Катанац на истини логора Јастребарско (I дио)

Фронтал.РС доноси вам репортажу Ј.Михајловић у три дијела са освртом на историјске чињенице једнога града с мрачном тајном.

Загребачки колодвор, чини се сређенијим од осталих старе Југе но, чим ступите на њега, иста прича. Сивило испод надстрешница, квари утисак дјеломичног одржавања потпомогнутог обасјајима сунчевих зрака. Чекање, лица људи напрегнута од „кад ћу стићи“, „када поћи“, одају слику свих суморних, наизглед заспалих, аутобуских чекалишта потонулих у својеврстан временски расцјеп.

Истоварени овдје, остављени и бачени, препуштени смо даљњем сналажењу. Гурајући се међу људима, вукући кофере, тражећи станицу, новце, карту за аутобус, све саме ситнице за бригу, непрестано нас прати осјећај вртложности дешавања којему не можемо побјећи, који нас баца по својој жељи, час на сигурне обале, час јаче нас вукући у своје дубине.

 

Дочекасмо аутобус међуградске вожње и кренусмо, не остајући у бијеломе граду. Дрвена сједала новога превоза не подржавају мисли дужега путовања, слободе и издвојености из створеног нам простора и времена, не дају леђима задовољство опуштања и препуштања путовању. А како и би?! Зар да се путујућа радничка класа опусти? Спремност је оно што одржава на овоме свијету оне несрећнике који се морају бринути за кору хљеба свакога дана.

Излазећи на јужне капије граде хватамо утисак ужурбаности живота са Савскога моста, загребачкога Свеучилишта, хиподрома, загребачкога Велесајма, пространих тротоара, широких раскрсница велеграда. Првим хрватским аутопутом, аутопутом Ријека – Сплит кренусмо, па потом десно Вараждин – Крапина, одвајање за Лучко гдје нас дочека табла, лијево Карловац, десно натраг за Загреб. Наш правац је лијево, и ту смо на путу ка нашој дестинацији.

Дочекује нас табла Ступник, Јастребарско и ево нас на старој цести Загреб – Карловац. Можда сте ишли кад тим путем?! Можда на пропутовању, на путу ка сјеверном Јадрану, а можда сте, као и неки, у младићким годинама сјели на воз ради одслужења војног рока, све убијеђени да идете у какву касарну подно планине Јастребац у Србији, а доспједосте до маленога града – све је могуће, толико је људских прича. О једној далеко тужнијој причаћемо ипак.

 

Жумберачки и Покупски крај

Али вани сунце и љепоте крајолика остављају утисак да се страхоте нису ни дешавале, да је то само игра свјетлости и тмине. Остављајући још мало историју, препуштамо се чарима воћњака, шумарака којима пролазимо, брежуљкастим путевима који нам наговјештавају горја којима дјелимично проходимо. Покрај пута поздрављају идиличе куће, дрвене колибе на продају, предузећа за прераду дрвне грађе подсјећајући да смо у дјеломице брдском крају богатом шумом.

 

Путујући Жумберачком општином, промичу њена села Доња Купчина, Писаровина, Клинча Село, Десинец, док нас сво вријеме прати хрватски дио Жумберачког горја, званог и „Алпама Хрватске“, или старијег, данас скоро неупотребљаваног, назива Горјанци, који час нам се приближавајући, час измичући нестаје у сивој измаглици.

Пролазимо покрај Самобора, поносног града Самоборске горе, те након неког времена, 30ак минута вожње аутобусом од Загреба, а како грађани града којему ходимо воле рећи, на негдје тачно пола пута између Карловца и Загреба, од једног и другог удаљеног 30ак километара, стижемо у Јастребарско или Јаску како је њени грађани називају.

 

Град Јастребарско

Јастребарско је коначно добило и ту титулу, титулу града, није више мјесто, варошица или котар као за вријеме Другога свјетскога рата. Јаска је проглашена градом са својих приближно 16 689 становника подручја града, прибројено са околицом, становништвом општина Клинча Села, Писаровине, Крашића и Жумберка, 30 000 становника, како је заведено у попису из 2001. јер са посљедњега податке немамо.

 

Ту нам је дакле, одредиште, у граду Јастребарско, како рекосмо, 30ак километара удаљеном југозападно од Загреба, подручју које обухвата површину 630км2, раздијељеног на три природне цјелине: на сјеверну, оивиченог вапненечко-доломитским масивом Жумберачког горја, на којег се наслања виногорски крај Пригорје, или јасканска Пљешивица, рај енолозима, и љубитељима добре капљице, а на југоистоку, до ријеке Купе, простире се Покупље, с орнитолошким резерватом Црне Млаке, надовезујући се, такође на југоистоку, великогоричким подручјем.

Пролазећи кроз Јаску, не можете а да са понеких димњака не видите гнијезда и у њима витке роде. Можда би чак Јасканци могли промијенити мотив јастреба као симбола града, проистеклог из дугогодишње традиције јастребарења, или макар равноправно ставити уз њега и роде јер оне су честе његове становнице, увијек враћајуће путнице.

Ипак, симбол града јесте јастреб, као ознаке храбрости, достојанства и витештва, а усљед дуге традиције јастребарења којом су се Јасканци бавили. По њему се храбри Јасканци и називају Јастребарчани и Јастребарчанке.

 

Знаменитости и бедеми града

У историји града стоји да су на овом подручју пронађени остаци из доба Римскога царства, док се он пак, званично спомиње у документима хрватскога бана Стјепана Гуткеледа 1249, али је тек 1257. добио статус слободног краљевог трговишта, од стране краља Беле IV, те се ова година узима као година његова постојања.

Дан града Јаска слави 13. јануара, а за оне који су можда били тамо, или су упознати са догађајима, то је дан када се, под опсадом, из оближње касарне повукла војска ЈНА са наоружањем, праћена колоном оних који су напустили тај, до тада и њихов, град.

Градске бедеме Јастребарског гради у XV вијеку бан Матија Гребенар, гради дворац с градским вратима, да би дворац свој садашњи изглед добио 1520., доградњом за вријеме краља Ивануша. Данашњи Јаскански дворац, од тада па све до 1922. био је посједу грофофа Ердедијевих (Erdödy).

 

Дворац окружује градски парк, проглашен хортикултурним спомеником, који својим стољетним дрвећем, хладом који пружа у љетњим мјесецима, птицама које гасе тишину, паткама које плутајући поточићима, посебно дјеци причињивају радост, шљунковитим стазама за шетање или шетањем по самом шумарку парка, те језером у којему можете уживати пецајући, или само љенчарити на његовим обалама, заиста заслужује назив хортикултурног споменика. Али шта крије парк с дворцем као своју тајну, открићемо мало даље.

Није дворац једина знаменитост која краси овај град, јер он обилује, као и његова околица, барокним црквама, међу којма требамо споменути макар двије, ону у ужем центру града, цркву св.Николе, заштитника Јастребарскога, изграђену у другој половини XVIII вијека, рестаурирану 1922. у којој се налази надгробна плоча бана Петра Ердедија.

 

Друга знаменитост јесте ранобарокни, првобитно фрањевачки, а потом цистерцитски самостан, уз којег се налази црква св.Марије, док се на градскоме гробљу налази и звоник који потјече из 1732. године. Јаска обилује и мноштвом, за католички свијет карактеристичним, капела, посвећенима Марији дјеви или Исусу Христу, поред којих пролазећи примјећујете запаљене лампионе, одсликавајући тиме хришћанска настројења и молитву.

 

Спорне личности града

У улици Владка Мачека, иако се на неким зградама још налазе старе, непромијењене плочице, заједничке нам државе, са називом Браће Радић, што у Јаски и није неуобичајена појава, јер изгледа да се новом добу није могло у свему препустити, дакле, у овој улици налази се споменик биста дотичноме др. Владку Мачеку, сада већ славном Хрватском сину, иако по поријеклу словеначко-чешке крви, предводнику Хрватске сељачке странке након смрти Стјепана Радића., заступнику хрватских националистичких тежњи, а нама познатијем по издајничкој влади Цветковић – Мачек, и по споразуму којим је 1939. створена Бановина Хрватска. Дилеме, спорови и око ове личности, наравно, постоје.

 

Да ли је Мачек и у којој мјери, учествовао у стварању НДХ? Каква је његова улога у том процесу? Да ли се може доказати његова улога у злочиначким плановима НДХ државе у истребљењу и унијаћењу српског народа? Да ли је знао за такве планове и прије постављања Алојзија Степинца за кардинала? Да ли је он имао какву улогу у том одабиру? Иако га је Павелић 1941. послао у логор Јасеновац, одакле је потом пуштен, те потом интерниран у родно село Купинец код Јастребарског, питања остају.

Ипак, оно што не би смјело бити спорно, јесте његова изјава, дата приликом проглашења Независне државе Хрватске, 10.IV1941., проглас којим је упутио позив хрватскоме народу да сарађује са новом влашћу, а тиме и да подржи њене савезнике, Тројни пакт.

Каква је данас оцјена његових идеја којих се држао све до краја смрти у Вашингтону, гдје је избјегао 1945., да је Југославију требало уредити одредницама и духом споразума из 1939., избјећи централизовање власти, а заједницу уредити на конфедерацијском принципу, остаје да историчари и теоретичари државе просуђују. Остаје ипак да је становништво овога краја прозрело Мачекову квислиншку политику "чекања", те упркос обећањима националног суверенитета, прикључило се борби за ослобођење.

 

Срамни дио историје Јастребарског

Оно што је ипак био повод ове репортаже, не знајући заправо у који новинарски жанр би је сврстали, јесте она тамнија страна града Јастребарског, она коју много више спомињу историчари, сами свједоци ове занемариване стране у историји овога града, њихови потомци, или пак они који осјећају да се такве истине не смију затомити, заборавити, да интензитет страхота таквих догађаја не смије отупјети под зубом времена.

У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и одјељења за дјецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала дјеца, бројем 42 791 српске, 5 737 ромске и 3 710 јеврејске народности.

Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свијет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за дјецу, одраслих заточеника овдје није било.

 

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као посљедица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном дјеловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Дјеца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

(наставиће се...)

 

Извор: