LJUBA
Ћирилица
Prošlo više od četrdeset godina otkad je Ljuba Konjikušić, po rodu Lalić, krenula ispod Dinare i stanila se u Banatskom Despotovcu, a još joj vojvođanska ravnica tijesna i sjeta joj počine na vedro čelo čim se spomene rodni kraj. Ne vežu je za njega vedre uspomene i radosti mladalačke no tuga beskrajna i golema tragedija i neizmjerne patnje koje je pretrpjela, ali svjedno — glas joj lako zadrhti čim se spomene Livno i rodni Rujani.
I upravo to što je kao sedamnaestogodišnja djevojka preživjela ljeta 1941. neizbrisivo se urezalo u sjećanje i o tome govori kao da se zbilo juče. Nije u potpunosti sačuvala čak ni govor rodnoga kraja, onaj koji je naučila od majke, umakne joj počesto po koja ekavska naučena u novom zavičaju, ali u kazivanju o pokolju koji su ustaše napravile u Rujanima te prve ratne godine ne zaboravlja nijedan detalj, nijednu epizodu krvave drame iz jame u Ravnom docu koja po mnogo čemu prevazilazi granice vjerovatnoće:
„Izbi rat. Sve se nekako uzmuti i ispogani. Sve nekakva zebnja i iščekivanje, ali mora se živjeti i raditi.
Ljeto. Vreme kosidbe. Na nekoliko dana uoči Ognjene Marije ja i jedan mi rođak, Boško Lalić, kupili i trpali seno kod jednoga Rvata doli u polju pod Ljubunčićem, a snaja mi Stana kupila kod Ercega. Bilo to lepo, ikupi se vako omladina pa svi zajedno kupimo i pomažemo jedni drugima, niko ne gleda ko je Rvat ko Srbin — iđemo mi njima, dođu oni nama, i sve tako, komšijski…
Jedan dan prid veče eto neko kaza da je bila nekakva borba između četnika i ustaša — o partizanima tada još nije bilo pomena — da su neke ustaše izginule i da neće biti dobro. Čini taj naš gazda kod kojega smo radili, Mirko Odak se zvao:
— Ajde, Boško, siđi s plasta, ajde Ercezima — to tamo pod Ljubunčićem di je radila moja snaja — vidi šta će i kud će oni pa ajde i ti, zlo bi nekakvo moglo biti…
Zbori on tako tome mome rođaku, ali on neće. Ima čovik tu konje, i kola doterao, nije nikome dužan, ne boji se i nema kud bižati.
Krenemo naskoro kući. Čini opet taj Mirko: iđemo priko polja, slobodnije je. Mi omladina nećemo, iđemo kroz sela, da pivamo, bio to običaj uvik.
Iđemo tako kroz selo, ima nas troja kola. Dođemo u Odžak. Tu bila samo jedna srpska kuća. Prođemo ispred nje — nema nikoga, već ig isteralo…
Izađemo na cestu i opet zbori Mirko Bošku:
— Ajde molim te siđi i biži u planinu, u Razdolje, Ercezima i Gligićima.
Rvat, brate, ali dobar i ljubazan čovik bio taj Mirko.
Neće Boško. Dođemo u Lištane. Zaustaviše nas žandari. Bila tu kod nas žandarska stanica od 1934. godine kad su se tu pobili Srbi i Rvati. Ono bio poginuo kralj pa se raja zavadi i podeli poslim na partije, baš ko ovo danas, daleko bilo. I onda bio katolički Božić. Rvati išli svaki dan crkvi i onda dolazili i našoj crkvi baš tu u Rujanu, lupali na vrata i nešto, po prilici i sramotili. E poslim kad je bio naš Božić onda se iskupili Srbi od Graova, Crnog Luga, Kazanaca, Sajkovića, Gubina, Prova, Čaprazlija — sve se to okupi i dođe našoj crkvi. Onda će ti odatle ići kroz njiova sela i onda ti je tu poginuo jedan Rvat — Stipe Radić se zvao. Svi Srbi onda bili pobjegli u šumu, kad obnoć dođe žandamerija i tako ti je ona od tada tu i ostala sve do rata.
U Lištanima nas, daklem, zaustaviše žandari.
Stojte!
Mi stanemo.
Ko ima od Srbova.
Nema nikoga, kazuje opet Mirko i pita šta je tamo.
Oni mu kazuju: dosta smo ig pofatali a dosta ig je i pobiglo u četnike, pas im gonio majku srpsku, ali i te ćemo pofatati…
Prođemo i tu. Dođemo do Gredarove kuće. To uprav bila kuća Bulovića, braće Vase, Ilije, Jove i ne znam kako im je sve bilo ime, ali ig zvalo Gredari. E, u toj kući zatvoreni naši ljudi.
LJUBA LALIĆ-KONJIKUŠIĆ: mene su prvu izvukli iz jame…
Tu nas ponovo zaustavljaju.
Ima li ko od Srbova?
Nema niko, opet zavikaše svi u glas.
Tu se u kola na kojima sam ja bila pope jedan moj komšija, ustaša — Pero Jurić, Džanan ga zvalo. Stipe Pašalić, on je kočijaš i njegova su kola, čujem zbori Džananu na uvo:
— E, lažu, ima Srbova, eto ti Boška Lalića, goni kola.
Džanan skoči, zaustavi i skide Boška, ne dade mu kući da stigne. Zaludu mole Mirko Odak i žena mu, mole vala i jedno i drugo iskreno da ga pušte kući, svoje konje da raspremi. Džanan breknu:
— Šuti, i ti ćeš za njim!
Siđem ja s kola prid mojom kućom. Ne radim da iđem na večeru kod toga domaćina kojemu smo radili. Nađem majku. Bilo joj ime Boja, a zvali je Kašuša, bila rodom iz Dalmacije od Kašića. Sidi ona, okamenila se, i sestre mi, Stana, kukavica te je ostala u jami, i Mara, živa je i sad tu u Despotovcu. Snaje Stane još nema. Pitam di je Mićo, to mi brat, Stanin muž, a imala sam još dva — Marko u Belgiju bio otišao na rad i tamo ga zatekao rat a Milenko se našao u Dalmaciji. Kazuje majka da ga je otiralo, došao jedan, Ćenan veli, zvalo ga Pupa, a ne znam više kako mu je ime bilo.
Dođe i Stana. Kazujemo i njoj i mi onda iđemo da noćimo zajedno svi u jednoj kući, ne smijemo sami. Iskupismo se svi kod jedne mi strine, ali niko ne radi o spavanju, svu noć presidismo.
Ujutro, tek se deli dan i noć, eto ti dođoše i naše druge žene Lalićke. Ko će da iđe vidit šta je sa ljudima? Javim se ja.
Iđem, ništa se ne plašim. Sretam Džanana, onoga što Boška sinoć skide s kola. Naziva mi dobrojutro. Ja ga i ne pogledujem, prođem.
Stignem Gredarovoj kući, taman sunce granjava. Ja plačem, a stražar će meni, samo taj jedan i bijaše:
— Što plačeš, Ljube, neće im ništa biti, nijesmo mi ni Švabe ni Mađari pa da koljemo svoje ljude…
Nijesam tada znala ni za Švabe ni za Mađare, malo me ogrija nada, ali mu rekog:
— Teško nama čim su nam u zatvoru na pravdi boga…
Oni se ne plaše, vidim, i ne pomišljaju na zlo. Prizivaju me svi, poručuju ženama šta valja raditi dok oni dođu, da se pokosi ovo, da se pokupi ono, da se radi i pazi kuća i blago. Ne znam koliko ig ima ali iz dva Rujana, Donjeg i Gornjeg, sigurno ig je bilo više od stotinu.
Moja mati i ta mi snaja Stana im odniješe doručak. Ja ispričala sve kako je i žene se malo okuražile, spremaju jelo, duvan, presvlaku.
Odniješe poslim i ručak. Jedna rođaka mi, Ljubica joj bilo ime, malo zadocnila i ostale se bile već vratile kad je ona otišla.
Ne bi za dugo eto nje natrag, kuka iz glasa.
Šta je Ljubica?
Eno ig otera, sve ig povezalo žicom dva po dva i onda opet kolskim konopima.
Svi mi zapomažemo i plačemo, svu noć ječi selo. Niko od komšija Rvata nam ne prilazi niti nam zbori biće ovako ili onako — ništa, ništa…
Čim svanu zađoše i pokupiše i nas. Ne znamo još šta nam je sa muškima bilo, a oni nam zbore da idemo u Srbiju, da su i naši ljuđi tamo.
Zatvoriše nas u kuću Stipe Pašalića, škola u njoj bila, a druge u kuću Rajka Gligića.
Iza podne, bome je popozno doba bilo, krenuše nas uz planinu. I dalje nam zbore da idemo u Srbiju.
Pa kud ovuda?
Na pričac, kažu, da stignemo ljude u Dalmaciji.
U Džajinoj torini jedan od onih što nas gonili pobiže i vrati se natrag. Jolaš Šibenik mu bilo ime. Samo se okrenu i natrag niz planinu. Viče Jakov Ćenan jednome Pašaliću, taj ima pušku, a Jakov samo batinu, da puca za njim. Pašalić neće, veli naš je čovik pa i ako neće da goni Srbe…
Dođemo u Košarice. Odatle ima privija kud valja ići u Dalmaciju. Obrnuše nas ka Ravnom docu.
Žene počeše da viču: kud nas ovo vodite.
Ja vidim oničas i velim:
— U jamu, u Ravni dolac, zar ne vidite…
— E, baš u Ravni dolac — podrugljivo mi dobaci Jakov Ćenan, a neki drugi ga ćutka: šta prepadaš narod...
Znamo mi svi za jamu. Brezdanka je zvali. Pričalo se da u njoj žive natemnjaci-đavoli. Nije još daleko. Ima tu blizu nje jedna pećina. Ugnaše nas tu ko marvu. Vele, sad će prozivati familiju po familiju i koja ne bude ništa kriva ide kući, a koja bude kriva biće zatvorena.
Prozvaše prvo familiju Glamočke Lalić i bez ispita je vratiše natrag u selo. Poslim Boškoviće, Bačkoviće i redom. Vode ig, ne vidimo iz pećine kud ig vode i šta sa njima rade. Ne čujemo puške, ne čujemo lelek — ništa.
Milutinovka zađe u nesvist tu u pećini. Mrtva, mrtva. Mi se iskupili oko nje da joj pomognemo. Utoliko prozvaše moju familiju. Ode mi, vidim, mati, sestre, snaja. Poletim ja za njima. Ne daju mi. Ma, iđem sa mojom čeljadi pa kud oni tud i ja. Najposlim me pušćiše.
Pogled sa dna jame Ravni dolac
Žurim ja pravo jami, jednim puteljkom, prečicom, pretekog moje. Vidim oko jame gomilu ustaša, vako stoje — sve naši, brate, samo jednog iz Odžaka sam upamtila da je bio u ustaškom odelu.
Idem ja dalje, na prečac, pa ću vako ispod jedne ljeske jami, a čini meno taj Maćan Ćenan:
— Kud ćeš tuda da ti jebem Svetu Petku?
— Evo iđem u jamu tebe sapela Sveta Petka — odgovorim mu ja, i skočim na jedan kamen i odande pravo u jamu. Ćenan je stigao samo malo za rame da me dirne.
Letim, svjesna, baš ko da imam padobran, pravo na noge. Tako može biti jedno deset metara pa se odjednom počnem okretati. Čini mi se da nikako nisam gubila svist. Znam, lupila sam na noge i onako nekako na leđa. Samo što sam pala neko tresnu i pritište me preko nogu — ne mogu nikud mrdnuti. Padaju i dalje okolo. Soisala mi krv na oči, razbijena glava. Izvadim nekako maramicu. Bila u njoj zamotala dvista dinara. Bacim pare i počnem čistiti krv sa očiju.
Odozgora orljavina ne prestaje: kako gođ koga baci, za njim kamen valja, gredama ubiše i ko bi pretekao i preživio bacanje u jamu. Najbolje ko skoči sam, leti pravo u dno, a koga oni gurnu udara okolo i dodaje ga zid zidu, dolje ga poznat ne možemo sem po aljinama.
Kad se ponadag da sam se spasila odozgo pade još jedno čeljade i pritište me preko prsi — ne mogu nikud.
Obnoć poče muka: o mama, o tetka, o strina, o seko, o ujna — zove sa svake strane, kô, sve rod rođeni na gomili. O izvuci me, o podigni me, o daj vode, daj kruva — mili bože, jada velikoga…
Zovem i ja, a ne znam koga da dozovem. U neko goba zaključig da je ono što mi leži na prsima Danica Lalić. Opazig da je živa. Mrdnu malo i nešto progovori.
— Danica, Danica! — zovem je ja.
— Daj mi, mama, biljac — progovori ona razgovitno. Daj mi, mama, biljac da se pokrijem, smrzog se — ponavlja.
Zovem joj majku, čula već da je i ona živa:
— Cvita, bona, evo ti Danica. Živa. Imaš li šta da je prikriješ, studeno joj…
— Ma, kakva Danica, bog joj ne dao, otkud Danica — zaleleka joj majka koja je bila uputila Danicu u Dalmaciju, rodu, nju i ednoga sina maloga, Rista, i snaju, ali se oni vratili, neko kazao da i u Dalmaciji ubijaju Srbe, pa ig povatalo i bacilo u jamu, a Cvita se sve nadala da su joj bar oni živi pretekli…
Skinem ja Danicu nekako sa prsa. Big kako i noge da izvučem. Pretrnule ne znam da su moje. Ćaknem vako malo rukom i uvarišem na ranu grdnu na koljenu — puna ruka krvi. Jednako, izvučem ja jednu nogu ispod toga mrtvoga tila — bila isto jena žena — Draginja Lalić. Nju su ubili nad jamom — pokušala jednoga od ustaša odvući u jamu pa je ubili iz puške, pištolja, kako li, ne znam, tek mrtva je pala u jamu.
Izvučem ja u neko doba i drugu nogu kad odjednom nešto podamnom mrdnu. Pipam, zovem. Ništa. Ne javlja se, a jes neko živ vidim, zamotao se nekako u onaj moj sadak. Ne mogu nikako da ga iščupam ispod onijeg leševa.
Zovem iz glasa, ima li ko nož da mi doda da rasiječem sadak i nekako se kurtališem. Javi se ta moja snaja:
— Seko, jesi li to ti, blagoš meni, zar si živa?
— Evo jesam, za jade — zborim joj ja i pitam ima li britvu, u nas bi se noževi nosili niz pregaču, svaka žena imala.
Ima ona nož, dodade mi te ja rascijepi one aljine i izvuci maloga sina Markice Boškovića, bilo mu može biti sedam-osam godina. Živ! Kako sam padala, izgleda da sam ga stigla u letu i nako se on zamotao u one moje aljine. Umrije, kukavac, i on taman na tri dana pred što će nas izvaditi iz jame.
Treći ili četvrti dan u onome mraku i jadu ja ugledam moju Maru, sestru mlađu, ovu što rekog da je sad ovdinak u Despotovcu. Sjedi nako pritisnuta mrtvom čeljadi, samo joj se glava vidi.
Izvučem je ja, bosa, gola povrijeđena i nagrđena, ćuti samo, nako izbeućena, riječ ne progovara. Razbilo joj glavu, sva krvava, zakorela se kosa u ranama, grozota.
A bilo nas dosta živig. Najviše dice nesretne pa poslim dotukoše i pomrije od žeđi, od gladi, od boleštine i rana…
Prođe jedno deset, more bit i petnaes dana, eto neko nad jamom. Zovu odozgo i pitaju ima li ko živ. Javite se, vele, ne bojte se, mi smo iz Čaprazlija. Maljkovići, Mile i Marko. Nabrajaju i još neke druge poznate Srbe. Zbore da u Rujanima više nema živa uva ustaškoga, da je sve satrveno za navik…
Mi se javimo. Spušćiše oni konope, kazivalo poslim da su morali prevezati dva kolna konopa što se veže seno na kolima (pobaška su tovarni konopi) — skoro pedeset metara. Zbore da pokupimo pare, zlato, srebro i drugo ako ima što, da ne ostaje u jami. Dva Lalića i Sava Vulić se svežu i odvukoše ig.
Krenem i ja da se svežem. Odjednom po eglenu poznam ustašu jednoga, Guju, Eger ga zvalo a kako mu je ime bilo, đavli ga krstili, ne umim ti reći — svi su oni imali nekakve nadimke. More biti da je bio Jozo, ali ne znam tvrdo:
— Ajme meni, ono je Guja, ono nijesu Srbi no ustaše — zborim ja i pušćim konop.
Gledam gore, ali ne moreš ti to poznati kad je onaj otvor toliki da ti se čini dlanom bi ga pokrio.
Zovu oni, zovu pa kad viđoše da više niko neće, gore zapucaše puške i ono troje vratiše u jamu ubijene. Stoju svukli, bog zna šta su od nje radili, i baciše i one aljine za njom.
Onda zavaljaše grede, pa bombe — tri pukoše, a jedna ne pa smo je poslim sve čuvali da se njome ubije onaj ko ostane posljednji.
E, te prilike nas pobiše i prepoloviše, živ ne osta niko ko se nije sklonio malo u kraj. A ona je prokletnica doli široka, baš ko dobro guvno, a gori uska.
Prođe nekoliko, eto opet zovu: ima li ko živ. Mi se više ne javljamo. Zovu oni, zovu, navaljaju opet po gredu i viču: 'Spavajte, spavajte…'
Kad jadi i muke odoliše, počesmo da vičemo i zapomažemo iz glasa. Sve na smjenu. Najviše Cvita Bošković. Nada se u Dalmatince, čobane, čuvaju tuda, čuće i izvaditi nas…
Čuo nas Nine Odak. Mladić bio, može biti ko i ja. Čuvao tuda, primakao se brezdanki i čuo jauke i zapomaganje.
Pričalo poslim da je Nine došao uveče kući. Neće da večera. Ćaća mu Jozo vidi da jes nešto. Pita šta je. On mu kaže: ima još živih Srbova u jami…
E poslim jedni kazivali da je Jozo zorom pošo logorniku i kazao šta je Nino čuo, da se ovaj tobož udario po koljenu: ajme, ko je naredio da se živa čeljad bacaju u jamu — ubij ga pa baci — da je oničas dozvao žandare i naredio da nas idu vadit i da će njima glava falit ako nama dlaka sa glave fali.
Drugi kažu da su Talijani doznali i naredili da nas vade.
Subota bila kad su došli da nas vade. Mi mrtvi kao i svi mrtvi, ali ne damo da oni silaze — sami ćemo se vezati.
Ja prva. Vuku krvnički, svi su mi prsti i dlanovi bili u krvi odupirući se o stinu. Iđem, a još ne znamo jesu li došli uistinu da nas vade ili će nas samo dotući.
Izvukoše me. Sjedog ja vako na ivicu jame, a priđe mi jedan ustaša. Plazinić, najgori u selu bio. Da li od njega ili od onog vazduka i svetla dana, tek se ja onesvestim i ne mogu da se javim onima doli u jami — dogovorili se bili da dam neki znak ko je gore.
E poslim, kad se ja malo priberem i osvistim, zovem doli i onda počeše redom da izvlače — nas trinaes žemskig i Glišu Stojića, jedinog muškarca. Pretekle ja i sestra mi Mara i snaja Stana (ona sirotica bila noseća, u osmom misecu, i u jami pobacila mrtvo dete), onda Cvita Bošković i ćerke joj Danica i Milka, pa Mara i Gospava Bošković, Milica Erceg, Janja, Boja i Danica Lalić i Sava Kozomara.
Kazali nam odma tu oni žandari te su nas vadili, neki Vinko i Jure - bili dobri brate, da njig nije bilo oni bi nas drugi pobili i bacili natrag - da smo u jami bili šes nedelja i tri dana. Eto, bacilo nas na Ognjenu Mariju, na dva dana uoči Svetoga Ilije, a izvadilo nas na nedelju uoči Male Gospe, pa računaj…“
* * *
Bilo je ovo kazivanje Ljube Lalić – Konjikušić iz ljeta 1990. I nju su, međutim, stigle godine, još više posljedice muka i patnji koje je preživjela i izdržala u živoj grobnici na Dinari – i njena umorna duša je prije nekoliko godina počinula u miru vojvođanske ravnice.
Zahvaljujući dobroti autora,
preneseno iz knjige:
Budo Simonović: „Ognjena Marija Livanjska“
Knjiga je posvećena ustaškim
pokoljima nad Srbima u Livnu i okolini, odnosno u selima na rubu Livanjskog
polja, počinjenim u proljeće i ljeto 1941. godine, a ponovljenim i u najnovijim
ratnim sukobima na tom području, posebno tokom 1992. i 1993. godine. To je
priča o 1587 žrtava, pretežno djece i nejači, mučenih i na najzverskiji način
pobijenih na gubilištima u okolini Livna. O tome govore preživjeli sa tih
gubilišta, posebno preživjeli iz nekoliko jama, čije je kazivanje svojevremeno
inspirisalo i Ivana Gorana Kovačića da napiše svoju glasovitu poemu „Jama“. O
tome govore ne samo Srbi, žrtve ustaškog genocida, nego i brojni inovjerci –
Hrvati i Muslimani, časni i čestiti ljudi koji u tim ljutim vremenima, kako
1941. tako i devedesetih godina prošlog vijeka, nisu gledali ko se kako krsti i
šta je kome na glavi. Knjiga je stoga strašno svjedočanstvo o zlu, optužba za
sva vremena, ali i trajni dokument o veličajnim primjerima dobrotvorstva i
žrtvovanja čovjeka za čovjeka. Izdavač knjige „Ognjena Marija Livanjska“
(četvrto dopunjeno i prošireno izdanje) je kompanija „Nidda Verlag GmbH“, odnosno
„Vesti“, najtiražnija dnevna novina u dijaspori.
Biografski podaci o autoru:
Rođen u selu Osreci – Manastir Morača, 15. oktobra 1945. godine. Završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost. Tri godine potom radio kao profesor u gimnaziji „Slobodan Princip – Seljo u Sokocu na Romaniji, a onda se posvetio novinarstvu (počeo u sarajevskom „Oslobođenju“, zatim u TANJUG-u, „Politici Ekspres“, „Ilustrovanoj Politici“, „Politici“ i sada u Frankfurtskim „Vestima“).
Do sada objavljene knjige:
- „MIJAT I MOJSIJE“ (1988).
- „DO SMRTI I NATRAG“ (1988),
- „OGNJENA MARIJA LIVANjSKA“ (tri izdanja od 1991. do 1997),
- „NEDOHODU U POHODE“ (1994),
- „ZEKO MALI“ (tri izdanja od 1997. do 2001),
- „ŽIVOT NA SEDAM ŽICA“ (1998),
- „NIKAD KRAJA TAMNICAMA“ (2002),
- „ZADUŽBINA PATRIJARHA I VEZIRA“ (2006),
- „RIJEČ SKUPLJA OD ŽIVOTA“ (2006).
Priredio i zbornik „125 GODINA NOVINARSTVA I 50 GODINA UDRUŽENJA NOVINARA CRNE
GORE“ (1996. godine).
Vezane vijesti:
Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска" у Храму Светог Трифуна у Београду
РТРС - НАСЛОВИ - 25. октобар 2010. – ПАКАО У РАВНОМ ДОЦУ
РТРС - ПЕЧАТ - 20. октобар 2011. - Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље
СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