Ко се данас, на годишњицу страдања, сјећа побијених Срба из Цетинграда?

Latnica

Прво су истргли из наручја дијете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му је пререзао пред мајком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у јаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као бијесне звијери на другу дјецу, те њихове мајке и баке, затим на нас мушкарце.

Миле Мишковић из села Радовица код Цетинграда, Слуњ, свједочи:
“… Године 1941. имао сам 40 година живота. Моје село Радовица налази се у близини Цетинграда. Имало је 200 српских и 150 хрватких домаћинстава. Одмах послије пропасти Југославије и проглашења Независне Државе Хрватске појавиле су се усташе које је предводио жупник Перо Медвјед.
Већ на сам Ђурђевдан, 6. маја 1941. године, усташе руковођене овим римокатоличким свећеником ухватиле су 16 Срба из села Боговоље, опћина Цетинград и одвели их према Слуњу, успут их тукли и убили из пушака. Међу невино убијеним био је Блануша Лазо, његов син Миладин и Лазо Ркман, трговац из Боговоље. Само три дана након Св. Ђурђа одвеле су усташе: Раду Мартиновића из Рушевице, Цвијана Вулетића из Полојског Вароша и Петра Бижића из Рушевице. Њих су страшно тукли на путу до Слуња. Тамо су их талијански офцири отели усташама и довели их њиховим кућама.
У ноћи 31. јула на 1. аугуста 1941. упадале су усташе у српска насеља, проваљивали су у српске куће и одводиле Србе мушкарце у Цетинград. Тамо су их затворили у зграду Опћине и жандармеријске станице. Већ слиједећег дана су их утрпале усташе у камионе и одвезле према Великој Кладуши, те на “Мехино стање” гдје су их побиле над рововима које су били ископали југославенски војници. Тукли су их усташе и убадале ножевима приликом убацивања у камионе. Тако је Лази Мартиновићу из Радовице испао из трбушне шупљине дроб, приликом убацивања у камион, јер му је трбух био избоден ножем.
Тада су усташе с подручја опћине Цетинград похватале и одвеле 300 Срба мушкараца и побиле на Мехином стању.
Наводим имена оних чијих се имена добро сјећам: Одведени су и убијени у времену од 3. до 5. аугуста 1941. године ови моји комшије и рођаци: Лазо Мартиновић, Цвијан Вулетић, Милутин Дејановић и његов брат Перо, Милан Подкоњак, Никола Павковић, Перо Цетина, учитељ Милош Бујић, учитељ Милан Ивошевић из Радовице.
Из села Рушевице: Милан Радић, Миле Тадић звани ‘Тубан’, Перо Раусављевић, Васиљ Раусављевић, Нинко Дејановић, Илија Рибић, Миле Рибић, Петар Рибић, Милован Селаковић, Миле Рибић, Симо Жегарац, Лазо Жегарац, Никола Рибић, Бранко Рибић, Миле Мартиновић, Милић Сремац и његов брат Милош, Стево Гњатовић, Перо Судар и његов син Миле, Милован Ћулибрк и његов брат Нинко, Перо Поповић и његов брат Драгић, Никола Вулетић, Ђуро Дејановић, Никола Дејановић, Јово Вујаклија, Милош Врањеш и његов брат Милан, сви сељаци-земљорадници.
Из Цетинграда су одведени и убијени: Лука Крмар, обућар, Милош Жегарац, трговац, Владимир Мандић, учитељ, Јосиф и Марко Тепавац, браћа, Богдан Кангрга, трговац, Ђуро Пјевац, гостионичар, Стево Курузовић, пекар и његов отац Симо, сељак, Драгић Брковић, пекар и његов брат сељак Перо, Миливој Брковић, кројач, Петар Брковић, бановински путар, Радивој Брковић, кројач, Дмитар Брковић, сељак, Јован Брковић и Миле Брковић, сељаци и Ђуро Басара, трговац. Из Подцетина: Миле Мандић, финанц у пензији, Јово Мандић, жандарм наредник у пензији, Никола Мандић, сељак, Никола Јеличић, лугар, Миле Мандић, сељак, те више других чијих се имена не могу сјетити.
Из Савић Села њих неколико од којих се сјећам Стеве Савића, земљорадника. Више њих из села Маљевца и села Бухаче.
Већ 5. аугуста 1941. године усташе руковођене католичким жупником Пером Медвједом похватале су све српске породице у Цетинграду, затворили их у подруме жандармеријске станице, а сутрадан су их одвели пјешице на брдо звано “Бакић главица” крај Цетинграда. Ту су их усмртили неке ножевима а неке ударајући маљевима по главама. Лешеве су побацали у једну велику јаму из које се је прије вадила руда за жељезару крај Топуског.
Тада су усташе побиле слиједеће Србе: Милицу Крмар са кћерком старом 4 године, Драгицу, супругу трговца Милоша Жегарца, њи¬ховог слијепог сина старог 15 година и Драгичину мајку, супругу учитеља Мандића са сином Бранком (2) и другим сином (7), Ранку Басара, супругу трговца Ђуре Басаре са дјететом старим двије го-дине, Олгу Кангрга, Софију Пјевац са кћерком Надом (13), супругу Пјевац Петра са четверо мале дјеце, старе од једне до седам годи¬на живота, те још двоје дјеце њеног мужа брата Раде из Винковаца, која су се случајно затекли код свога стрица и стрине, супруга Павла Пјевца и њихово двоје дјеце у старости, двије и четири године, супруга Петра Пјевца и њених троје дјеце у старости испод 13 година, супруга Стеве Курузовића, пекара и двоје њихове дјеце од 1 и 3 године.
Тог истог дана одвеле су усташе и убиле: Даницу Вујић, супругу Милоша, православног свештеника из Радовице са двоје њихове дјеце од којих је једно било старо 2 године, а друго само 6 дана, сестру свештеника Милоша, супругу Саве Којића, свештеника из Бухаче. Готово сви супрузи ових жена били су већ побијени, пар дана раније.
На брдо “Бакић главицу” одведен је и сељак Павао Пјевац. Њега су хрватски војници изболи ножем и бацили у јаму, мислећи да је мртав. Када су усташе обавиле свој крвави посао отишле су пјевајући. Павао Пјевац се подигао, изашао из јаме и дошао у своје село. Излијечио се. Он је мени и преживјелим испричао све у детаље о том масовном покољу наших најмилијих на брду “Бакић главица”.
Павао је причао: “Када су нас усташе хватале, говориле су нам да са собом понесемо сав новац и накит који имамо, јер нас воде у логор па ће нам то требати за куповање животних намирница. Када су нас увеле у подрум жандармеријске станице у Цетинграду, одузеле су усташе све што су нашли код похватаних Срба, а приликом одузимања и након тукле су усташе свакога и не само нас мушкарце него жене и дјецу. Жене и дјевојке па и дјевојчице силовали су усташе и Павелићеви оружници у присуству жупника Медвједа. Дјеца су била присиљена гледати муке својих мајки и сестара, гледале су како им крвници силују њихове најмилије. Тако се на супрузи учитеља Мандића изредало њих 16 усташких крволока. Ова јадна жена запомагала је, па се је смиловао командир оружничке станице и забранио даље силовање ове јадне жене. Видио сам тада су усташе силовале кћерку Ђуре Пјевца, Наду из Цетинграда стару 13 година. Силовали су и неке друге чијих се имена сада не могу сјетити. Своје нагоне задовољавале су усташе у присуству затворених, њихових мајки и очева.
Чим се спустила ноћ, нас онако изударане и измучене, к томе без хране и воде извеле су нас усташе и оружници из подрума жандармеријске странице. Падала је јака киша. Мајке су носиле своју јадну дјечицу у наручју и неке водиле уза се, која су им се држала за сукње. Нико од нас није знао куда нас воде. Након неког времена довели су нас на брдо “Бакић главицу”. Ту нас је дочекало још неколико усташа, нама познатих Хрвата из Цетинграда. Одмах су почели својим крвавим занатом, почели су клати дјецу.
Прво су истргли из наручја дијете учитељице Мандић, старо 2 године. Усташа му је пререзао пред мајком и нама присутнима ножем врат и леш му бацио у јаму. Одмах иза тога остале усташе су се бациле као бијесне звијери на другу дјецу, те њихове мајке и баке, затим на нас мушкарце. Клале су ножевима и ударале по главама усташе како Србе мушкарце тако жене и дјецу им њихову. Мене су уболе ножем на два мјеста у тијелу. Ево овдје и овдје. Још се добро позна. Ране смо некако залијечили, али тугу и жалост нећемо моћи никада излијечити…
Послије овог покоља на брду “Бакић главици” ишле су усташе, прича даље Миле Мишковић, по српским селима и убијале одреда свакога кога би затекле. Срби су бјежали у шуме и тако спашавали своје голе животе. Тако су у мом селу Радовици ухватиле усташе и убиле: Марка Мартиновића, Ђуру Пекеча, Јеку Бастаја, Душана Миљуша, Перу Ромчевића, Мишу Томаша и још неколико жена и дјеце, којима се не сјећам имена.
Усташе су српске куће пљачкале. Односиле су готов новац, робу, намјештај, шиваће машине, обућу, све шта им се свиђало. Одгонили су стоку у своја села: говеда, коње, овце, козе и свиње, као и перад. Наше су псе поубијали.
Дана 19. аугуста дошле су усташе, домобрани и оружници у ова наша и друга српска насеља. Овога пута поред пљачке, убијали су, затварали у куће и палили наше становнике заједно с кућама и господарским зградама. Тако су у својим кућама изгорјели: Ђуро Дерета и његова сестра у Рушевици, Томислав-Томо Кунић из Глинице изгорио је у ватри своје куће са 12 чланова своје породице. У овом селу усташе су проболе ножем врат дјевојчици старој 12 година, а сва њена породица поклана је и запаљена у властитој им кући. Многи су бјежећи пред усташким ножем скакали у поток Глину и у њему су умирали.
Тада су усташе и домобрани запалили све куће и господарске зграде у селима: Гејковац, Жрвница, Бегово Брдо, Рушевица, Горња и Доња. Запалили су и све млинове на потоцима Глина и Рушевици, тако да преживјели Срби не би имали гдје да мељу жито.
Након овога злочина усташе и католички жупници су позивали преживјеле Србе да дођу у Цетинград и пређу у католичку вјеру па им се више неће ништа лоше чинити. У тој акцији посебно се истицао жупник Перо Медвјед. Становници Беговог Брда прешли су на исламску вјеру али им то није ништа помогло, јер су већ у марту 1942. године сви које су усташе затекле - поклани.
И опћинска управа у Цетинграду позвала је Србе да пређу из православне на римокатоличку вјеру а они који то не учине могу прећи и у исламску, јер да су те двије вјере једино у хрватској држави праве и дозвољене. Они који су отишли на покрст у Слуњ, више се кући нису повратили. Поклани су у Слуњу. Сјећам се да је у Слуњ међу осталима отишао на покрст: Миле Шкорић, Марко Шкорић, Марко Перић из Маљевца и тамо их усташе поклале. Тако су убијени на превару и Симо Шкорић, трговац стоком и његова цијела породица.
20. аугуста усташе и домобрани су опљачкали Српске православне цркве у Радовици, Широкој Ријеци и Бухачи па запалили.
Дана 1. новембра 1941. године убиле су усташе у мом селу Перицу Миливоја и сина Миле Вуксана. Раним јутром 2. новембра упале су усташе у моју колибу на згаришту ми куће свезали ме и одвели у Цетинград заједно с Перицом и Милом Вуксаном, очевима убијених младића. Затвориле су нас усташе у подрум жандармеријске станице, гдје смо проборавили пет дана. Тукле су нас усташе по три пута ноћу. Шестог дана одвели су нас у Слуњ, а затим у Загребу. У Загребу смо лежали у затвору три и пол мјесеца. Ту је било много заточених Срба и нешто Хрвата. Многе су затворенике изводиле усташе ноћу и убијале. Пребацили су ме у усташко редарство у Загребу гдје сам био с другим Србима до 22. априла 1942. У затвору усташког редарства трпјели смо поред батина и велику глад. Хранили су нас само са крављом репом, која је била кухана на води без масти.
У логору Јасеновац:
Дана 23. априла 1942. одвеле су ме усташе из Загреба с још 13 Срба у логор Јасеновац. Сјећам се да су са мном у Јасеновац одведени: Ђуро Вуцелић, поднаредник југославенске војске, родом из Горњих Дубрава код Огулина, Тадија Милосављевић, земљорадник из Србије, Ђуро Шарић, земљорадник из Лике и Милан Кијурина, земљорадник из Пашин Потока, опћине Цетинград, имена других се не сјећам.
Када су нас довели у логор Јасеновац, увеле су нас усташе у један тунел и ту нас темељито претресле, те нам одузели све шта смо још имали.
Послије извршеног претреса одвојили су од нас Милу Вуксана и Милана Кијурину. Њих су одвеле усташе мало подаље од нас и пред нашим очима убиле маљевима по глави. Нас су одвели у неку бараку.
Већ сутрадан су нас одвели у село Градину, гдје смо морали рушити српске куће и материјал одвозити - преважати у логор Јасеновац. Од овог материјала прављене су штале за опљачкану српску стоку. Од једног дијела материјала из Градине, а порушених српских кућа и господарских зграда зидана је и једна велика пећ. Усташе су нам говориле да ће се Срби палити у тој пећи.
Након мјесец дана послије доласка у логор, разболио сам се од срдобоље, јер сам јео покварено коњско месо. Логорски лекар дао ми је поштеду. Та исти дан логорски заповједник издао је наређење да се покупе Срби -заточеници који су услијед болести или старости неспособни за рад, па да се побију, јер да их је штета бадава хранити. Тај дан покупили су усташе нас 105 по логору. Све су нас постројили у строј и повели на логорско гробље крај Саве да нас побију. Ја сам прозрео њихову намјеру, па сам искористио прилику када усташе нису гледале у наш строј, искочио сам и сакрио се иза једне бараке. На исти начин побјегао је из строја смрти и Ђуро Вучковић из Глине и сакрио се иза друге бараке. Сви остали из строја, њих 103 одведени су на логорско гробље и тамо побијени маљевима по глави.
Већ слиједећи дан послије овог покоља, били смо постројени у кругу логора. Усташе су пред нас извеле једног Србина, испребијаног заточеника и наредиле му да легне на земљу. Када је овај Србин онако измрцварен легао, пришао му један усташа и из револвера пуцао му у затиљак и тако га усмртио. Послије тога су нам рекли да је он хтио бјежати, па је зато убијен. Речено нам је да ће за свако покушано бјекство стотину Срба платити главом. Тако су и радили како су и о томе говорили.
Једнога дана када су тражили заточенике да се јаве за рад у Њемачкој, јавио сам се и ја, како би се спасио стравичног живота у логору Јасеновац, а и сигурне смрти.
Отпремљен сам са неколико других, 4. јуна 1942. године на рад у Њемачку. Ту сам остао до 23. јуна 1943. године. Тада сам са пасошем из Њемачке допутовао у Београд и тако остао жив…”

Опширније види, Архив Југославије, фасц. 922, Записник од 30. јуна 1943.

Мишковић Миле с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.