Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна
Јадна дјечица, мајко моја. Као пилићи кад им главу одсјечеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкају. Гледаш ону жалост, како се не може умријети ни живјети.
Ми смо побјегли у Петрову гору. Били смо тако, у обручу. Само је лишће горило. То је само варило. Мјесто гдје смо се сакриле зове се Бјељевине. Било нас је пуно: Из Маљевца, Гејковца и Свињице. Руља народа. Пуно је народа тада поклано. Док смо се скривали у шибљу наишли су усташе.
Један је командовао:
- Орешковић, заломи лијево крило !
Почели су пуцати и викати, да се дижемо.
Кажу:
- Ево партизана!
Ми их почнемо молити:
- Господо, господ вам Бог дао, ми смо дјеца и жене, ми вам ништа нисмо криви.
Кажу нам:
- Дижите се!
Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали ко што има. Шта је за њих било, узели су. Што није, побацали. Онда су нас повезали жицом за руке и одводили у Метаљку на клање. То је било у равници. Ми смо их поновно молили, а они командују да клекнемо у мокру бару. Ми их опет молимо а они командују да клекнемо и кажу да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали што ће бити. Поклекли смо и руке склонули.
Опет смо молили:
- Господо, господ вам Бог дава. Ми смо жене и дјеца, нисмо ништа криви.
Један од њих каже да нам гради мајку српску, да Србину од киле пораста нема.
Питали су нас:
- Гдје су вам партизани? Додајући да нас градили они.
Има њих једно петнаест кољача.
Један је тада рекао:
- Обајдин, ајдемо!
Тај Обајдин је имао ножиц затакнут за каиш на прсима. То је ножиц дрвеније корица. Тога се сјећам, добро сам га упамтила. Није то широк нозиц и овако стоји на прсима затакнут за каиш. Обајдин је тада одговорио:
- Не, ја сам…
Усташа који га је звао рече:
- А , ти си тај.
Ми смо одмах знали да је Обајдин хтио рећи да је кољач. Кољачи су остали с нама, остали су продужили. Најприје су почели клати цуре.
Кажу:
- Ове партизанке, мајку им партизанску!
Заклали су те четри цуре. Онда су почели клати нас, жене и дјецу. Ја сам рекла мојој једанаестогодишњој ћеркици да се сакрије под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударили ножем испод ока. Онда ме је јако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад је видјела моја ћеркица замном је сирота зајаукала;
- Јој, мајчице моја.
Потрчала је мени стиснутим ручицама. Ухватили су њу и прогнали јој нож кроз врат. Пуцале су јој вратне жилице као сноп конопаља кад се стисне. Одмах је остала мртва. Ја сам пала, а усташа ми је њу метнуо преко уста. Тако сам остала под њом.
Онда , тако…Јадна дјечица, мајко моја. Као пилићи кад им главу одсјецеш, па онако одскачу, низ путић се штрљкају. Гледаш ону жалост, како се не може умријети ни живјети.
Усташе кад су одлазиле претражили су наше пртиће и ко је год имао хране, узели су. Ја сам тамо имала у мом цекеру крушца и меса. Један је то узео и крвавим ножем резао и јео. У том покољу иако смо избодени и наклани остало нас је неколико живих. То су : Јане Гушица жена и син, Ђукан Михајловић, Анђелија Гушић, Сока Напијало и ја.
Свједочење Миле Џодан, забиљежио је мр. Миле Дакић. Објављено у књизи “Петрова ми гора мати” – информативно-историјски водич, издавач “Просвјета” Загреб, 1983 године.
Приредио: Жељко Кресојевић
Везане вијести: