На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога
Свједочанства о злочинима у Петровој гори и њеним околним селима од децембра 1941. до краја маја 1942. године
Пише: Ђуро Затезало
На подручју кордунашке опћине Војнић живјело је, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности. Од укупно 27.608 Срба за вријеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популације. Међу убијенима су 1.634 дјетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своју хрватску домовину 1.508 бораца. Да би што више осоколио своју зликовачку војску у плану потпуног истребљења српског народа с подручја Независне Државе Хрватске, на Кордун је дошао и њихов поглавник др. Анте Павелић.
“У сриједу, 31. просинца 1941. године, проборавио је Поглавник на Кордуну… са својом пратњом у којој су се налазили Његова преузвишеност генерал г. Оксилиа и Поглавников побочник, бојник Лисак цијели дан. Поглавника је при доласку на ово подручје (усташкодомобранска офанзива на српска села сјеверног дијела Кордуна, оп.аут.) дочекао бојник Поглавникове тјелесне бојне Анте Мошков, заповједник одјела, којима је повјерена дужност да осигурају ово подручје и да га очисте… Поглавник је стигао у Бовић… био је веома задовољан с духом који прожима наше усташе, домобране и оружнике и са спремношћу на жртву коју они показују на сваком кораку…” (Лист “Хрватски народ” од 3.1.1942.)
Само за 12 дана јануарске зиме 1942. године нестала су у пламену сва српска села сјеверног дијела Кордуна. Усташе, домобрани и оружници руковођени поглаваром др. Антом Павелићем убили су, поклали или спалили у њиховим властитим кућама 1.617 српских сељака и попалили 2.000 кућа и 3.654 сјеника, стаје, свињца и кокошињца. Прије тога су опљачкали сва њихова материјална добра, те похватали сву лутајућу стоку и одвели са собом. Са својих огњишта разбјежали су се они што успјеше умаћи крвницима и са својим завежљајима у рукама избјегоше у окриље Петрове горе да би спасили тек голе животе. Остао је само дим и пепео на згариштима. Замукле су момачке пјесме и вриска веселе дјеце. На све стране само јауци и патње.
У вријеме 1941. на 1942. годину у јарцима и грмовима Петрове горе, на високом снијегу и великој хладноћи, нашло је свој привремени спас од усташког разбојства више од 10.000 српских сељака Кордуна, 730 партизана и неколико стотина партизанских и цивилних рањеника смјештених у колибама, земуницама, и под крошњама дрвећа, без одјеће, обуће, хране и било какве медицинске и друге помоћи. Тако су српске избјеглице биле изложене потпуном уништењу и не само од стране злочиначке војске Независне Државе Хрватске.
Тек што су се прихраниле пљачком и злочинима над становништвом српских села сјеверног дијела Кордуна децембра 1941, усташе су већ у прољеће, марта, априла и маја 1942, покренуле своје снажне офанзиве на избјеглице, партизане и рањенике у Петровој гори.
Највеће дотад почињене злочине извршила је хрватска војска др. Анте Павелића у вријеме офанзиве на Петрову гору од 9. до 14. маја 1942. године. Тада су усташе под заповједништвом усташког емигранта, пуковника Анте Мошкова, команданта поглавникове тјелесне бојне, побиле, поклале и спалиле у властитим им кућама, те одвели у усташки логор Јасеновац и Стару Градишку 3.307 српских цивила: жена, дјеце и стараца.
Мошков је користећи сва могућа пропагандна средства у својој наредби за уништење партизана, рањеника и српских избјеглица у стезању обруча око Петрове горе, сходно усташкој идеологији, истакао: “Све особе које се нађу у пошумљеном дијелу Петрове горе имају се побити, куће у шуми имају се попалити, а исто тако сва склоништа, те уништити подземна складишта и склоништа. Благо на које се наиђе тјерати испред себе…”
За извршење замишљеног и планираног истребљења српског народа у Петровој гори маја 1942. Мошков је повео са собом 7.000 - 8.000 добро наоружаних усташа, домобрана и оружника, војника НДХ, од којих је њих 4.700 из елитних усташких јединица ангажирао у затварању обруча око српских избјеглица, рањеника и тек 730 партизанских бораца.
Многе избјеглице које нису умрле од глади, зиме, смрзавања, болести нађоше смрт од злочиначког ножа, како у вријеме усташког окружења Петрове горе, тако у обручу, као и након партизанског пробоја истог. Највећи број српских сељака-избјеглица: жена, дјеце, стараца на најокрутнији начин усмртише усташе у јарцима Петрове горе, поклаше и спалише у тек подигнутим колибама и њиховим кућама села Перне, Пецке, Широке Ријеке, код потока Бублена, у јарку званом Лисичјак, у Јарчевцу, у Купленском, Крстињи, Црном Потоку, Маљевцу и Војишници гдје су усташе похватале жене и дјецу ножевима изболи и још живе или полуживе побацале у њихове запаљене куће.
Неки дијелови шуме били су преплављени лешевима недужних жртава… “На падинама Музинове стране, према Перни, наишли смо на више од 100 изнакажених тијела дјеце, жена и стараца, најстравичнијег изгледа. Недалеко од те групе, лежала је друга група поубијаног и измрцвареног народа. На једном мјесту наишли смо на трогодишње дијете - живо поред мртве мајке. И код Петровића јарка цијела ледина била је прекривена мртвим тијелима. С неких је била одерана кожа, другима су распорени трбуси, и тако даље - све грозније од грознијег… Нијесмо још загледали мртве не би ли препознали кога од своје породице, рођака или комшију” (Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945. Душан Бајић: Злочин усташа за вријеме офанзиве на Петрову гору).
Тада је настала по трагичности најпотреснија пјесма:
На Кордуну гроб до гроба
тражи мајка сина свога.
Нашла га је, на гроб клекла
и овако сину рекла:
О мој сине, радост моја,
гдје почива младост твоја?
Отац плаче, мајка цвили,
отвори се гробе мили.
Гробак се отворио,
синак мајци говорио:
Не плач’ мила мајко моја,
тежа ми је суза твоја,
него црна земља моја.
Хајде, мајко, дому своме,
не долази гробу моме.
Хајде, мајко, кажи роду
да се бори за слободу!
Не знајући за пробој партизана и једног дијела цивила из троструког усташко-домобранског обруча, 1.800 углавном жена, дјеце и стараца, огладњелих и испаћених, одазвало се усташким позивима путем летака, бацаних из авиона већ од 12. маја, да дођу с бијелим плахтама (крпама) у Војнић, јер се ником ништа неће догодити, ако се предају, јер им то гарантира сам поглавник др. Анте Павелић.
Измучене избјеглице повјеровале су зликовцима и 14. маја 1942. отишле из већ ослобођене Петрове горе, путем кроз село Радоњу у Војнић. Све су их усташе отпремиле у усташке логоре смрти Јасеновац, Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, неке на Београдско сајмиште, а дјецу одвојиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастребарско. Ријетко се нетко од њих послије рата вратио својим кућама.
О геноциду на Кордуну, у Петровој гори и њеним околним селима, у вријеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првој половини 1942. године записао сам 1961/2. године свједочанство преживјелих жртава: Јелене Новаковић, Љубе Михајловић, Ђуре Студена, Анђелије Напијало, Драгића Напијало, Милице Ковачић, Милке Радојчић, Милке Напијало, Душана Зјаче, Миле Џодан, Вукашина Саше Миљевића и Јелене-Јеке Перић.
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб
2005.
Везане вијести: