занимљиво како се догодило да се из јаме Бикуша спаси толико људи. Ја и данас мислим да је томе понајвише допринела она последња група у којој сам био и ја. Ми нисмо допустили да нас гурну у јаму у гомили, спућене и повезане жицом. Ускомешали смо се, побунили и присилили их да пуцају на нас ту над јамом. Онда су морали да нас развежу и појединачно побацају, што је ипак изискивало времена. На другој страни то је било довољно нама преживелима да се искобељамо испод мртвих и на време склонимо у побочним запећцима, пре него што су усташе почеле да ваљају камење у јаму и убацују бомбе да нас дотуку.

          Јануара месеца 1943. године ливањским подручјем су прошле многе партизанске јединице, повлачећи се пред четвртом непријатељском офанзивом према Неретви. Мој друг Никица Новаковић (родом из Крњеуше код Босанског Петровца) и ја били смо задужени за рад са омладином и стога смо свакодневно били у контакту са јединицама.

          Једног дана смо, тако, навратили у штаб, мислим да је то била Друга пролетерска. У једном тренутку неко је заподенуо разговор и о усташким злочинима на овом подручју и геноциду над српским живљем. Тако се некако сазнало да сам и ја један од случајно преживелих.

          Сви су се одмах заинтересовали и молили да им причам о томе. Слушали су са великом пажњом и видљивом ганутошћу. Док сам ја причао, стално су придолазили нови борци и просторија се ускоро испунила до последњег места…

          На окретку из штаба један борац изађе за мном и замоли ме да му још једном, насамо, поновим све то што сам ту испричао јер, рече, није причу чуо од почетка. Пристао сам, наравно, и почео му све потанко казивати, истичући нарочито детаље везане за јаму Бикушу и покољ у школи у Челебићу. Причао сам, а он је стално инсистирао на новим детаљима и молио да му неке и поновим. Молио ме такође да казујем полагано пошто је он све то што говорим записивао. Сећам се, нарочито га је гануо случај Михаила — Мишка Козомаре па сам морао потанко да му описујем његову грозну судбину.

          Помислио сам да је то можда партизански обавештајац који се тако мота иза фронта и прикупља податке о злочинима непријатеља, о зверствима која издајници и крвници покушавају прикрити. Било ми је стога некако нелагодно да га испитујем ко је и зашто све то записује. Он као да је то предосетио па ми је сам објаснио да је он новинар и да ће све то што му ја причам бити објављено у савезничкој штампи, да виде Енглези, Руси и Американци какве злочине врши Павелић и његова солдатеска над српским народом, а под крилом окупатора.

          Растали смо се пријатељски, уз срдачан стисак руке и обећање да ћемо се поново срести.

          Нисмо се никада више срели, али сам се тога необичног борца сетио на једној омладинској приредби којој сам присуствовао у ослобођеном Ливну.

          На програму су, поред осталог, биле и две рецитације које су на мене оставиле веома снажан утисак. Прва је била „Јама” коју је, како најављивачица рече, написао велики партизански песник Иван Горан Ковачић.

          Док су у немој тишини громовито одзвањали потресни стихови поеме за коју је неко касније рекао да је „химна људског достојанства и слободе“, ја сам се присећао сусрета са оним борцем и на крају био готово сасвим сигуран да је то био управо Горан. Препознао сам у „Јами“ понешто од онога што сам му ја испричао; у опису жртава којима су очи ископане, у опису њихових празних очних дупља, препознао сам Мишка Козомару…

 

Једна од посљедњих фотографија ИВАНА ГОРАНА КОВАЧИЋА: можда је баш тада друговима на положају читао стихове „Јаме”…

 

          Друга рецитација била је посвећена Ливну. Не сећам се да ли су и то били стихови Ивана Горана Ковачића, али неке и данас памтим јер верно дочаравају Ливно из првих дана слободе:

„Под Башајковцем невоља и горчина,

Лежи Ливно као цвет згаженог крина.

Црвене се кровови као ране на белим грудима,

Улицама се још шири воњ крви и дима.

Ливном жури Бистрица, пуна је врелих суза,

Носе јој вали вапаје и љути носе бол…“

          Уз поему „Стојанка мајка Кнежпољка“ и песму „Мајка православна“, ова песма је касније дуго била обавезни, саставни део многих приредаба у Ливну и околини, а без Горанове „Јаме“ приредба се готово није могла ни замислити…

 

 

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.

Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).

До сада објављене књиге:
- „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
- „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
- „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
- „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
- „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
- „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
- „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
- „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
- „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

 

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду

 

РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ

 

РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

 

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

 

Промоција књиге "ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА" у Светосавском културном клубу у Бања Луци