Милан Пантовић: ЗАПИС СА КОРДУНА, ЉУТА ЛИЧКА ЗИМА
Била некад Петрова Гора и Вргинмост на Кордуну. Било широко Гламочко поље и село Преодац, с љихаду извора хладне воде. Била једна кућа у Великом Обљају, одакле је Гаврило Принцип закорачио у живот и историју.
Било.
Данас, Петрову гору, именом Гвозд крстили и Вргинмост друго име добио. По Гламочком пољу, ветар тугованке завија и снегове с Малог и Великог Шатора сваљује, а од куће Гаврилове остало нешто мало од темеља. Колико да подсети да је ту кућа била.
Ево већ десету зиму, невољници српски из Високе Крајине, с Кордуна, из Лике и осталих крајева дочекују – далеко, далеко од родног краја и кућног огњишта.
Опустјели и Блатуша, и Катиловац, и Црни Поток, и Личко Петрово Село, и Врховине, и Доњи и Горњи Бабин Поток, и Арапов до, и Шумњаци, и Роре, и Главица, и Ковачевци, и Зајаруге, и Нинковићи, и Ваган, и ... како се све лепо не зову ова села и засеоци, где невољницима корени и жилишта остадоше.
Људи кажу: усуд тако хтео.
Аман, доста (и превише) је утехе усудом.
Превише за људе и жене, за старце и старице, за децу ону коју зли ветрови одуваше широм земље Србије. И даље ...
* * *
Па кад ветрови снегове зимске најаве, кад се студен проспе спортским прихватним центрима (док још и они постоје), тугом се душа обавије, па далеке ћувике и родне пропланке призове – кадом протеклог прихватилишта замиришу. Зажуборе преодски извори, дуне ветар са Шатора, љута личка зима буде драга као мајчино крило...
Да није било времена луда, зиме ове би се, подно Шаторског језера, поткапица играла. А игра је с поређаним капама на столу. Испод једне је капе скривен прстен, па се екипе гуркају око стола и за њом трагају.
И ојкаче би одјекивале просторима кордунским и банијским, личким, далматинским и босанскокрајинским. Чула би се и песмица надмудрица.Она што, мада у трену створена, носи дух народне мудрости. Гласом би се јавила и њена сестрица песмица – „масног“ кова, стара или нова:
„Види ти се по очима, мала
Да се не би пуно отимала...“
Овце би мировале у торовима, а пси чувари би се кострешили, режали и проломно лајали да заплаше вукове.
Огњишта би грејала, а око њих би се прелило – девојке и невесте би плетиво у рухо претакале, а старци би о летини зборили и политику „табирили“.Све би утихнуло кад би бркати и плећати Крајишник гусле дохватио. Звуци са струна би се умилно и гордо уплели с гласом гуслара. Јекнула би песма – и Марко би на коњу јездио на мегдан Црном Арапину.
* * *
Сточиле се године низ Точило. Истопило црно сунце грудве старих обичаја и дана. Преплела их паветина туге, по прихватилиштима Србије и белог света. Само се нижу нови, горки избеглички, дани. И тмасте чемерне ноћи. И небески фењери високи, недоступни.
Ни ојкаче, ни поткапица.
Али, коме је до ојкача и надмудривања у песми, коме је до поткапице и прстена који се крије под капом, па макар прстен био и од најчистијег злата и дијаманта, док се нижу избеглички дани и ноћи на ђердану безнађа ево већ дестеу зиму ...
Коме је до ојкања кад се љута зима спрема, а Кордун, Банија, Лика ... само успомене остале. Баш као и родне куће које још само на ретким (чудом сачуваним) фотографијама живе да сете на дане кад се и друговало и људовало. Кад саме руке крену за неком извезеном торбицом на брзину зграбљеној испод оног неба. Оног неба које је било изнад родних ћувика, па се у питомим ноћима чинило да је месец сео на планине а звезде попадале по стаблима витостатих јела и оморика.
Кажу, љута се зима спрема.
Била би она и мека, и блага – само да се дим завијуга изнад родних кровова, ватра да се распали на давно угашеним огњиштима.
Онда би било и ојкаче, и подкапица, и летњих коњских трка на Гламочком, и осталим крајишким пољима. Било би вриске цура и песме момака.
Кажу, љута се зима спрема.
Милан Пантовић, 2005.