Календар геноцида: 12-22. јул 1941. године. Страдање Срба са ливањског подручја
У шуми Копривница (Купрес-Бугојно) на месту Кожварица 15. јула 1941. године побијено је 11 Срба из Ливна, претежно трговаца и имућнијих домаћина, а потом, десетак дана касније, на месту Мала врата, убијено је још 49 Срба из Ливна, претежно чланова породица побијених на Кожварици и Занесовићима. Неки извори указују да је у шуми Копривници, на више места, побијено 79 Срба из Ливна, али за њих 19 нису утврђена имена.
Двадесетак дана након убиства др Митровића, др Зубића и судије Маргетића, тачније 12. јула 1941, на пут без повратка су поведени други Срби из града: трговци, банкари, службеници, гостионичари... После неколико дана проведених у затвору, највероватније 15. јула, побијени су у шуми Копривници на месту званом Кожварица. Након пар дана, око 22. јула, на „пут у Србију“ поведени су и други Срби из града, као и породице већ побијених и сви су побијени у шуми Копривници на месту Мала врата.
Од 15. до 22. јула 1941. године усташе су на Кожварици и Малим вратима, у шуми Копривница, побили: Уроша Видовића, чиновника; Ранка Јовановића, гостионичара; Живка Павловића, трговца; Мирка Стевића, књижара са женом Савком, кћеркама Даницом и Драгицом и синовима Дејаном и Драгољубом; браћу Тому и Рада Радету, трговце са породицама: Радетовом женом Веселинком и синовима Дејаном, Милошем и Николом, као Томином женом Тарсом, сином Богданом и кћерком Софијом; Николу Краварушића, ауто-превозника; Угљешу Бајило, велетрговца са оцем Јовом и мајком Ристом, женом Добрилом (у другом стању), синовима Драганом и Милуном и сестром Стојанком; Рајка Лалића, аутомеханичара са женом Ангелом и сином Здравком; Рајковог шурака Милана Пуцарића, шофера са мајком Стаком; Уроша Томовића, директора Српске банке и његовог брата Љубу Томовића, службеника; Ранку Митровић, жену др Душана са сином Здравком и кћерком Весном; Обренију Зубић, жену др Крсте; Мару и Симу Маргетић, родитеље адвоката Ранка; Милку Анђић; Влајку Бесару; Јову Бокића са женом Ковиљком (рођена Бајило) и синовима Драганом и Миланом; Михајла Велемира; Драгињу Глигић са сином Ранком и кћеркама Веселинком и Миленом; Марију Зиројевић; Николу Ивицу са женом Смиљаном (рођеном Бајило) и синовима Илијом и Крстом; Милојка Кујунџића са женом Даницом и кћерком Драгицом; Божу Наерловића са женом Јованком и кћеркама Веселинком и Мирјаном; Драгомира Новаковића; Јулку Обрадовић и Анђелку Шормаз.
Из списка се уочава чињеница да су у многим случајевима побијене целе породице. Неке су готово затрте, као породица Бајило. Јово и Риста Бајило, главе једне од најбројнијих и најузорнијих породичних задруга у Ливну, пре него што су заклани, морали су да гледају како усташе кољу њихове унуке, кћерке, зетове, а из утробе њихове снахе Добриле ваде још нерођено унуче. Њихову најмлађу, још неудату кћерку Стојанку и рођаку Влајку Бесару, која је код Бајила била у гостима, прво су обешчастили, а онда заклали.
Монструозне злочине над Србима у Копривници испричао је, после рата, један од возача аутобуса смрти, Исмет Дуран. Тако се, поред судбине породице Бајило и других мученика, сазнало и за стравичну судбину учитељице Ангеле Пуцарић Лалић, супруге Рајка Лалића. Ангелу и њеног трогодишњег сина Здравка потерали су у аутобус „за Србију“. Кад је почело оргијање кољача у аутобусу, мали Здравко је почео да плаче. Престрављена мајка је покушавала да га умири, али је дете било неутешно и скретало пажњу кољача. Један од усташа је зграбио дете из мајчиног наручја и понео према предњем делу аутобуса, где је извођен ритуал мучења и убијања. Један од кољача зграбио је за уста немоћно дете да га ућутка, а други му једним потезом ножа откинуо главу и бацио је у крило мајци, полуделој од бола… Заклали су потом и њу. Умрла је не испуштајући из наручја главу јединца…
Извор: Удружење Огњена Марија Ливањска, Београд
Везане вијести:
ЗА ПОМЕН ЖРТВАМА ИЛИ ОГЊЕНА МАРИЈА 1941. ГОДИНЕ ...
70 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА - Jadovno 1941.