УОЧ' ВЕЛИКЕ ГОСПОЈИНЕ 2015.
Ова тема ми се наметну (не)очекивано. Роди је вријеме и догађај. Није ме могла обићи а ни ја је не могах прескочити.
Живи се све до 1995. код мртвих окупљаше. Данас живих нема а мртви посљедном снагом упозоравају.
Пише: Никола Кобац
Да је било правде и људског поштења, да мржња није завладала људским умом, да се је рука злочинца осушила прије него што је нож узела, вечерас би се спремао за сутрашњи збор у селу Трепчи.
На граници Баније и Кордуна, сабирао се народ на Велику Госпојину око мјеста Спомен костурнице мада је право мјесто зборовања (тек ме неколико сјећања на то сјети) било Црквиште. Мала зараван испод гробља Крљиновац на коме је до Другог свјетског рата стајала дрвена црквица Светих Арханђела. Ушће Трепче у Купу је од тог мјеста свега 300 до 400 метара удаљено.
Већ више од 20 година је тамо све пусто! Ни моји мртви ме данас не препознаше, не радоваше се моме доласку.
Очев гроб ми шапну:
Сметаш сине, корову и љету
и не свраћај у Земљу уклету.
Не окупљај мртве душе у мртвоме селу
неправ` рану на живоме тијелу.
А ђедове сузе са гробља ме одагнаше.
Обилазећи мртва мјеста која никада довољно и пажљиво не могу обићи, размишљам о живом човјеку. Ко може без гриже савјести постати и остати Човјек? Како се производе противници и злочинци? Пријатељи и сарадници? Постоји ли мјерило истине, или да ли се Истина уопште може мјерити?
Може ли бити здрав човјек онај човјек који мисли да само из његових уста излази истина? Може ли ћутање прећутати све лажи? Гдје је граница између праведника и "праведника", грешника и "грешника"?
Да ли је снага човјека у нападу или одбрани? Је ли безобразлук стил живљења или урођена врлина? Да ли рад ослобађа или онемоћава?
Зашто неки људи у себи носе скривеног пса који на свако њихово незадовољство режи и лаје на друге људе? Да ли тај пас управља човјеком који несвјесно извршава његова наређења?
Данас сам у подсвјести чуо - један је на мене залајао!
О Боже, колико је тај "пас" са мене терета скинуо. Лепршао сам као тек створени мали анђео изнад земље коју немјерљиво вољах. Колико ме је та лавеж отријезнила и помогла да коначно схватим све заблуде мојих очекивања. Псеће "жевкање" ми отјера из душе све што је у тој души неколико секунди прије тога за љубав резервисано било.
Оста сам жив, благо мени…
Ова тема ми се наметну (не)очекивано. Роди је вријеме и догађај. Није ме могла обићи а ни ја је не могах прескочити. Заслужила је да о њој много стручнији људи (педагози, психолози, социолози…) пишу, да је изучавају.
Да помогну људима како би из себе истјерали сву пашчад која прво њих, а онда разара и све друге вредноте љубави и постојања.
На Збор у Трепчи више никада нико доћи неће. Неће се продавати "слатка вода", шарена гротуља, ракија на чоканчиће, пиво на влашице, прасетина на комадиће…
Ни пси луталице више не живе у Трепчи. И моје љубави су сахрањене.
Нека почивају у своме (не)миру!
Из Домовине 27. августа 2015.
Везане вијести:
"(х)историја осушене збиље" - о стратегији "ножа и крижа"
Никола Кобац: 4. август 1995. - Jadovno 1941.
Никола Кобац: И ја сам за дом спреман, на други начин - ако ми ...