Календар геноцида: 29. јул 1941. Злочин у Ивановић јарку на Кордуну
Ову ликвидацију, у којој је убијено више од 380 Срба из Глине,
Вргинмоста, Војнића, Крњака и околних кордунашких мјеста, организовао је
усташки повјереник за општину Крњак Драгутин Муић.
У Ивановић јарку, предјелу шуме Лоскуња код Крњака на Кордуну усташе су
извршиле масовни покољ Срба 29. јула 1941. године. Изасланик
равнатељства за јавни ред и сигурност НДХ Божидар Церовски након
масовних покоља српског народа на подручју Глине кренуо је са својим
усташама на погром Срба у Војнићу, Вргинмосту и Крњаку на Кордуну.
Организационе припреме извршили су му на терену Мијо Жунац, ветеринар из
Војнића, оружнички наредник Антун Рупчић, шеф постаје у Крњаку и
усташки повјереник опћине Крњак Драгутин Муић из Вукманића. Муић је
према договору позвао Србе да дођу у Крњак 29. јула и донесу помоћ у
храни и одјећи за Словенце који су се тада налазили као избјеглице у том
дијелу Кордуна. Више од 300 Срба се одазвало позиву. У исто вријеме
Божидар Церовски је кренуо у правцу Крњака са питомцима оружничке
дочасничке школе у десет камиона. У два камиона био је алат за копање
јама и креч за посипање по жртвама. Вођени Церовским звали су се:
“Казнена експедиција за Кордун и Банију”. Они су успут кроз Вргинмост по
српским селима хватали људе и жене, пљачкали им имовину, пијанчевали,
трпали у камионе и тукли кундацима. Најдуже су се задржали у Војнићу
гдје су заједно с онима из села Вргинмоста похватали 99 Срба и повезли
их уз батине на договорено мјесто у Крњаку.
Дочекали су их у 16 сати усташки повјереник Драгутин Муић и оружнички
наредник Лука Биланџић са усташама и оружницима. Биланџић је и одредио
као погодно мјесто за масовно убијање у Ивановић јарку.
За Србе који су се одазвали Муићевом позиву да дођу у Крњак и помогну
избјеглицама из Словеније било је већ касно. Били су преварени. Сви су
претрешени, одузето им све што су имали са собом, повезани су жицом и
одвезени камионима на стратиште у Ивановић јарак.
С мјеста злочина успјели су побјећи Никола Бижић, Мирко Тркуља и Љубомир Вукмировић.
Свједочанство Николе Бижића из Дугог Дола код Крњака, записао је још
1942. године Станко Ћаница Опачић, којем Никола описује усташки злочин у
Ивановић јарку.
29. јула 1941. године. Никола каже: “Затекли смо се пред опћинском
зградом у Крњаку, гдје смо чекали да предамо храну коју смо донијели за
избјеглице из Словеније. Неки су још долазили. Нисмо знали да смо
преварени од усташког повјереника у Крњаку Драгутина Муића, нашег
комшије из Вукманића. Изненада опколише нас усташе и оружници. Наредише
нам да бацимо храну коју смо донијели на земљу и одведоше нас у
оружничку касарну. Познавао сам крњачке оружнике, посебно једног који ми
је прије неколико дана био у кући, причао с њим, попио ракију коју смо
по обичају понудили госту. Том приликом шалио се са мном и са мојом
женом и отишао, а да нисмо знали ни зашто је долазио. Прије једног сата
стајали смо пред гостионицом, а он је, излазећи из гостионице,
разговарао с људима и смијао се. Нисмо предосјећали никакву опасност.
Чекајући да предамо храну, одједном смо чули зујање долазећих камиона,
али на тој цести то није било ништа необично. Сада је он са усташама
који нас воде. Идући тако, приђем му и замолим га да ме пусти да се
извучем из колоне. Но нисам ни довршио с реченицом, а он дрекну: Шта,
мајку ти српску! И удари ме кундаком тако да сам посрнуо и пао. Дижем се
и погледам га у лице. Запрепастио сам се. Био је избезумљен, запјенио
као пас кад побјесни. О, људи, ни у сну нисам могао сањати да се тако у
једном часу човјек може измијенити. Затворили су нас у опћинску зграду.
