Фељтон Светозара Ливаде (1): Доживотни сам пацијент геноцида!

Светозар Ливада

Ево зашто! Ако се појам „пацијент“ преведе као онај који трпи, пати, ту сам проша’ школу патње за стотину живота као вишегодишњи пацијент са 40 операција на костима, двије на срцу и неколико клиничких смрти. Међутим, геноцид ми је оставио веће патње од тога.
Био сам супер активно дијете, неки су говорили до горопадности…
Бака, коју сам обожавао, вјечно ме звала горопадником, проклињала да нећу никад’ своје куће имати.
Међутим, научио сам читати и писати прије старије браће, прије основне школе. Заволио сам књигу.
Одвајање од књиге ме љутило до пркоса.Отац ми је био пјесник и подржавао је моју приврженост читању, чак стимулирао на рачун и штету других послова које сељачко дијете мора обављати. Имали смо библиотеку с око 2000 књига. Хтио сам халапљиво све прочитати…
Рат 1941. године  сам дочекао са стравичном зебњом. Наиме, о ратовима сам много знао из косовских циклуса и митова, затим од бројних приповједања тарника са Соче, Галиције, заробљеништва у Русији, Судбину 1300 каплара, Голготе до Кајмакчалана, Плаве гробнице, Пробоја солунског фронта… А тек рат Eнглеза и Бура, прве концентарионе логоре – све из књига.
Имао сам сусједу, вршњакињу, која је по патријархалном обичају била мени намјењена. Није ишла у школу, али је самном код оваца научила читати и писати. Доиста је била даровита. Била је тако лијепа ка’ да је вајао Микеланђело, плаве крупне очи као небески свод, бујну ,бринет рудлаву косе, стасита.  И, прије је од мене психосоматски сазријевала. Била је супериорнија, што сам уважавао. Тако да су говорили „попадија га укротила“ ,пошто сам ја дјачио у цркви, спремао се за попа.  Њу су у шали називали попадија, што је и мене и њу нервирало.
Вољели смо се као брат и сестра и тако смо се међусобно звали. Често смо на сеоским светковинама пјевали у двогласу, она алт, а ја тенор. Одлазили смо на светковине сељачког кола и задружне митинге, гдје смо рецитирали стихове социјалне поежије. Сељаци су говорили “онај мали и мала вјечно скупа као шипка и бубањ“.
Другог аугуста 1941. године догодио се геноцид у селу Зечев Варош, код Слуња. На Илиндан похватали све сељаке села и жетелице. Међу којима се нашла мени намјењена изабраница Драга Кукић. Када сам чуо за тај покољ и за њену смрт тако сам горко заридао и онесвјестио се, просиједио, да ми се наш слуган наругао да сам рикао за цуром као јунац.
Волио сам га због шеретизма, а од тада замрзио за цио живот. Истичем, једну занимљивост, њено клање, визуално сам доживио прије пада у кому, као да сам био присутан, што сам касније нашао у архиви исказ свједока. Осам убода у врат, расјечене дојке и распорен стомак.
Убицу сам особно познавао, био је нешто старији од нас. Тај геноцидни злочин тако ми се болно урезао у памћење  да сам  се потпуно измјенио. Остарио сам за један дан, просиједио, изгубио дар говора неколико дана потом, престао бити раздражљив, помало пркосан.
Сваку разбориту молбу, заповјед уважавао као налог Божији. Сви су говорили „овај деран се потпуно измјенио,  а тек смрт матере коју сам у рату сам морао сахранити, раку ископати, у гроб положити тако ме је погодио да ми је за сва времена њен лик нестао из памћења као да сам самоникао.
Касније у разговору с једним ученим психијатром дознао сам да је то перманентни шок подсвјести који ће доживотно трајати као дио моје нарави. Доиста је тако, када се нађем у завичају, близо топонима гдје смо као дјеца биваковали бивам посебно преокупиран тим злочином, прожет свим бићем да се не усудим сам управљати возилом јер ми се слике клања, крв, навлаче као мрене на очи.
Када сам обнављо споменик матери у посљедњем рату демолиран, скоро ми и позлило.
Према томе,  већ само то говори да сам практично доживотна жртва геноцида.
Спадам у онај тип људи који туђу бол, нарочито мени блиских, теже подносим него властите невоље.
Рекао ми је један учени Жидов да „имам пренасељено памћење злочинима“ што ме чини несретним свједоком свога времена. Јер сам практично, искуствено спознао да је рат сам по себи злочин, да наноси неизљечиве ране.
Па и наше израњаване шуме умиру плачући, људе  да и не спомињем.
Као дугогодишњи истраживач сусрео сам људе који памте пет ратова по глави становника
према томе, ако си човјек залажи се за измирење тако потребно овим народима и просторима као храна, зрак, вода и друго. Да нас престану таманити посљедице геноцида и геноцидних радњи које ни највећим душманима не желим као животни пртљаг који како већ рекох носим до гроба. Због тога се позивам и одзивам на слоган цивилизираних:  „смрт фашизму— слобода народу!”

За портал Срба у Хрватској „ФОРУМ“ пише Проф. Др. Светозар Ливада 

 

Извор: СРПСКИ НАРОДНИ ФОРУМ

 

Везане вијести:

Фељтон Светозара Ливаде (2): Без коментара!