Катанац на истини логора Јастребарско (II дио)

Фронтал.РС доноси вам други дио репортаже Ј. Михајловић с освртом на нека историјска дешавања једнога града.
„Усташки логор за дјецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за дјецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима дјеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.
То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само дјеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова дјеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Свједочанства старијих нам, бака и дједова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега дјетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када дјелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити дјеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

 

Усташки логор за дјецу Јастребарско

Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и пол дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност - такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар дјеломице систематизовати оне податке на које смо наилазили.
Тачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофофа Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

 

 

Прва локација јесте она, гдје се данас налази споменик страдања дјеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.
Старија дјеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања дјеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Дјечаци који су боравили овдје, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

 

 

Остала старија дјеца, углавном дјевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гдје је била друга локација логора. Дјевојчице су овдје тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овдје подразумијевало.

 

Записи о постојању логора - гдје су?

Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину дјеце припадника друге конфесије.
Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, дјеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.
У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овдје поново покрену своје дјеловање.

 

 

Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о дјеловању фрањеваца у овом преваспитавању дјеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси дјеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, дјеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору.

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим мјестима града смјештена дјеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о дјеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за дјецу.

 

 

Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале дјецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 дјеце. Тачан број наравно, остаје упитан.

 

Слобода за дјецу. Потпуна или само дјеломична?

Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је IV Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.

Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају дјеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

 

 

IV Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју дјецу или дјецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије дјечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању дјецу морали оставити.

Дјеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су дјеца слана возовима до других мјеста гдје су преузимана и смјештана у хрватске породице.

Међутим, нека дјеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

 

(наставиће се...)

 

Извор: