СЈЕЋАЊЕ НА ЗЛОЧИН 3. АПРИЛА 1942. - БЕГОВО БРДО, ЦЕТИНГРАД

У овом малом кордунашком селу, Бегово Брдо, усташе су на најокрутнији начин убиле 137 српских сељака, највише дјеце у старости од 15 година. Највећи злочин починили су 3. априла 1942. године, када је овим крајем пролазила Павелићева тјелесна бојна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дјеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама злочинаца сами себи масовну гробницу. Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружја тако ножевима, батовима и крамповима.

 

 

Овим усташама Павелићеве тјелесне бојне које су слабије познавале насеља дати су за помоћ оружници и дио треће усташке сатније с подручја Цетинграда и Слуња, који су добро знали за свако српсконасеље, познавали путеве, па и своје комшије Србе.

Усташа Марко Хрвојевић из Лађевачког Селишта каже: “Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Мијо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двије жене и четворо дјеце. Када сам улазио у кућу жене и дјеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо је: “Удри их, мајку им српску!”

Најприје сам убио те двије жене, а затим четворо дјеце на тај начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе.  Жене и дјеца су плакали и молили ме говорећи: “Немој брате бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…” Свједочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићкама код села Батнога 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина која је преживјела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дјевојчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала је снаге и испричала:

“Сјећам се добро раног јутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дјеца су још спавала. Цијелу ноћ ја нисам могла спавати, била сам јако плашљива, јер смо увијек морали бјежати. У мојој кући било је тога јутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Калића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села које су усташе успјеле ухватити. Ту су се договарали гдје да нас кољу. Нису се могли сложити јер смо били близу врела. Покрај врела. Нашао се Хрват Јуре Крунић који је чувао краве, био је без десне руке у сељачкој одјећи. Он је рекао усташама да нас не кољу покрај врела да он има за нас одређено мјесто у шуми. Моја баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убију. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдје су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на јаму ишао је Јуре Крунић. Млада жена Јека Пекеч (30) имала је троје дјеце, а четврто је требало сваког дана угледати свијет.

Старија дјевојчица ишла је покрај ње, најмлађу је носила у наручју, а треће дијете било је тако малено да ходати само није могло, а носити га није могла. Ријешио ју је бриге овај споменути Јуре Крунић који је застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио је на један равни камен, те узео мотику и ушицама ударио дијете по трбуху које је на мјесту остало мртво. Мајка Јека је тог момента рекла старијој кћери: “Драго, оста нам Сока.” Јуре је кренуо даље на челу колоне према шуми. Тада су нам наредили да сједнемо на земљу у једној долини. Неки су изјављивали усташама да су прешли са православне на католичку вјеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: “Оставите ви те потврде то ће вам ваљати.” Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им је показао мјесто. Подијелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртој групи. Одредили су двије дјевојке, Љубу Кресојевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоје покрај јаме и гледају што се ради од жена и дјеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двије усташе заклале. Моја старија сестра Боја од 14 година била је у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости којега је она носила, а брат Драган од 6 година био је са мном. Ових двоје браће дошли су под усташки нож прије мене, а ја и мали брат Драган одмах иза њих.

Када смо дошли покрај јаме рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада је ишао онај наш комшија-усташа са једном руком и још један непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се није чуо глас иако је крв кркљала. Вјероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт претрнули од страха и патње. Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио је да бјежи, али на позив злочинаца “Стој, врати се”, дошао је и легао покрај јаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у јаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мјеста иза врата и на два мјеста у подлактицу. Ево погледајте, професоре  Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда је прошло 19 година. Познат ће до моје смрти. Иза мене набацано је још неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми је кркљала на уста и нос. Међутим увијек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели размишљала сам да мене заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док је крв текла ја сам размишљала да ћу побјећи. Када су нас све поклали, па и оне двије дјевојке, Љубу и Мацу, тада су још ножем боцкали све оне који су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свијести, нисам се мицала. »чула сам како говоре: “ Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двије дјевојке у јаму, запјевале и отишле.

Тада сам се ја дигла и сједила сва у крви на хрпи мртвих и видјела свога брата Драгана покрај себе. Био је још жив. Имао је у устима лишћа и био је сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: “Би ли могао ићи са мном?”, а он је дао знак главом да не може. Видјела сам Љубомира Бастају како се подигао и из џепа своје заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли ја идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама је дотрчао мој кум Владо Бастаја, имао је девет година, био је избоден по врату и ребрима. Када смо кренули чули су се гласови живих из јаме. Касније смо дознали од неких преживјелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убијале онако испаћене, израњаване и крваве. Прича се да је из јаме изашла баба Сока Бастаја, мајка од преживјелог Владе, била је избодена и пребијене ноге и није могла ићи. Зна се да је мој мали брат Драган изашао из јаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гнојницу.

Нас троје смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Косу на корито с водом гдје смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучији Јарак. Код моје куће усташе су нас примијетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бјежали кроз шуму и стигли у село Гојковац, а затим у Клокоч. Тамо сам нашла мајку и брата Милана који су успјели избјећи усташким разбојницима. У Клокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсјекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бјежати од усташког ножа.” “Милица, какво је сада ваше здравље?”

 “Видите, није тако лоше што сам све доживјела. Понекад када се вријеме мијења мало ме жига и теже говорим, спорије и једем, ваљда ми нешто запиње у грлу. Боја гласа је мало другачија. За вријеме ове трагедије имала сам девет, а сада имам двадесет и осам година.”

У шуми Латићке код села Батнога усташе су поклале и бациле у  јаму српске цивиле села Бегово Брдо 3. априла 1942. године:

1. БастајаМиле Анка ,10 година

2. Бастаја Миле Богдан ,5 година

3. Бастаја Миле Босиљка, 1 година

4. Бастаја Цвијета, 55 година

5. Бастаја Миле Драга, 9 година

6. Бастаја Петра Драгица, 6 година

7. Бастаја Миле Душан, 11 година

8. Бастаја Петра Душан, 5 година

9. Бастаја Миле Љуба, 3 година

10. Бастаја Петра Мира, 1 година

11. Бастаја Миће Мица, 15 година

12. Бастаја Петра Мица, 10 година

13. Бастаја Раде Мићо, 43 године

14. Бастаја Мика, 42 године

15. Бастаја Петра Милан, 4 године

16. Бастаја Јанка Миле, 40 година

17. Бастаја Лазе Миле, 16 година

18. Бастаја Миће Миле , 15 година

19. Бастаја Раде Милица, 37 година

20. Бастаја Јанка Милка, 35 година

21. Бастаја Миће Петар, 9 година

22. Бастаја Миће Петар , 2 година

23. Бастаја Лазе Раде, 19 година

24. Бастаја Милутина Софија, 43 година

25. Бастаја Тодора Софија , 50 година

26. Бастаја Миће Сока, 17 година

27. Бастаја Стојана Станка, 42 година

28. Кресоја Марка Босиљка, 15 година

29. Кресоја Марка Даринка, 17 година

30. Кресоја Марка Драгица, 17 година

31. Кресоја Марка Душан, 11 година

32. Кресоја Марка Љуба, 17 година

33. Кресоја Стојана Марко, 36 година

34. Кресоја Марка Мица, 14 година

35. Кресоја Марка Мила,9 година

36. Кресоја Марка Милан, 12 година

37. Кресоја Марка Милица, 13 година

38. Кресоја Николе Милка, 38 година

39. Кресоја Марка Милутин, 5 година

40. Кресоја Марка Мира, 5 година

41. Кресоја Марка Нада, 2 године

42. Кресоја Марка Ненадка, 1 година

43. Кресоја Марка Ранка, 12 година

44. Кресоја Марка Станко, 3 године

45. Пекеч Ана, 58 година

46. Пекеч Ђуре Босиљка , 14 година

47. Пекеч Николе Босиљка, 3 године

48. Пекеч Ђуре Драган, 6 година

49. Пекеч Миле Драгица, 20 година

50. Пекеч Николе Драгица, 8 година

51. Пекеч Ђуре Душан, 6 година

52. Пекеч Николе Игњатија , 1 година

53. Пекеч Јека, 24 година

54. Пекеч Лазе Миле, 16 година

55. Пекеч Лазе Милка, 13 година

56. Пекеч Стојана Милка, 44 године

57. Пекеч Лазе Никола, 18 година

58. Пекеч Сара , 60 година

59. Пекеч Сока, 3 год, 2 године

61. Мркобрад Мица, 19 година

62. Мркобрад Мила, 46 година

63. Мркобрад Никола, 44 године

64. Павковић Драган, 4 године

65. Павковић Драгица, 15 година

66. Павковић Душан, 4 године

67. Павковић Ђуро , 6 година

68. Павковић Петар, 6 година

69. Вулетић Аница, 66 година

70. Дејановић Милан, 2 године

71. Банда Сара, 21 година

72. Мазињанин Драгица, 34 године

73. Пекеш Ђуро, 40 година

 

Напомена: Од броја 60 до броја 73 су жртве, српски сељаци из села: Делић Пољане, Горње Жрвнице, Полојслог Вароша, Рушевице, Сноса. Њих су усташе похватале у доласку до шуме, поклали их и бацили у масовну гробницу Латићкама, гдје и данас почивају 73 жртве усташког геноцида.

Истога дана тј. 3. априла 1942. усташе су из ватреног оружја, ножевима и крамповима усмртиле код њихових кућа у истом селу Бегово Брдо:

1. Бастаја Михајла Босиљка , 34 године

2. Бастаја Раде Босиљка, 16 година

3. Бастаја Раде Драган, 4 године

4. Бастаја Миће Љуба, 22 године

5. Бастаја Раде Љуба , 2 године

6. Бастаја Цвијана Мара, 15 година

7. Бастаја Раде Михајло, 64 године

8. Бастаја Михајла Миле, 45 година

9. Бастаја Раде Никола, 10 година

10. Бастаја Раде Петар , 20 година

11. Бастаја Раде,  45 година

12. Бастаја Илије Раде, 39 година

13. Бастаја Петра Стана, 45 година

14. Бастаја Стеван, 60 година

15. Мазињанин Мила, 44 година

16. Мазињанин Раде, 50 година

17. Пекеч Драгана Богдан, 2 године

18. Пекеч Раде Цвијан, 60 година

19. Пекеч Миливоја Гојко, 3 године

20. Пекеч Симе Мићо, 31 година

21. Пекеч Раде Мила, 44 године

22. Пекеч Симе Миливој, 11 година

23. Пекеч Николе Милка, 23 године

24. Пекеч Васе Милка, 35 година

25. Пекеч Николе Мира, 9 година

26. Пекеч Раде Никола, 42 године

27. Пекеч Раде Никола, 7 година

28. Пекеч Петра Раде, 41 година

29. Пекеч Софренија Раде, 50 година

30. Пекеч Симе Ранка, 17 година

31. Пекеч Никола Сара, 40 година

32. Пекеч Васиља Саво, 60 година

33. Пекеч Лазе Симо ,  50 година

34. Пекеч Ане Душан, 16 година

35. Пекеч Раде Ђуро, 40 година

36. Пекеч Николе Сока, 5 година

37. Пекеч Раде Станка, 45 година

38. Пекеч Васиља Василија, 52 година

39. Пекеч Јанка Драгић, 38 година

40. Пекеч Николе Бранко, 4 година

41. Вукелић Миладина Даница, 13 година

42. Вукелић Радована Драгиш, 9 година

43. Вукелић Миливоја Јека, 20 година

44. Вукелић Драгића Милан , 50 година

45. Вукелић Јанка Милка, 3 године

46. Вукелић Радована Сара, 2 године

47. Вукелић Радована Спасоја, 10 година

48. Вукелић Раде Стоја, 5 година

 

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД  Просвјета, Загреб 2005.

 

Позивамо све оне који имају додатне информације, документе и сл. везано за овај догађај,  да нас контактирају путем e-maila: udruzenje@jadovno.com, телефоном: 051/333-588,  +387/65/511-130, или на адреси Удружење Јадовно 1941.  Краља Алфонса XIII 49a, Бања Лука, Република Српска.