Нека га, нека умре од глади
Млађи усташа видјевши да овај други има намјеру заклати моју мајку, рекао му је: “Пусти ту жену, куда ће ово дијете без ње”, нашто му је он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”
“У магловито јануарско јутро 1943. године у мом засеоку Подседло изненадиле су нас усташе. Налазио сам се у кући с мајком. Било ми је тада 5 година.
Отац Илија Малешевић, брат Бошко и сестра Мила налазили су се у партизанима негдје на Кордуну. Старији брат Раде и сестра Станка побјегли су од куће и склонили се у сусједне грмове.
Био је висок снијег.
Пред нашом кућом појавила су се двојица усташа. Ушли су бахато у кућу. Рекли су добро јутро, а моја мајка је одздравила и упитала да ли су гладни. Старији усташа на то одговори да нису гладни, али да ће се најести ње. Млађи усташа рекао је мени да изиђем ван из куће.
Како сам био бос нисам могао на снијег. Онда ме изгурао ван пред кућу. Затворили су врата.
Стојећи на снијегу пред кућом чуо сам како кажу мојој мајци: “Кучко једна, шта ниси и ти побјегла, него си чекала у кући смрт!” Она им је одговорила да није могла на тако велики снијег и зиму са малим дјететом, а да је исто још болежљиво. Затим је рекла: “Радите шта хоћете, али ја нисам никоме ништа крива.”
Нато су је почели тући. Мајка је почела да запомаже.
Одједном су се кућна врата отворила према ван и моја мајка је пала преко прага. Старији усташа повукао ју је затим за ноге према унутрашњости собе како би јој намјестио главу на праг.
Млађи усташа видјевши да овај има намјеру заклати моју мајку, рекао му је: “Пусти ту жену, куда ће ово дијете без ње”, нашто му је он одговорио: “Нека га, нека умре од глади.”
Старији усташа потегнуо је затим из унутарњег џепа нож величине ловачког ножа, ухватио моју мајку за косу, подигао је према себи, пребацио је преко кољена и ударио ножем два пута у затиљак. Она се немоћно бранила.
Млађи усташа је све то мирно проматрао. Није казао ни једну ријеч.
Старији усташа је мирно вратио крвав нож у џеп рекавши оном млађем: “Готово је, идемо даље.”
Видио сам да мајка још кркља и гуши се у крви. То је потрајало пет-шест минута, а затим се потпуно умирила.
Тек тада сам и ја ударио у вриску и плач. Требало је доста времена да се повратим из стања које сам преживљавао.
Онако престрашен, бос и у кошуљици без хлача отишао сам по снијегу до ујакове куће. У селу је било још усташа. Нашао сам у кући ујну. Лежала је болесна од тифуса. Рекао сам јој кроз плач што су учинили мами. Она ми је рекла да су и код ње била четворица усташа, она је плакала. Јецала је. Један од усташа је рекао: “Од те нема тако и тако ништа, нека се мучи.”
Послије подне након што су покупили благо и опљачкали све што су хтјели, палили су наше куће и све остало. Све су куће изгорјеле само су двије биле нагорјеле и тако остале.
Усташе су након свега, отишле.
Остао сам у ујниној кући до прољећа. Мој отац Илија погинуо је у борби против фашиста негдје на Банији.
Нас троје дјеце остали смо сами. Бригу о нама преузела је тетка Марија Малешевић, која је била без дјеце и живјела је с нама.
У прољеће су нам комшије партизани направили колибу-бајту од пружних прагова у којој смо остали током читавог рата. Из ње смо повремено бјежали пред усташама и склањали се у шуми..”
Изјаву дао: Милан Малешевић, Подседло - Војнић
Изјаву записао Ђуро Затезало, 21. априла 1961. године.
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб
2005.
Везане вијести: