Приказ књиге: Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године

Црква Вождвижења Часног крста - Велики Зденци, Западна Славонија

Latinica

Мр Горан Латиновић

Универзитет у Бањалуци

Одсјек за историју

Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у

Независној Држави Хрватској 1941–1945. године,

Ветерник: DIJAM–M–pres, 2002, стр. 192 (+100 стр. прилога)*

Књига Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године представља један од резултата истраживања које је аутор спровео радећи на докторској дисертацији Српска православна црква 1941–1945, која је одбрањена 1996. на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, а објављена у Београду годину дана касније, под насловом Голгота Српске православне цркве 1941–1945. Вељко Ђурић Мишина дао је, у својој најновијој књизи, преглед страдања српског народа у НДХ, свештенства и монаштва, храмова и црквених добара, тј. имања и објеката. Дакле, свега оног што чини једну Цркву.

У првом поглављу Независна Држава Хрватска априла 1941. (стр. 7–15), аутор је објаснио зашто је и како дошло до разбијања Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, као и какву су улогу у том процесу имале Њемачка, Италија и Римокатоличка црква.

У другом поглављу Затирање Српства (стр. 16–42), истакнуто је да се изграђивање правног система у НДХ темељило на расистичкој идеологији Анте Старчевића. Низом закона, наредби и прописа, забрањена су и прогоњена сва знамења српства и православља. Због тога, аутор сматра да је геноцид над Србима био организован државни посао, а не акт самовоље установа или појединаца. Програм геноцида писао је Анте Павелић још 1932: ''Treba klati. Ono što pije krv Hrvatskog naroda treba poklati, da se više nikada to zlo u hrvatskoj sredini ne pojavi.'' (стр. 23). Досљедан геноцидној политици био је и министар у усташкој влади Андрија Артуковић, који је маја 1941. рекао: ''Kod nas nema milosti! Mi znamo da velika Hrvatska može opstati samo onda kad iz korijena istrjebimo sve što je srpsko.'' (стр. 25). О овом плану, непојмљивом за цивилизовани свијет, сасвим отворено говорио је један други министар, Миле Будак: ''Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi ćemo protjerati u Srbiju, ostale ćemo pokrstiti. A ono što ostane bit će samo zlo sjećanje na njih.'' (стр. 27).

Аутор тврди да никада није тачно утврђено колико је Срба убијено у НДХ, док број избјеглих и прогнаних из НДХ у Србију износи најмање 200.000.

Правци дјеловања усташких власти и Римокатоличке цркве у циљу истребљења православља у НДХ, тема је трећег поглавља чији је наслов Римокатоличење, унијаћење и исламизација (стр. 43–79). Аутор сматра да је прекрштавање у НДХ, у суштини, најгори вид духовног терора над српским народом и да је оно било засновано на средњовјековној доктрини Римокатоличке цркве, по којој у рај одлазе само римокатолици, а сви остали, без разлике, одлазе у пакао. Међутим, прекрштавање је било намијењено само сиромашном и недовољно просвијећеном становништву, које је било подложније денационализацији, док је за интелектуалце и богатије слојеве била предвиђена физичка ликвидација. Сасвим јасно о томе је говорио Дионизије фра Јуричев, прочелник Вјерског одсјека у хрватској влади: ''U ovoj zemlji ne može da živi nitko osim Hrvata, jer ovo je zemlja Hrvatska, a tko se neće pokrstiti, mi znademo kud ćemo s njim. Ja sam gore u ovim krajevima davao očistiti od pileta do starca, a ako bude potreba, učinit ću i ovdje, jer danas nije grehota ubiti i malo dijete od sedam godina, a koje smeta našem ustaškom poretku... Nemojte misliti što sam ja u svećeničkoj odori, ali da znadete, da kad je potrebno uzmem strojnicu u ruke i tamanim sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške države i vlasti.'' (стр. 57).

У НДХ прекрштено је више од 240.000 Срба, а аутор наводи случајеве да су понегдје Срби прекрштавани, а потом убијани, те да ни исламизација није спасавала Србе од страдања.

У четвртом и петом поглављу Судбина свештенослужитеља Српске православне Цркве (стр. 80–109) и Судбина црквених објеката (стр. 110–134), уочљиво је да, и поред бројних истраживања, још није дат потпун одговор на питање шта се десило Српској православној цркви у НДХ и колики је заиста обим њеног страдања. Бројни подаци често су контрадикторни, али је јасно да је велика већина свештенослужитеља СПЦ убијена или протјерана. У убиствима православних свештеника и у рушењу и пљачкању црквених објеката, учествовали су, директно или индиректно, и римокатолички свештеници. Неки православни храмови у НДХ били су мјеста масовних покоља и силовања, а тачан број срушених, спаљених, девастираних и опљачканих цркава, никада није утврђен. Ипак, из бројних података које аутор наводи, види се да је њихов број трагично велик.

Године 1942. дошло је до привременог ублажавања политике уништавања српског народа у НДХ, иако је крајњи циљ остао непромијењен. У том смислу треба посматрати и стварање тзв. ''Хрватске православне цркве'', што је тема и наслов шестог поглавља књиге (стр. 135–166). Аутор пише да је она формирана на њемачки захтјев, у сврху умиривања народа и ратних операција у НДХ, али и због сазнања усташких власти да превођење православних Срба у римокатолицизам није довољно за њихово коначно похрваћивање.

У Закључку (стр. 167–171), аутор констатује да су планови хрватских власти и Римокатоличке цркве предвиђали потпуно уништење српског народа и Српске православне цркве на територији фашистичке Независне Државе Хрватске, коју је прихватила велика већина хрватског народа. С обзиром на то да ниједан римокатолички свештеник током рата није јавно протестовао против геноцида над Србима, аутор сматра да је Римокатоличка црква, не само један од главних организатора, него и главни инспиратор геноцида над Србима, у циљу реализације вијековне тежње за стварањем једне цркве на земљи, подређене римском папи.

Након Закључка наведени су коришћени извори и литература, именски реги-стар и бројни и корисни прилози: табеле, карте, фотографије и документи.

Књига Вељка Ђурића Мишине Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године представља једну од најпотпунијих студија о страдању српског народа и Српске православне у Другом свјетском рату. Међутим, њоме не треба да престану истраживања о овом феномену. Геноцид над Србима као тему истраживања намеће сурова прошлост, а не дневнополитичке потребе садашњости.