Врата су била закључана, а пред њима је чувао стражу исти оружник, под
прозором налазили су се двојица усташа.
У тај час отворише се врата и уђе повјереник Муић с двојицом усташа. Уђе
пас насмијан и пита нас како је. Нетко одговори: “Видите и сами
господине.” Муић га прекиде и каже: “Ето, видите, људи, да сте сами
криви. Не ваља пркосити власти јер власт је власт. Кад је била ваша,
српска, нисте тргали жице и тргали бандере, а сада то радите и пркосите
нам.” Устаде Михајло Симић па поче да говори: “Господине, нитко од нас
не зна ко је тргао ни гдје је тргао. Ја сада о томе први пут чујем.
Послушали смо ваше наређење и донијели храну за Словенце.”
“Ја вас добро знам. Слушајте људи, с нама нема шале, то за свагда
упамтите. Ово је Хрватска, а не Србија. Поглавник је хтио, поштено, кад
сте већ Срби, преселити вас у Србију, а ви умјесто да сте захвални, ви
пркосите поглавнику и усташкој влади. Пет сам година усташа и као такав
гарантујем да вам се неће ништа догодити, али слушајте шта ћу вам даље
рећи. Вас ћемо још вечерас послати у Њемачку на рад, а за фамилије не
брините, послат ћемо их у Србију, а кад се вратите у земљу, тамо их
потражите. Ако се од вас покуша нетко побунити, убићемо га, то да знате.
А они који су потргали жице, бит ће пронађени, и с њима ћемо друкчије
поступати. Мислим да сте ме разумјели. Дакле, будите паметни па ће и за
вас бити боље…”
Негдје послије подне, врата наше собе нагло се отворише. Уђоше у собу
усташе, одвојише нас десет и поведоше у другу собу. Ту су нас везали
жицом двојицу по двојицу, а онда кроз те везове (око руку) провукоше
жицу којом спојише заједно свих десет ухапшеника и направише по једну
“гротуљу” од људских тијела. Потом нас истјераше из собе. Гурају нас у
камионе гдје је већ било људи које су довели из других соба и које су
похватали такођер у рајону Крњака.
Кад су нас убацили у камионе код Бабичине куће, нису обраћали пажњу
колико нас може стати у камион, већ су нас унутра убацивали као предмете
или цјепанице дрва, а потом су возила кренула. Будући да тај крај
познајем као своју рођену кућу, одмах сам осјетио да се крећемо у правцу
Карловца. Био сам у неком бунилу па и не знам о чему сам све мислио.
Али за свега неколико минута мој камион стаде. Истјераше нас напоље,
опет међу шпалир усташа, па двије или три “гротуље” везаних људи
потјераше према потоку Ријеци у правцу шуме Лоскуње. Сада знамо да се
налазимо код за¬сеока Божићи у Доњем Крњаку и да се крећемо према
Ивановић јарку у шуми. Почео је падати први сумрак и кроз њега се назиру
двије најближе куће, али свјетла и људи у њима није било. Али, јадна
мајко наша! Чим смо испали из камиона, почеше нас крвнички тући
кундацима, чизмама, цијевима пушака. Након што би се чуо јаук јадних
људи, услиједили су нови ударци и пригушено викање усташа: “Ћутите
гадови, мајку вам вашу српску.” Но, кад смо се приближили Ријеци, чули
смо гласне јауке који су допирали с друге стране потока, а потом се
права тутњава усташких удараца сручила по људима који су стајали око
ископаних јама и који су убијани углавном тупим предметима - чекићима,
крамповима и ножевима. Вика, дерњава и псовка зликоваца постаје све
јача. Сада је тек било потпуно јасно што нам се спрема.
Преко Ријеке био је узак мостић по коме се кретала усташка пратња, која
је држала један крај жице који је био везан за “гротуљу” од десет
везаних Срба. Док су усташе ишле по мостићу, ми смо морали газити и
пливати по води. Знао сам да се на челу низа у коме сам био и ја налази и
Перо Кресојевић и његова два сина, а мени најближи био је Михајло
Симић. Ох, то су били храбри и ваљани људи, а ево сада падоше у
мишоловку, као и ја, гдје више ни храброст ни памет не вриједе ништа.
Кад смо запливали по води, она ме освјежи, мозак поче да ради и ја
поновно осјетих жељу да бјежим. Једна ми је рука слободна, покушавам да и
другу ослободим, али не иде. Намјеравао сам да ослободим руку, зароним у
воду и тако покушам побјећи. Шапнем другу који је био са мном везан да
се заједнички покушамо ослободити жице. Успијевамо, али у том моменту
већ смо изашли из воде па није било могућности за бијег. Држимо се за
руке као да су и даље повезане и чекамо погоднију прилику за бјекство.
Друга обала Ријеке је равна као на длану, недалеко од нас примјећујем
ископану јаму. Сада је још јасније камо идемо. Из размишљања ме прекиде
усташка команда: “Лези и нос у земљу, јебем вам мајку, јеба вас краљ
Петар…” И тко све може набројити кога дивљаци све псују и због чега
идемо у смрт, а ни криви ни дужни. Близу смо јаме, и успркос усташкој
дерњави и јауку наших људи, добро чујем самртне хропце и јауке који
допиру од ње. Од ових крикова људи постају избезумљени. Ту се није
пуцало, усташе су дотуцале не знам већ коју групу, а и нама се
приближава задњи минут. Друг везан са мном полако ме гребне по руци,
пита је ли вријеме за бјекство. Наше руке су слободне и можемо их извући
из жице када год хоћемо. Покушавам подићи главу да осмотрим погодан пут
за бјекство, али усташа који је био близу мене удари ме кундаком тако
јако да ме прикова за ледину. Одмах иза тога де¬сетак усташа повика:
“Дижите се и напријед!” То смо и учинили. Тек што смо кренули кроз
усташки шпалир према јами засуше нас кишом удараца. Чујем како Михајло
Симић виче: “Господо, немојте нас тући, нећемо бити способни за рад.”
Чуо је он раније све оно што сам и ја чуо и вјерујем да више није гајио
наду да иде у Њемачку, али је од силних усташких удараца и стања у које
је запао био је већ излудио и тако помахнитао говорио што му је пало на
памет. У тренутку када је Симић завршио један зликовац освијетли га
батеријом, а други га удари крампом по глави тако да се она једноставно
располови.
Симић испусти кратак јаук. Паде и повуче са собом жицу која ми спаде с
руке. У трену скочих у страну и почех бјежати у правцу оближњег шумарка.
Усташе припуцаше, али ја сам даље бјежао не знајући куда. Одједном
поновно избијем пред поток Ријеку. Застанем да се још једном
оријентишем. Крајњим напором успијевам установити да се налазим у
близини засеока Павковићи у Доњем Будачком, што значи да сам само око
један километар удаљен од мјеста погибије мојих комшија. Прилазим
опрезно цести и, пошто се ништа не чује, брзо је прелазим, а одатле сам
се упутио кући.
Прошло је од тада седам мјесеци, а још нисам дошао к себи и не знам када
ћу. Спавати не могу, често сам осјећао да ћу шенути с памети. Када сам
оно изашао из воде, онако освјежен слушајући оне јауке и псовке, као
муња ми је ишло кроз главу да све ово није ни ради сјечења бандера, ни
ради краља Петра, јер нитко од нас није крив што је Србин, ни што му је
Петар краљ. Оно вече чуо сам без прекида хиљаду пута поновљено: “Мајку …
краља Петра… дијете… крсну славу и слично, па и сада сав задрхтим када
се свега тога сјетим…”
Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.
Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за
помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.
Везане вијести: