Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.
Сељаци копају своје гробове пре убијања.
Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље.
Миле-Милић Абрамовић, водник стожерне сатније 1. усташке бојне, 8. усташког здруга:
“Ја сам за вријеме Југославије припадао ХСС-и у којој сам био све до 1941. године. Приликом капитулације Југославије ја сам био код своје куће у селу Корана (Српски Благај) опћина Цвијановић Брдо, котар Слуњ. Одмах успоставом НДХ, травња 1941. ступио сам у усташку организацију, којом је руководио млинар Јосо Пауновић. Мјесеца свибња 1941. на дан Св. Ђурђа ми смо се организирали за купљење Срба по Вељуну, Вељунској Глини, Црном Врелу и Полоју, те осталим српским засеоцима Вељуна. На исти дан наоружали смо се у Благају у јачини од 50-60 усташа на челу с учитељем Шајфаром и Јосом Пауновићем. Дошле су и усташе из Загреба. Расподијелили смо се у пет група и пошли свако у свом правцу у хватању Срба и пљачкање њихове имовине. Једна група ишла је у Црно Врело, друга у Цвијановић Брдо, трећа у Шљивњак, четврта на Вељуну, пета у којој сам био и ја у Доњи и Горњи Полој.
Наређено нам је да похватане Србе водимо у благајску школу, а ко буде бјежао да га морамо убити. Моја група од 15 усташа хватали смо Србе у селу Ловрићи, Савићи, Опачићи, Дејановићи и другима. Неки су бјежали према шуми Палетини. Убили смо тројицу у бијегу више куће Раде Тепавца. Похватали смо 30. Ја, Мика Циндрић, звани Брко, Микан Циндрић-Пађан и Анте Пауновић и други одвели смо их у вељунску школу и тамо затворили с другима. С нама су били и слуњске усташе од којих се сјећам Ивана Скукана Тошиног, Марка Обајдина Милића Скукана Тошиног из Растока, Николе Штефанца. Сјећам се добро да смо похватали тога дана више од 500 Срба и затворили их у зграду школе и жандармеријску касарну на Вељуну и школу у Хрватском Благају. Сваког сата смо улазили у затворе и тукли чим смо стигли по Србима. Узимали смо све што су имали код себе. Ја сам ишао тући Србе у групи са Мирком Волфом, Мијатом Станишићем, Пером Грашићем (Чигријом), Милићем Пауновићем (Фрањиним) и Стипом Грашићем (Стипановим). Нас шесторица усташа ушли смо у школу у један сат послије пол ноћи и тукли смо Србе док смо могли, те док се нисмо заморили. То су радиле и друге групе усташа.
Сутрадан дошли су камиони из Карловца и Слуња и одважали су повезане Србе с Вељуна у зграду школе у Хрватски Благај. Опет смо ноћу упадали и тукли их чим смо доспјели. Благајски Хрвати усташе су дању копали јаме у долини покрај школе близу католичке цркве и бездане јаме покрај ње у коју смо такође бацали поклане Србе. Док су једни клали и убијали Србе над ископаним јамама и безданом, други су држали около страже, удаљени једни од других око 50 метара тако да ни један Србин не би побјегао. Срби су вођени из школе свезани двојица по двојица до јаме и над њом убијани батовима и ножевима. Након убиства Слуњани су довезли живога вапна и посули по убијеним људима и јама је до јутра била затрпана у којој је било потучено око 500 мушкараца, а онда су благајски сељаци изорали долину и засијали зоб по убијенима.
Послије покоља био сам код своје куће све до пада Благаја рујна 1941. тада сам избјегао у Горње Табориште, гдје сам остао све до пада Слуња листопада 1942. године.
Тада сам с осталим усташама побјегао у правцу Карловца. За вријеме четврте њемачке офанзиве јануара 1943. био сам Нијемцима водич према Кордуну. Помагао сам с осталима Нијемцима код изградње Коранског моста. Поновним доласком партизана у Слуњ коловоза 1943. ја сам опет са усташама отишао у Петрињу, а затим у јануару 1944. сам прешао Черкезима, затим су дошли Слуњани који су побјегли пред партизанима, њих око 250 и сви смо се јавили у 8. усташку бојну у којој је био заповједник наш слуњски жупник Никшић. Он нас је све одвео у Загреб, гдје смо примили усташке униформе и оружје те отишли за Цазин. Тамо смо стално водили борбе с партизанима. Осим борби ја сам имао и специјални задатак-дужност, био сам шеф затвора у Цазину у који смо затварали партизане које смо хтјели похватати у борби. Затим смо се 28. липња 1944. преселили у Ваганац, гдје смо се борили с партизанима до јануара 1945. године. Са мном су у истој кући становали Иван Скукан из Растоке, Петар Влашић усташки поручник из Далмације и Иван Обајдин из Подмелнице. Ја сам и овдје био шеф затвора и имао сам 10 усташа који су при затвору држали стражу.
Мјесеца листопада 1944. када смо ухватили партизанку Боју Гргић, водио сам над њом истрагу. Након пет дана ја, Иван Скукан, Мијо Обајдин и један цивил Хрват из Дрежника извели смо Боју добро измучену из затвора недалеко жице око 100 метара гдје смо исту Боју Гргић и убили, те у наглости како сам ја у наглости мотиком је убијао, замахнуо сам и нехотице засјекао и усташу Ивана Скукана по десној нози. По завршетку убиства ми смо је затрпали и вратили се у своју усташку базу. Када ме је Ђука Жанић питао након некога времена гдје је Боја, одговорио сам му да Боја спава у долини.
У листопаду 1944. похватали смо више од 100 српских сељака у околици Ваганца и све смо једне вечери потукли, затим смо се састали у кући Иве Билана, узели 10 литара ракије и послије убиства пили и пјевали.
У заједници са мном пили су ракију сви они који су извршили заједнички злочин над похватаним српским народом у Ваганцу и то: ја, Мијо Обајдин из Подмелнице, Иван Сабљак из Саборског, Јоса Сертић из Селишта, Јоса Сертић из Сертић Пољане, Иван Обајдин из Слуња, Мирко Орешковић (Личанов) из Дрежника и још пет усташа из Месићеве бојне. Остао сам тако у Ваганцу док нисам морао побјећи са свима усташама испред партизана 1945. Побјегли смо у Бихаћ, затим у Костајницу гдје смо остали до капитулације НДХ. Тада смо побјегли чак до Дравограда, гдје су нас ухватили партизани и отпремили нас у логор у Бачку гдје сам био све до 19. коловоза 1945. године. Након тога дошао сам својој кући. Након неког времена партизани су ме ухапсили и довели у затвор гдје се и сада налазим.
Пошто нисам у почетку навео лица која сам 6. маја на Ђурђев дан 1941. ухватио у Полоју, сада напомињем њихова имена и то: Давид Дејановић, Раде Дејановић, Јован Дејановић, Рафајло Вулетић, Никола Опачић, Раде Опачић, Тодор Чика, Драгић Вукмировић, Драгић Никшић, Миладин Никшић, Стеван Дејановић, Никола Дејановић, Симо Опачић, Милић Вулетић, Мојсија Вулетић, Милош Премац, Мијо-Михајло Опачић и Мојо Опачић.
Све горе поменуте похватао сам ја код њихових кућа и одвео у Благај у школу, који су били након краћег времена побијени - стрељани.
Више немам ништа рећи, а све горе наведено тврдим да је истина на које дајем добровољно свој власторучни потпис.
Хисторијски архив Карловац, Фонд Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Записник од 22. новембра 1945. године.
Јанко Медвед, Хрватски Благај, Слуњ:
Јанко Медвед рођен је 1898. године у Хрватском Благају, опћина Вељун, котар Слуњ. Један је од усташа који је хватао Србе на Кордуну, пљачкао, палио и убијао. Маја мјесеца 1941. године када је учествовао у злочину у Хрватском Благају имао је седмеро дјеце.
Ево шта каже у својој изјави од 21. маја 1945., о покољу Срба у Хрватском Благају 6-8. маја 1941. године:
“Маја мјесеца 1941. године ја сам одмах примио оружје и ступио у усташе са Пером Чигријем (Грашићем), Марком Грашићем, Миком Воларићем, Стипом Грашићем, Иваном Волф и другима из Хрватског Благаја. Било нас је наоружаних 50, који смо одмах ишли са слуњским усташама у српска села: Црно Врело, Цвијановић Брдо, Вељун, Перјасицу и друга у купљачину, да хватамо српски народ. Заклели смо се да ћемо српско све поништити, од килограма, па даље. Приликом хватања српског народа у поменутим селима ми смо похапсили поред мушкараца, жене и дјецу. Њих око 500-600. Неке су жене с дјецом пуштени. Ми смо мушкарце затворили у жандармеријску касарну, школу, православну цркву и попов стан. Те зграде биле су пуне људи и ми смо се редали сваки пола сата наизмјенично смо их тукли нас осам по осам. Тукли смо их све док се у коме чуло да дише. Док смо ми њих тукли други су отишли у Благај да копају јаме код школе у једној долини према католичког цркви.
Други дан 6. маја 1941. ми смо Србе гонили у зграду школе у Благај гдје смо их натрпали око 400. У школи и подруму су били све док нисмо ископали јаме, гдје ћемо их затрпати, а док су једни копали јаме у долини, други су улазили у школу и мрцварили и тукли на звјерски начин поменуте Србе, од којих је неколицина у школи и помрла, који су били на звјерски начин мучени.
Када су јаме биле готове ми смо увече изводили испребијане 10 по 10. Ми смо њих тукли крамповима, ножевима и батовима тј. мацолама. Кад смо их довели до јаме ми смо командовали да лег-ну и они су морали полећи, па смо ишли од једног до једног и ударим га два пута у главу са батом и с њиме одмах у јаму. Мене је запао ред на пету партију у којој је било 12 Срба, а са мном су их спроводили до јаме: Мика Штајдухар, Иван Волф Перин, Марко Грашић, Стипе Грашић и Перо Грашић. Када смо дошли до јаме први је узео бат Перо Грашић, који је убио четворицу, а ја сам осталих 8. Друге усташе су их побацале у јаму. Када смо обавили тај посао отишли смо у школу и вадили опет 10 по 10 и давали их другим усташама који су их водили до јаме и тамо тукли. Тако смо имали посла цијелу ноћ, све док се није разданило. Убијали смо и даље. Усташе из Слуња су довезле у неколико кола живог вапна које су посипале по напола измрцвареним људима, који су се у јами још помицали-кретали и тада су их почели затрпавати. Када смо их затрпали ми смо јаме заравнали и још смо над њима заиграли коло. Коло је предводио Стипан и Мија Грашић и још неке усташе из Загреба. Сељаци Благаја су долину изорали и засијали зоб.
Већ други дан ишли смо у пљачку у Црно Врело, на Вељун и друга српска села из којих је био покупљен народ. Тада смо дотјерали много блага, свиња, говеда, оваца итд. Ми смо то своје дјело вршили више пута, јер смо довозили и робу, пољопривредни алат и све до чега смо дошли. Ја сам тада отишао кући гдје сам био све до Божића. Тада сам поновно примио оружје од попа Блажа Томљеновића, који је тога пута наоружао нас опет око 50. Ми смо тада држали своју посаду у Благајској школи, а и више пута смо ишли у акције у српска села, гдје смо вршили пљачку крупне стоке, а највише свиња итд. Неко вријеме сам био код куће и радио свој посао. Све је то тако трајало до 26. ожујка 1945. док нисам с усташама побјегао у Карловац. Млађи су отишли у усташе, а ми старији смо радили код цивила и тако смо се прехрањивали. Када су партизани напали Карловац ја сам побјегао с осталим бјегунцима у Загреб, а из Загреба смо бјежали с војском према Словенији све до Дравограда. Ту су нас похватали партизани и отпремили у Марибор гдје су нас пописали, дали нам пропуснице и транспортирали нас сваког к његовој кући, сем нас неколико, које су партизани препознали, ухватили нас и затворили.
Више немам ништа рећи, а све наведено је тачно и дајем свој потпис.”
Јанко Медвед с. р.
Хисторијски архив у Карловцу КА - Слуњ, Изјаве о злочинима.
Извор: Ђуро
Затезало „Радио сам свој сељачки и
ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
Везане вијести: