Јасеновац је код Хрвата стање духа
Михаило Шашкијевић (86), политички емигрант, професор Универзитета у Чикагу, о свом бурном животном путу: Кроација се од Туђмана до данас налази у константном стању Јасеновца
Михаило Шашкијевић
МИХАИЛО Шашкијевић, у деветој деценији живота, и даље себе сматра југословенским политичким емигрантом. Живи у САД. Рођен је 1929. у Дубровнику, а у Чикаго је стигао 1959. препливавши део Тршћанског залива. Током Другог рата Немци су га хапсили једном, а од 1944. Тито седам пута.
Његов отац је, како са поносом истиче, Владимир Шашкијевић, капетан бојног брода Краљевске морнарице, заповедник разарача “Дубровник”, који је на последњи пут, у Марсељ, одвео краља Александра Карађорђевића.
Током Другог рата, као петнаестогодишњак, 1944, добровољно се прикључио Дражиној војсци. Био је у затвору у Главњачи у ћелији поред Милана Недића, а потом на Ади Циганлији јула 1946. када је тамо стрељан заповедник краљевске војске у отаџбини. О томе је сведочио 2013. пред Владином комисијом у Београду.
Шашкијевић је као професор математике на Универзитету у Чикагу остварио завидну академску каријеру. Почетком овог века, 2002, поново се нашао у жижи јавности у Хрватској и Србији када је изабран за председника Управног одбора наследника акционара Српске банке из Загреба, чију је огромну имовину опљачкала Павелићева власт, а комунисти узели од њих и тако наставили пљачку. Некретнине, зграде, хотели и бродови акционара Српске банке из Загреба постали су плен Брозове државе од 1945.
Он је и аутор дванаест књига. Последњу, “Беснило Херцеговине злодух Кроације”, објавио је пре десетак дана у библиотеци “Метафизика”. За овог интелектуалца, Југославија, по моделу државе какву је стварао краљ Александар, једина је творевина у којој могу бити задовољни сви народи из региона, док је “кроатизам” највеће зло које је и убило ту државу. Титову Југославију назива “брозовијом” која није имала ништа заједничко са дубоким, културним и хуманим југословенством.
ЈОШ СЕ НЕ ЗНА КО ЈЕ УБИО КАШИКОВИЋА * ПРЕ десетак година објавили
сте књигу о убиству српског емигранта Николе Кашиковића 1977. Такозвана
српска емиграција није била срећна због тога.
- Ту књигу сам
написао на основу докумената из полиције Чикага и ФБИ. Званично, још се
не зна ко је убио Кашиковића и седмогодишњу девојчицу Иванку Милошевић, а
СНО из Чикага и даље нуди 25.000 долара за информацију. Докази
америчких истражитеља, где још није стављена тачка на случај, говоре да
злочин није починила Титова Удба, иако их је било у емигрантској СНО.
Кашиковић је, према америчким документима, убијен у обрачуну унутар СНО
зарад најприземнијих циљева.
* Последњи пут у српској јавности били сте 2013. када сте сведочили о стрељању Драже Михаиловића. Рекли сте да вам је то била дужност и част, а потом сте негодовали...
- Био сам у затвору на Ади Циганлији када је генерал Михаиловић стрељан. Лично сам га познавао. Са њим сам и вечерао 1944. по мом доласку у редове ЈуВО, јер је мој отац био његов пријатељ, а и командант Војнопоморске области ЈуВО у Боки. Нисам видео када је тог јула 1946. стрељан, али сам чуо хице. Непосредно по Дражиној ликвидацији чуо сам и приче других Брозових сужњева о томе где је сахрањен и то место сам показао Комисији.
* Управо сте објавили књигу есеј “Беснило Херцеговине злодух Кроације”. У Хрватској ћете због ње, у најмању руку, бити оптужени за говор мржње.
- У мом есеју нема мржње, али говори о мржњи која у Кроатима живи као и 1941. Ја се сећам тог времена, Јасеновца, забране ћирилице, када се писало по зидовима “Србе на врбе” и клицало “За дом спремни”. Зар Хрватска и данас не живи у том времену? Зар Степинца не канонизирају за свеца? Гро пука у Кроата данас тврди да њихова држава подједнако баштини и Анту Павелића, и Туђмана, и Броза. Код Кроата данас Јасеновац не означава нацистички логор, већ је то стање духа. Кроација се од Туђмана до данас се налази у стању Јасеновца.
* Тешке квалификације изговарате на рачун Хрвата.
- У мојој књизи стоји: “Ако Кроат сруши твоју цркву ти његову не дирај, чувај је. Не враћај зло злим јер ћеш постати Кроат. Буди човек са Кроатима. Увек им се у несрећи нађи, приђи и помози. Неће проћи дуго времена и они ће схватити да си пријатељ јер си духовно богат. Схватиће да су им Срби а нарочито Југословени пријатељи, јер су они духовно уздигнута господа док су им њихови политикуси и попови најгори злотвори”.
* Пишете да су у Краљевини Хрвати како су добијали боље услове за живот брже постајали Југословени и да је то за њих било потом фатално.
- Анте Павелић је био паметнији и далековидији злочинац од Адолфа Хитлера. Схватио је да Кроати који убрзано постају Југословени у ствари постају Срби у широм смислу те речи и он је смислио како да то заустави. Док је Хитлер мислио да може да физички побије цео јеврејски народ убијајући их индустријски, Павелић је знао да то није могуће са Србима и зато се одлучио на најбестијалније злочине. Снага Павелићеве замисли је не у злочину него у начину извршења. То је оно што је створило непремостив јаз између два народа. Усташе су убијале децу у колевци, ножевима, маљевима, камама, копајући јаз који тешко може бити превазиђен. Српском опсадом Вуковара 1991. Павелић је тријумфовао са дна пакла. И данас он ликује из гроба у Шпанији.
* Тврдите и да Степинац није био мање зло од Павелића.
- Павелић је од Хитлера добио нешто налик на државу, а од папе Пија нешто налик на признање. Лојзика је наставио тамо где је Павелић морао да стане. Насилна покрштавања која су уписана у хрватским католичким књигама није поништио. Никад није обишао неко насеље и указао помоћ жртвама својих попова. Са друге стране, свети отац је схватио величину Павелићевог покоља и после рата га је спасао од правде. Физички покољ припада Павелићу, а дух покоља је дело Пија 12 и Алојзија Степинца.
* Црногорце називате “Црвени Кроати”. Међу њих сте сврстали Милошевића, Караџића, Младића, односно Вуковар, Сребреницу, гранатирање Дубровника...
- Црногорци су подврста Херцеговаца и у извесном су патолошком јединству са њима. Срби су се још пре 100 година уздигли на степен југословенства, а Југословени су хумано, радно и хришћанским духом задојено друштво. Одавно је Србија превазишла уске националне границе, а Црвени Кроати су загосподарили Србијом у Милошевићево време и они су водили Србе пут Вуковара и Сребренице. Непросвећени, болесно амбициозни и сурови, они можда и нису схватили да воде свој народ у јаму коју им је давно Павелић ископао.
* У Србији је и данас много оних који славе Брозову државу...
- У Хрватској се у “брозовију” куну њихови политикуси. Њима АВНОЈ у Јајцу 1943. није скуп ислужених робијаша који су 1943. могли представљати само казнионице у којима су робијали, већ темељ данашње државе. Политикуси код Кроата разумеју да пред Европом не могу данас величати Павелића и то остављају пучанству. Србима који се и данас куну у “брозовију” мора бити макар сумњиво што гро Кроата данас и Павелића и Лојзику и Будака и Тита сматра утемељивачима своје државе. Паметнији Срби су одавно схватили ову хрватску превару.
* За Александровим пројектом нико не жали ни са једне стране Саве.
-
Југославија није аутентично Александров пројекат, већ је створена
Илирским покретом и највише у Загребу. Њу није уништио Хитлер када је
окупирао, него Анте Павелић и Броз.
БОРБА КОЈА ТРАЈЕ 13 ГОДИНА
* НАЛАЗИТЕ се на челу Управног одбора потомака акционара Српске банке из Загреба...
- Мој деда Стеван Карамата био је један од оснивача и већих деоничара банке. Када смо се ми, потомци акционара, први пут окупили 2001. и 2002. у Загребу, Београду, односно Чикагу, обнову Српске банке схватили смо пре свега као обнову српског друштва. Подсећам, Банку су утемељили 1895. Јован Матијевић и његова супруга, а намена је била помоћ српским сирочадима, преко удружења “Привредник”.
* Деоничари су били веома значајни људи.
- Да, међу њима су била и два краљевска намесника - Радојко Станковић и Иво Перовић, Јован Јовановић Змај, Симо Матавуљ, Марко Цар, Иван Мештровић, Михаило Пупин, Михаило Петровић - Мика Алас, фамилија Николе Тесле. Бити деоничар Српске банке је била дужност и част сваког добростојећег Србина. Скуп акционара Српске банке је био у ствари “горњи дом” српског друштва. У повратак имовине кренули смо када смо помислили да је одласком Милошевића и “брозовија” постала прошлост и да се друштво враћа у нормалне и цивлизацијски уређене токове. Борба траје више од 13 година.
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
МИНИСТРИ МАЛЕШЕВИЋ И ВУЛИН ДАНАС У ДОЊОЈ ГРАДИНИ
Колико је заправо свет био кардинал Алојзије Степинац
Док је живих сведока, биће и истине