Владимир Умељић: “Теорија дефиниционизма” – Запад и Балкан 1990?

ПРИМЕНА „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“ НА НАШЕ ВРЕМЕ (На примеру грађанских ратова на тлу бивше Југославије у последњој деценији 20. века

Научна студија „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида (Етика и власт над дефиницијама)“, чија централна промоција је предвиђена на овогодишњем Сајму књига у Београду, представља јавности једну нову социјалну, језичко-философски утемељену „Теорију дефиниционизма“ Владимира Умељића.

Један од највећих живих корифеја језичке философије, Ноам Чомски, коме је стављен на располагање један енглески сиже ове студије (Summary, објављен на крају ове књиге од преко 450 стр.), прокоментарисао је, да он сам „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се и лично одазове ауторовом апелу што свестранијег и што критичнијег преиспитивања поставки ове теорије, да дакле покуша да и сам нађе времена, „да ради на тај начин“.[1]

У односу на феномен геноцида, чињенично стање, резултат досадашњег и уједно полазна тачка даљег истраживања је следеће:

Починиоци свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе. Жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и (од стране Ватикана битно детерминисаној) културолошкој традицији западне и средње Европе.[2]

Доњи извод из ове студије тематизује догађања у време грађанских ратова на тлу бивше Југославије у последњој деценији 20. века.

Наше актуелно време се с правом посматра као једно „медијско доба“, као време глобализације и томе обично следи једна значајна и евидентна заблуда, наиме, да се порастом међусобне комуникације, економским повезивањем, појачаним политичким дијалогом и, наравно, ширењем „демократије“ и „државно-правне бриге за људска права“ и сл. у суштини смањује опасност ратова и масивних злочина (геноцид), да су „контролни механизми“ светске заједнице у међувремену довољни, ефективни и у стању да спрече такве ескалације.

Реалност, наравно, непрестано искушава и оповргава ову привидну сигурност (ратна збивања на Балкану у последњој деценији 20. века, Блиски, Средњи и Далеки исток, Африка, итд.) и језичко-философска анализа свих актуелних форми социјалног (хијерархијског) организовања врло јасно указује на могућност, да се на важењу и примени принципа владања „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ до данашњег дана ништа није променило.

То значи да је – у случају да је то тако – илузорно говорити о правди и једнакости, о демократији и људским  правима, о миру и сигурности, докле год ауторитативни центри моћи путем овог механизма инструментализују, духовно униформишу, манипулишу и у хуманистичком смислу речи девалвирају човека. Које чињенице говоре у прилог ове поставке?

То почиње на пр. ситуацијом при којој један привредни менаџер пожели да повиси дивиденде својих акционара и од 16.000 запослених у дотичној фирми отпусти њих 15.000,  а потом, без да трепне оком, јавно огласи да је поносан на своју социјалну савест, јер све што је он учинио је било то да је он спасао и учинио сигурним читавих 1.000 радних места. То је, свакако, био само један банални пример (да ли је једна чаша воде полупразна или полупуна?).

Узмимо, међутим, један пример дословно глобалних размера: финансијска криза банкарског система 2009. године, коју су САД моментално прошириле и распоредиле на читав свет, уништила је, према унисоном јављању светских медија, „финансијска средства у висини билиона долара тј. евра“ и витално угрозила светску привреду. То је, међутим, увек био виртуелни новац, жетони крупно-капиталистичких шпекуланата и само (ако уопште) папири, које су меродавни и ауторитативни центри моћи редефинисали у „вредносне папире“, и психагошки навели и „нормалне“ људе да издају новац за њих.

Иза тих папира, дакле, никада није стајала нека одговарајућа материјална вредност, никаква супстанца, подлога или осигурање и упркос томе, све је ишло даље, све док се кула од карата није изложила првом поветарцу. Колико је све то било интересно виртуализовано сведочи и актуелни рецепт решења кризе, који ти исти узурпатори власти над дефиницијама тренутно (2009.) нуде и – опет у смислу сопствене корисности – успешно примењују.

Они су, наиме, одмах смислили дефиницију исто тако виртуелних „Bad Banks“ („рђаве банке“), у које се сада депонују сви дотични папири „билионске вредности“, они тиме „нестају“ из оптицаја и биланси свих других банака не садрже више негативне ставке, криза је одједном превазиђена и све иде даље. Стварну штету, наравно, плаћају „нормални“ људи, било као преварени улагачи, било као порески обвезници, чијим новцем дотичне државе управо санирају „системски релевантне“ банке (= проузроковаче кризе).

Од енормног значаја, при томе, је да протеста потом скоро и да нема, да је огромна маса људи већ толико интернализовала психагошке упливе својих водећих друштвених елита и постала део те нове, и несумњиво виртуализоване „стварне стварности“.

(Примедба: Непревидива је паралела са ватиканском комерцијализацијом „опроштаја грехова“ у средњем веку. Ватикан је тада, исто тако, анти-етички редефинисао овај основни хришћански сакрамент и изнео га на тржиште, које је тиме тек створено и монополизовано. Иза тог понуђеног продукта није стајала нити једна материјална, нити једна духовна вредност, напротив – комерцијалним профанисањем једне базичне духовне константе хришћанства, конститутивна и обавезујућа етика Христовог учења је обезвређена и преокренута у своју супротност. Разлика између тадашње и данашње ситуације лежи у ондашњем апсолутном монополу Ватикана, захваљујући коме тада није долазило до последичних привредних криза).

Овај механизам, наравно, још је делотворнији при својој „класичној“ примени, значи – у области политике и нарочито при насилном спровођењу исте. Овде долази до изражаја и енормни значај нашег „медијског доба“. То значи да смо сви ми буквално преплављени информацијама, да је „informational overkill” достигао један до сада никада забележени ниво. Човек постаје презасићен, тежи ка унутрашњој имиграцији, одустаје од покушаја аналитичког, односно критичког вредновања те поплаве вести и јављања, он почиње претежно пасивно да интернализује и тиме постаје све идеалнији циљни објекат психагогије узурпатора власти над дефиницијама. То значи да „свесни и слободни грађанин“ све убрзаније следи пут метаморфозе једног активног политичког субјекта у један пасивни политички објекат.

Јер, професионализам у овом случају захтева да се једна маса баналних и опште познатих (истинитих) флоскула у правој мери помеша са одређеним бројем (такорећи – припремних) полуистина и са мањим бројем bitnih (а кроз ту мешавину тешко препознатљивих односно проверљивих) неистина, које садрже срж психагошке манипулације.

Једна медијска кампања се уз то, од стране интернализујуће особе, у великом броју случајева повезује са личним ауторитетима (веродостојни политичари, познати ТВ-коментатори, дугогодишњи новински колумнисти, црквени душебрижници, колеге и надређени на послу, итд.) као и са увек присутним утицајем „pressure groups“ (институције, установе, организације, удружења, итд.) из сопственог ужег и ширег окружења, из сопственог микрокосмоса.

Овај ефекат се у једном „медијском добу“ мултиплицира и кроз присутну медијску глобализацију у светским размерама. Када би на пр. само амерички Associated Press лансирао ону неморалну тврдњу Ива Омрчанина, по завршетку Другог светског рата („Срби су у ствари извршили један геноцид над Хрватима“), онда би та „информација“ моментално отишла на преко 5.000 америчких новинских, радио и ТВ-редакција и на АП-абоненте у више од стотину различитих земаља, дакле на преко 10.000 медијских кућа широм света (које пак имају своје сопствене абоненте, итд.).[3]

Шта би, дакле, требало да један просечни „медијски конзумент“ нашег доба држи о овом плуралистичком (глобалном) објављивању, које стиже до њега истовремено и са различитих страна света – истина или манипулација? При овом примеру се, свакако, не сме изгубити из вида да најважнији масовни медијум данашњице (електронски) и све његове енормне могућности до сада, овде још нису биле ни поменуте.

Претпостављене неслућене могућности потенцирања ефекта механизма „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ у нашој медијској ери, можемо закључно преиспитати тј. ставити на пробу путем анализе неколико верификованих историјских извора, који се односе на последње балканске ратове у завршној деценији 20. века.

Следствено разматрање, значи, неће улазити детаљно у дубине и финесе каузалног ланца, историјске дескриптивности и аналитичког вредновања ових збивања, већ ће превасходно још једном  проверити предложену хипотезу: да ли је, у којим областима духовне делатности и социјалне стварности, и у којој мери (са каквим ефектом?) при тим ратовима дошло до примене принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“.

То исто тако значи: да се неће дубље разматрати чак ни чињеница од непревидивог историјског значаја, да су, наиме, локални фронтови на Балкану, у последњој деценији 20. века, били идентични са локалним фронтовима у Првом и Другом светском рату, а да је учешће великих сила у овим последњим балканским конфликтима – за разлику од светских ратова – овог пута било дијаметрално другачије:

Сада су се, наиме, по први пут у историји нашли сви релевантни наследници и настављачи културолошке традиције средње и западне Европе на једној те истој страни („НАТО-демократије“). Анализа те чињенице (од још већег историјског значаја), као и анализа последичне чињенице, да су се Срби овог пута – за разлику од оба светска рата – нашли на страни ратних губитника, захтевала би разумљиво једну нову и врло обимну студију.

* * *

Мишљење да су САД биле те које су иницирале насилни распад друге Југославије, и то путем најгорег могућег решења (рат), у међувремену је широко раширено. Тај став, међутим, не рефлектира право чињенично стање ствари. САД су, по данашњем нивоу и обиму сазнања, преузеле своју активну лидерску улогу у овоме тек када је тај процес, тај још један „пројекат историјских размера“, био инициран, у току и по могућности чак већ био ушао у фазу „сопствене динамике догађаја“.

Иницијална каписла фактичке реализације овог пројекта је било проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске. Фитиљ на „балканском бурету барута“, међутим, неповратно се разгорео тек када је поновно уједињена и ојачала Немачка, у децембру 1991. године, буквално изнудила међународно признање ових сецесионистичких југословенских република од стране „НАТО-демократија“.

Томе је претходио отворени договор са Ватиканом и координирање заједничке акције; Тадашњи немачки министар иностраних послова Ханс Дитрих Геншер је, крајем новембра 1991. године, “конферисао” са тадашњим папом Јованом Павлом II и са куријским кардиналом, државним секретаром Соданом у Ватикану, и једно закључно заједничко саопштење за јавност изричито је захтевало међународно-правно признање (претежно католичких територијалних области) Хрватске и Словеније, односно, дефиниција „правне“ основе тог захтева је гласила „да се право на опредељење народа сада мора поставити изнад међународно-правног принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница“.[4]

Тиме је радикално прекршен и поништен један табу, који је од краја Другог светског рата био један битни гарант против ревизионистичких стремљења у Европи и свету. Геншер је потом на следственом састанку чланица ЕУ (тада још ЕГ) у холандском Мастрихту, једноставно, одбио да разговара о договореном историјском увођењу једне заједничке европске валуте (евро), све док се све присутне земље не приклоне овом решењу (признавање сецесионистичких југословенских република). То се на крају једне напорне преговарачке ноћи и догодило, и тадашњи амерички министар иностраних послова, Џејмс Бејкер је ту одлуку врло експлицитно осудио, и чак јавно оквалификовао као „до сада најтежи елемент ескалације у овом балканском конфликту“.[5]

Обратимо сада кратко пажњу на, при овим активностима, континуирано редефинисање стварности од стране актера, које служи – кроз перманентни “informational overkill”, психагошки намењен интернализујућој публици тј. сопственом, европском и светском „јавном мњењу“ – замагљивању и потискивању узрочно-последичног ланца збивања:

- Немачка се при овом немачко-ватиканском „пројекту“ одмах позива на једну првобитну и само ватиканску иницијативу („Геншер се, по завршетку свог разговора са папом Јованом Павлом II и кардиналом-државним секретаром Соданом, позвао на већ постојећу иницијативу Свете столице у оквиру KSZE (ОЕБС), која захтева признавање Хрватске и Словеније још пре Божића…“[6]

- Немачка, после успеха ове сада немачко-ватиканске иницијативе и придобијања министара иностраних послова свих земаља европске заједнице у Мастрихту за њу, поново замагљује и потискује узрочно-последични ланац из свести интернализујуће публике, стављајући хронолошки почетак ових догађаја на ову, више-мање невољно, донету одлуку земаља европске заједнице („Немачки канцелар Хелмут Кол најављује да ће се Влада Савезне Републике Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова европске заједнице о признавању…“[7]).

При томе су се свесно и доследно игнорисала сва упозорења да ће једна оваква политика неминовно довести до одсудне ескалације у Југославији: генерални секретар Уједињених нација, Хавијер Перез де Квељар упозорио је, на пример, већ 15. децембра 1991. године „да би једно такво признавање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“[8]. Званични посредници САД и ЕУ за Југославију, Лорд Карингтон и Сајрус Венс, упозорили су на непримереност “самосталних и појединачних признања”[9]. Генерални секретар Уједињених нација Хавијер Перез де Квељар упозорио је још једном, 16. децембра 1991. године, да су „прерана“ и „селективна“ признавања“ штетна[10], итд.

Ово говори у прилог поставке да САД, по могућству, заиста нису иницирале ратна догађања на Балкану и разбијање једног од оснивача Уједињених нација, међународно признате државе Југославије. Напротив, тренутно изгледа вероватније да су САД у почетку биле против ове иницијативе, прво само Ватикана, а потом Немачке и Ватикана.

Као што је већ најављено, овде се неће детаљно улазити у каузални ланац и ток историјских збивања. Напоменимо само да су и пре паљења оне иницијалне каписле (проглашавање сецесије од стране политичких руководстава Словеније и Хрватске), која је резултирала ратовима на Балкану, биле неопходне вишегодишње систематске припреме за овај пројекат:

„Немачка тајна служба BND је од почетка осамдесетих година, у сарадњи са хрватском тајном службом, систематски радила на заоштравању конфликта између Београда и Загреба, и при томе користила канале и особе које су већ при сарадњи нациста и усташа играле једну улогу, а са којима је BND одржавао један интензивни контакт. Осим тога, постоје подаци о тадашњим масовним испорукама немачког оружја примаоцима у Хрватској…“[11]

Постоје, међутим, и подаци, који говоре да је та сарадња немачке тајне службе BND, локалних хрватских сецесиониста и хрватске усташке емиграције по овом питању (разбијање Југославије) била већ у седамдесетим годинама прошлог века врло развијена. Шеф BND-а је тада био Клаус Кинкел, који ће потом постати немачки министар иностраних послова у време припреме НАТО-напада на остатак Југославије 1999. године [12]:

„У то време, све одлуке су се доносиле по договору између Крајачићеве групе у Загребу, немачког BND-а и представника усташке емиграције…“[13]

Погледајмо, закључно, хронолошки како је горе апострофирано „неповратно распиривање фитиља на балканском бурету барута“ било језички иницирано и праћено (доњи извори су искључиво медији „НАТО-демократија“):

- Süddeutsche Zeitung, 05.09.1991.: „Геншер прети националистима у Србији!“

- FAZ, 05.09.1991.: „Геншер изјављује да Немачка не држи ничију страну у овом конфликту, већ само страну слободе, људских права и права на самоопредељење.“

- Геншеров говор у УН, 25.09.1991., ZDF-Arhiv: „Ко силом покуша да промени унутрашње и спољне границе Југославије, тај поставља у питање основу заједничког живота људи. Ми нисмо против било ког народа на Балкану.“

- Handelsblatt, 06.11.1991.: „Геншер врши притисак на партнере, да се води једна много тврђа политика према Србији, од оне за коју ће се ЕУ (тада још ЕЗ) по могућству сада одлучити.“

- FAZ, 07.11.1991.: „Геншер захтева од ЕЗ-партнера да што пре донесу делотворне санкције против Србије и да се не чека више са признавањем Хрватске и Словеније. Геншер истовремено одбацује српске инсинуације, да је Немачка једна интересна страна у овом конфликту – Немачка не заборавља страхоте  Другог светског рата. Савезни канцелар Кол истовремено изјављује, да су сви ти досадашњи ЕЗ-закључци последица немачког дипломатског делања.“

- DPA-Basisdienst, 29.11.1991.: „Геншер је, по завршетку једног четрдесетпетоминутног разговора са папом Јованом Павлом II, као и сусрета са кардиналом-државним секретаром Соданом, указао на једну иницијативу „Свете столице“ унутар KSZЕ (ОЕБС), при којој се Ватикан залаже за признавање република које теже независности, још пре Божића. То у потпуности одговара ставу немачке владе и других земаља.“

- Welt am Sonntag, 01.12.1991.: „Геншер  изјављује: „Југославија не постоји више!“

- АФП, 06.12.1991.: „Француска поново упозорава Немачку, да не признаје појединачно Хрватску”.

- DPA-Basisdienst, 15.12.1991.: „Генерални секретар Уједињених нација, Хавијер Перез де Квељар опомиње, да би једно признање могло да има тешке последице по читаву регију Балкана“.

- DPA-Basisdienst, 16.12.1991: „Немачка политика не прија ЕЗ. Геншер изјављује: „То неће бити неко појединачно, неко само немачко признање јер ће нам друге државе следити.“

- DPA-Basisdienst, 16.12.1991.: „ЕЗ-партнери и посредници за Југославију, Лорд Карингтон и Сајрус Венс упозоравају на штетне последице признавања.“

- FAZ, 16.12.1991.: „Генерални секретар Уједињених нација, Хавијер Перез де Квељар опомиње и изражава се против једног „селективног“ и „прераног“ признавања. На Бон то не оставља неки утисак.“

- DPA-Basisdienst, 17.12.1991.: „По питању признавања, ЕЗ је за длаку избегла један фијаско. Геншер изјављује: „Ми смо апсолутно задовољни!“. Савезни канцелар, Кол изјављује: „Ово је један велики успех немачке политике.“

- Реутерс, 17.12.1991.: „Савезни канцелар, Кол изјављује да ће се Влада СР Немачке прикључити одлуци министара иностраних послова ЕГ, да се бивше југословенске републике признају.“

То, дакле, указује, још једном, на могућност да је после одговарајућих систематских припрема (BND, локални хрватски сецесионисти и усташка емиграција) једном вешто и циљано бачени камен у једну пословично сензибилну европску регију (прво Ватикан, потом Ватикан и Немачка), тада већ изазвао лавину „сопствене динамике догађаја“, која се потом показала корисном у смислу убрзавања реализације већ вероватно одавно конципираних (глобалних) како америчких, тако и НАТО-интереса.

Разумљиво је, уколико је то заиста тако, да су САД: а) по природи ствари (императив континуитета предвођења западних сила) морале да опет преузму своју лидерску улогу и да се ставе на чело ове сада НАТО- политике и б) да је једна снажна и утицајна група политичко-економског и војној лобија у америчком естаблишменту, у овом развоју ситуације, у међувремену открила (или накнадно само обелоданила) своје сопствене глобално-стратешке интересе.

Тако су на једној НАТО-конференцији 2000. године у (сада НАТО-словачкој) Братислави, америчко Министарство иностраних послова и American Enterprise Institut врло отворено и недвосмислено анализирали претходне догађаје, и дали одреднице актуелне и будуће политике, о чему је немачки учесник те конференције и члан немачког парламента, Вили Вимер, известио немачког савезног канцелара, Шредера (овде неколико извода из овог извештаја):

„Међународно право је сметња планираној НАТО-експанзији (…) Србија се мора искључити из сваког важећег правног поретка, нарочито из области правне делотворности Хелсиншког споразума (…) Србија се мора искључити из свих планова даљег европског развоја (…) НАТО-рат против Југославије је већ прекршио све норме међународног права, то је био један преседан, на који ће се НАТО у случају потребе и у будућности позивати (…) НАТО-ратом и разбијањем Југославије исправља се и једна грешка генерала Ајзенхауера из Другог светског рата, то значи да се сада морају стационирати амерички војници и на овој територији (…) између Северног и Балтичког мора с једне и турске Анатолије с друге стране, мора се успоставити стање, које је владало у доба максималног процвата Римске империје…“[14]

Карактеристично је да су непосредно после почетног успеха финалне иницијативе Немачке и Ватикана, у односу на нову балканску политику НАТО-а, западне земље још једном демонстрирале своју ауторитативну власт над дефиницијама и када су Срби у Хрватској захтевали да се исти принцип „право на опредељење народа“ примени и у њиховом случају (Република Српска Крајина), одговор је био: да правно сада поново и одмах „важи приоритет принципа недодирљивости тј. непроменљивости државних граница над принципом права на самоопредељење народа“.[15]

Грађански рат у Хрватској је на то почео, а једна од консеквенци је била да су потом и босански муслимани и босански Хрвати прогласили (већ са босанским Србима потписани) Лисабонски уговор о мирној кантонизацији Босне и Херцеговине неважећим, грађански рат се распламсао и на овој територији.[16] НАТО-”узурпатори власти над дефиницијама” су истовремено, путем медија, започели једну масивну психагошку кампању дифамирања и дехуманизације циљне групе, предвиђених губитника при овом пројекту: Срби су одмах проглашени проузроковачима рата и агресорима.

При томе је чињенично стање да су (ако за тренутак занемаримо ону кратку и бруталну војну епизоду напада словеначких паравојних снага на тадашњу савезну армију Југославије, која међутим није резултирала неком значајном ратном ескалацијом) хрватске паравојне формације биле те које су, већ 31. марта 1991. године, на Плитвицама почеле са ратним акцијама против српског цивилног становништва (а потом и са оружаним нападима на редовну војску, као гаранта тада важећег уставног поретка Југославије).[17]

То је недвосмислено потврдио чак и тадашњи хрватски министар унутрашњих послова, Јосип Бољковац: „Тада је Југословенска армија била регуларна војска једне међународно-правно признате државе и Хрвати су били део тог југословенског система (…) Ми смо тада започели са циљаним ратним радњама против српског становништва (…) желело се да дође до рата (…) Срби и Југославија су тада били нападнути а не Хрватска… (подвучено од стране аутора)“[18]

И не само да су Срби у јавности „НАТО-демократија“, дакле, упркос томе проглашени „агресорима“, њихова етичко-морална дисквалификација (дехуманизација) у очима те, а потом и светске јавности је истовремено била експоненцијално интензивирана (почетак те кампање у немачкој јавности може се пратити већ од августа 1991. године – в. даље) и врло спремно, професионално, систематски и (скоро) свеобухватно организована.

Пре но што на неколико карактеристичних примера образложим ову горњу поставку, желим да кратко понудим један привремени резиме: Реализација и овог „Историјског пројекта Балкан“ је иницирана применом принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“, при чему је одмах интересно редефинисано међународно право и каузални ланац конкретних ратних збивања (вербално) преокренут у сопствену супротност.

То аналогно одговара првом (језичком) чину при једном другом и различитом феномену (геноцид). Други, пратећи и перманентни (језички) чин при „Пројекту Балкан“ била је (доле представљена и образложена) дехуманизација циљне групе (овде – Срби) као и неуморно, интересно мотивисано редефинисање конкретних збивања на ратиштима, што аналогно одговара другом (језичком) чину при феномену геноцида. Закључно, накнадно утемељивање и етаблирање те у међувремену креиране „стварне стварности“ је задатак, пре свега, Хашког трибунала за бившу Југославију (ICTY)[19], што одговара трећем (језичком) чину при феномену геноцида.

 

* * *

 

У једном послератном интервјуу са француском ТВ-станицом “France 2″, објаснио је шеф познате америчке PR-агенције “Ruder & Finn”, врло отворено и искрено, у суштини поносно, како је његова агенција успела да убеди светску јавност да су Срби у време тих ратова “оснивали и држали концентрационе логоре за своје противнике”. Када га је шеф „France 2“ на то конфронтирао чињеницом да та тврдња тешко може да буде компатибилна са истином, шеф агенције “Ruder & Finn” је врло експлицитно одговорио:

„Наш посао није да верификујемо информације (…) Нас нико не плаћа да бисмо били морални (…) Уколико Ви сада желите да докажете да су заправо Срби тада били јадне жртве, онда  осећајте се добродошлим па покушајте (…) бићете при томе врло усамљени…“[20]

“Ruder & Finn”, иначе, дефинише садржај и форму свога рада као „утицање, мењање, преобраћање и обликовање јавног мњења у САД -у и у политичком естаблишменту САД-а, а у служби својих налогодаваца“, што непревидиво одговара свакој егзактној дефиницији класичне психагогије. Као своје налогодавце, у конкретном случају, “Ruder & Finn” је навео Хрватску, Босну и Косово.[21]

Дајем доле оригинални текст тог интервјуа, тог изузетног доказа значаја језичко-философске анализе и у нашем времену, у времену раширеног и систематски потенцираног веровања у егзистенцију „демократије“, „људских права“, „слободе и једнакости“, као и „правних држава“ односно „плуралистичких друштава“ (агенција “Ruder & Финн” је, иначе, за овај свој допринос виртуализацији стварности добила 1993. године највише америчко признање за ту врсту PR-делатности, наиме, одликовање „Silver Anvil“ у категорији „Crisis Communications“).[22]:

Не верујем, истовремено, да је још увек неопходно напоменути да су и сви горе поменути хуманистички аксиоми („људска права“, „правна држава“, итд.) у наше време исто тако самосвојно дефинисани од стране одговарајућих носилаца политичке власти и економске моћи (и власти над дефиницијама) у одговарајућим државама:

„’To have succeeded in winning over Jewish opinion to our side. This was an extremely sensitive section and the records involved considerable danger from that side. Because President Tudjman had been extremely imprudent in his book ‚The Wilderness of Historical Reality‘. Anyone who read this writings could accuse him of anti-Semitism. The situation is not better regarding the Bosnians, because President Izetbegovic in his ‚Islamic Declaration‘ published in 1970, had advocated over-emphatically in favor of an Islamic and fundamentalist state. And besides, the past in Croatia and Bosnia was hallmarked by a very real and rigorous anti-Semitism. Several tens of thousands of Jews were exterminated in the Croatian prison-camps. There was every reason for Jewish intellectuals and organizations to be hostile towards the Croats and Bosnians. Our challenge was to change this state of affairs. And we succeeded in a mayor way. Between the 2nd and the 5th August 1992, when the ‚New York Newsday‘ printed the business with the camps, we jumped at the opportunity and immediately went to work on three large Jewish organizations: the B’nai B’rith Anti-Defamation League, the American Jewish Committee and the American Jewish Congress. We suggested to them to publish a statement in the ‚New York Times‘ and to organize a protest in front of the United Nations. We pulled this off remarkably well: bringing the Jewish organizations into play on the side of the Bosnians was an extraordinary gamble. This immediately opened the way for us to equate Serbs with Nazis in the public eyes (…) in one go we were able to present the simple situation, a story about the good guys and the bad guys (…) In targeting the Jewish audience we had played on the right card. There was an immediate and visible shift of terminology in the press, using expressions with a strongly emotive element such as ethnic cleansing, concentration camps etc., all intended to evoke Nazi Germany, the gas chambers and Auschwitz. The emotional impact was so great that no one could go against it without being accused of revisionism. We had hit the mark.’

France 2: Perhaps. But between the 2nd and the 5th August 1992, you had no proof that what you had claimed was true. You had nothing at your disposal but the articles in ‚Newsday‘.

‘Our work is not to verify information. We are not equipped for that. Our job, as I have told you, is to speed up the flow of information that serves our purpose, to target carefully selected objectives. We did not confirm the existence of death-camps in Bosnia, we made it known that „Newsday“ had stated this.’

France 2: But that is an enormous responsibility. Do you reckon with this responsibility?

‘We are professionals. We have a job to do and we have done it. We are not paid to be moral. And even if the issue were to shift to such ground, we have a clear conscience. Because if you want to prove that the Serbs are poor victims, you are welcome to try. You will be quite alone.“”[23]

Развој даљих догађаја и далекосежне последице по земље и народе Балкана су познати и то још једном потврђује:

1. да је механизам „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“, и ван аутократских и тоталитарних режима, и данас још увек актуелан, делотворан и у активној примени, као и

2. да хуманистичка константа стремљења ка једној уравнотеженој социјалној коегзистенцији људске заједнице остаје утопија, све док се путем просвећивања не разоткрију, обелодане и ставе ван снаге све оне рафиниране методе инструментализовања, манипулисања и владавине људима, које су у претходним аутократским и тоталитарним режимима биле на снази (и биле лакше и брже препознатљиве).

При овоме се мора имати на уму да је горњи пример био само део једног циљаног и професионалног узурпирања власти над дефиницијама и психагогије, подређених једном обухватном систему масивног упражњавања овог механизма, а у овом случају као есенцијалном делу вођења рата. Јер, првобитно локални (грађански) ратови, настали из тежње већине политичких руководстава појединачних народа некадашње Југославије ка сецесији, одмах су ескалирали и добили далеко већи значај. Фактички је непорециво да су те првобитно грађанске ратове одлучили (власт над дефиницијама и психагогија, као и) политички, економски и војни потенцијали „НАТО-демократија“.[24]

Исто тако је непревидиво, дакле, да су победници сво време, а максимално користећи све потенцијале „медијске ере“ безмерно дифамирали, људски девалвирали односно дехуманизовали свог противника (српска ратна страна). Горњи пример обелодањује конкретно како су Срби у оквиру језичког креирања једне виртуелне „стварне стварности“ редефинисани и изједначени са немачким нацистима и њиховим концентрационим логорима.

Том систему је припадала, само укратко, на пример, и тврдња да су Срби масовно и циљано разарали религиозне објекте својих противника (“културни геноцид, као припремна мера фактичког геноцида)[25], да су само у Босни „силовали преко 60.000 босанских муслиманки“[26], да су намерно и систематски масакрирали цивилно становништво (на пр. две експлозије на пијаци Маркале у Сарајеву),[27], да су Срби били ти који су вршили планска и систематска „етничка чишћења“[28] и све то је, закључно, крунисано тврдњом да су „Срби починили један геноцид“ (Сребреница).[29] При овој последњој тврдњи је чак самосвојно редефинисана и основна дефиниција злочина геноцида Рафаела Лемкина као и дотичне УН-резолуције.[30]

Званичну и у јавности етаблирану верзију „српских злочина у Сребреници, највећих и најстрашнијих од краја Другог светског рата“, међутим, аргументативно поставља у питање све већи број међународно признатих експерата. Тако на пример, један еминентни амерички научник, проф. др Едвард С. Херман, University of Pensilvania, после дугогодишњег истраживања ове тематике, сматра не само да проглашени квалитет тада почињених ратних злочина над босанско-муслиманском популацијом („геноцид“), већ и наводно утврђени квантитет (број претпостављених жртава)  нису утемељени на истини. Резултат својих истраживања он понекад сажима и само у једној јединој реченици:

„Тај „масакар у Сребреници“ је највећи тријумф пропаганде, који је проистекао из тих балканских ратова.“ [31]

На једној страни, дакле, имамо превасходно западне политичаре и медије (и Хашки трибунал, в. горе претпостављену улогу ове институције, у смислу функције накнадног учвршћивања виртуелизоване „стварне стварности“, као трећи чин при примени принципа „Узурпација власти над дефиницијама и психагогија“ при једном „историјском пројекту“), значи – једну, у међувремену несумњиво препознату интересну страну, која заступа тезу „српског геноцида“.

С друге стране стоји један растући број интернационално признатих научних експерата (међународно право, политологија, историја, наука о медијима и комуникацији, итд.) и делом непосредних очевидаца тадашњих збивања[32], који аргументативно заступају једну дијаметрално супротну позицију. Будући да ови експерти, у међувремену, долазе из Немачке, САД, Канаде, Велике Британије, Француске, итд. тешко је заиста и у њима препознати једну субјективно заинтересовану тј. једну „интересну страну“ у овом конфликту (у конкретном случају, значи – српску страну).

Будући да и западни политичари (и Хашки трибунал), наравно, имају стручњаке  у својој служби (и, очигледно, доминантне медије на свом располагању), то значи да је ово питање и даље врло спорно, и – у најмању руку – отворено. То даље значи, да ће актуелна контроверза вероватно још дуго трајати, јер са питањем „истина или лаж“ у односу на „случај Сребреница“ опстаје или пада читава досадашња представа „стварне стварности“ у односу на последње балканске ратове у последњој деценији 20. века.

Ово је, сигурно, једно питање од енормног значаја, јер конкретна дилема у односу на дотичне балканске ратове теоретски гласи (теоретски, јер се непребродива дискрепанца између важеће међународно-правне дефиниције злочина геноцида  и тезе о „геноциду у Сребреници“ не може само – перманентно аргументативно оспораваним – пресудама једног јединог ad hoc суда ставити ван снаге):

Или је један историјски осведочени народ-жртва једног од великих геноцида европског 20. века сада из својих редова заиста изнедрио починитеље овог злочина, или је, пак, овај покушај стигматизације тог народа још један преседан, један у историји још незабележени покушај циљаног дехуманизовања једне колективне геноцидне жртве. У овом другом случају, то би истовремено био један од најуспешнијих покушаја релативизовања историјски доказаних великих геноцида 20. века.

Овим се потврђује и корисност ширења научног доказног поступка у односу на понуђену хипотезу о језичко-философској компоненти генезе феномена геноцида и на актуелно време. То показује још једном, поред осталог, да континуитет утицаја и деловања препознате европске културолошке традиције није прекинут или стављен ван снаге, чак ни оним енормним шоком који је настао по окончању Другог светског рата и дефинитивном обелодањивању карактера, и обима извршених геноцида. Напротив, и врло брзо започето релативизовање и порицање ових злочина, као уосталом и читав општи историјски развој, дешава се, по природи ствари, на основу и у оквиру ове миленијумске традиције.

То у овом контексту намеће консеквенцу, да чак ако за тренутак занемаримо философски условљено морално-етичко вредновање ове конкретне ситуације у вези Сребренице, и чак ако за тренутак занемаримо и врло негативне прагматичне последице по циљну групу (Срби), трећа и општа негативна импликација (да је онда у току „један од најуспешнијих покушаја релативизовања историјски доказаних великих геноцида 20. века“), већ само из следећег разлога, остаје ефективна и изузетно вирулентна:

Већ и сама форсирана учесталост примене, то значи већ и то само именујуће инфлационирање овог појма, аналогно одговарајућем именовању у финансијском сектору делатности (инфлација), нужно носи са собом једно обезвређивање, дакле једно релативизовање и банализовање генуине вредности дотичног језичког појма (= у првобитној етимологији речи дефиниционо детерминисане истине), и тиме једно релативизовање и банализовање оне изузетне манифестације зла (геноцид), са којом је овај језички појам семиотички повезан (идентификациона детерминанта језика као есенцијални елемент стварности; в. даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из философије језика…“).

Теза о „српском геноциду у Сребреници“, дакле, врло ефектно делује на посматрача, како на интернализујућу публику (звучи у првој линији асоцијативно-логично и убедљиво), тако и на принципијелно скептичног аналитичара (звучи у првој линији субјективно и интересно конотирано). Једно емпиријско сазнање је, наиме, да интернализујућа публика ређе мисли, на пример, на Макијавелијев искуствени постулат („Није толико важно ко шта каже или уради, већ коме то користи“) и тиме ова теза ноленс воленс испуњава следеће функције:

1. Овим се класични покушаји релативизовања великих геноцида у европском 20. веку, превасходно путем покушаја минимирања квантитета жртава, испостављају као једна неука, провидна и чак примитивна (и зато принципијелно неуспешна) метода. Та метода се стога скоро неприметно замењује једним суптилним (само „успутним“) инфлационирањем именујуће детерминанте овог злочина, што у језичко-философском смислу речи представља покушај супституисања језичке садржине (= истине) језичком формом (в. даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из философије језика…“). То је једна општа функција у односу на феномен геноцида.

2. У конкретном случају овим се: а) радикално дехуманизује циљна група учесника тадашњих балканских ратова (Срби), и б) додатно се релативизује Србоцид 1941-1945. (ако су Срби сада заиста показали и реализовали потенцијал геноцидних злочинаца, онда по могућстви има нечега и у, на пример, оној тврдњи Ива Омрчанина да су „Срби и 1941-1945, чинили један геноцид над Хрватима“?). То је једна: а) специфична функција у односу на улогу и карактер циљне групе (Срби) у време балканских ратова у последњој деценији 20. века, и б) једна општа функција у односу на феномен геноцида.

3. У конкретном случају овим се самосвојно даје један „морално-етички“ алиби (апсолуција) „НАТО-демократијама“ у смислу запажања немачких језичких стручњака из времена „Косовског рата“ 1999. (в. доле): „Када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказују као исправне и неопходне”. То је једна специфична функција у односу на карактер и улогу актера балканских ратова у последњој деценији 20. века.

Принцип редефиниције стварности („Узурпирање власти над дефиницијама и психагогија“) препознаје се, потом, и при финалном НАТО-нападу на остатак Југославије (“Косово-рат”) 1999. године, при коме су “НАТО-демократије” прекршиле не само сопствени НАТО-статут, већ и УН-повељу односно читаво међународно право, као и национална права својих земаља-чланица.[33]

У то време су САД, несумњиво, опет биле преузеле лидерску улогу у савезу „НАТО-демократија“, интересантно је, међутим, да је активна улога поново уједињене и оснажене Немачке, пред сам почетак „Косово-рата“, још једном врло демонстративно и упечатљиво избила у први план.

У Берлину, у седишту председника немачке државе, одржана је 03.-04. јуна 1998. године једна важна политичко-стратешка конференција, International Bertelsmann Forum. Присутни су били не само немачки председник државе Роман Херцог, тадашњи председник ЕУ-комисије Ж.  Сантер, као и тадашњи генерални секретар НАТО-а Х. Солана, већ и највиши представници свих ЕУ-влада и ЕУ-кандидата као и НАТО-влада и НАТО-кандидата из Европе, и посматрачи из САД (на пр. „Grand Signore“ америчке дипломатије, Хенри Кисинџер), Турске, Украјине, Русије, Израела, итд. Тему конференције је одређивао један немачки стратешки папир, који је апострофирао Европу као долазећу „Светску силу“.[34]

Два једина српска представника на овој конференцији били су један владика Српске православне цркве и представник једне невладине организације Срба дијаспоре и матичних земаља.[35]

Овај немачки стратешки папир, дакле, предвиђао је да ће „привредна снага велике ЕУ ускоро превазићи привредну снагу САД“, а да политички „велика ЕУ мора да има водећу уиогу и да уводи ред у свом регионалном окружењу“, као и да „учествује у увођењу реда у светским размерама“, јер „овај наш свет није никакво игралиште цивилних сила“, итд.[36]

Једна фундаментална уводна теза овог папира носи један непревидиви печат (од стране Ватикана есенцијално детерминисане) културолошке традиције средње и западне Европе тј. једног базичног става и њених данашњих наследника, и настављача („НАТО-демократије):

„У непосредном суседству Европе налазе се две засебне цивилизационе средине: Једна је исламско-арапски свет, а друга се протеже од делова бивше Југославије до Русије, Белорусије и Украјине…“[37]

Непревидиво је, дакле, да се овом другом „засебном цивилизацијском целином“, која се ето налази „у непосредном суседству Европе“, самосвојно редефинишу словенски православни народи и читава њихова (европска) историја, традиција и култура се изопштава, и ставља у контекст једног „европског суседства“. У односу на Србију, наговештава се уз то и могућност „стварања једне енклаве унутар велике ЕУ“. Европа се, дакле, доследно редукционистички редефинише и изнова постулира као само један окцидентално-културолошки супстрат овог континента.

То још једном потврђује поставку ове студије о егзистенцији две паралелне и детерминативне културолошке традиције у Европи, и тиме:

а) запажање и закључак у поглављу истраживања феномена геноцида, о еминентној важности различите културолошке укорењености починилаца и жртава великих геноцида у европском 20. веку, као и

б) запажање и закључак у овом поглављу, да на даљем еминентном важењу и практиковању дотичне културолошке традиције тешко да се ишта променило.

Тада је већ било јасно да је и европски део НАТО-а спреман да на Косову и Метохији практично демонстрира своју вољу и решеност „да уводи ред у свом регионалном окружењу“ („Проблем Косова је велики изазов за спремност Европљана, да превентивно делују…“), и да значи војни напад на остатак Југославије предстоји.

Српски представници су, напротив, осудили рат као средство решавања политичких проблема, и изашли пред Конференцију с предлогом сазивања једне хитне „Интернационалне конференције о правима Албанаца у Србији и Срба у Хрватској“.

Тадашњи ЕУ-посредник за питање Косова и Метохије (бивши председник шпанске владе), Фелипе Гонзалес подржао је ову иницијативу, исто као и његов руски колега Виктор Черномирдин, а Хенри Кисинџер је чак пришао српским представницима и честитао им на „једино разумном предлогу за решавање есенцијалног питања на Балкану, питања мањина…“.

Дискусију о том предлогу, међутим, прекратио је одмах тадашњи немачки министар иностраних послова, Клаус Кинкел, својом врло недвосмисленом изјавом: „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити…“[38]

Сада „не-европски Срби“, дакле, имали су и даље да испуњавају улогу који су им актуелни „власници власти над дефиницијама“ наменили. Занимљива су, као што је већ наговештено, научна запажања у том смислу (релевантна за предложену хипотезу), која су почетком дотичног рата изнели у јавност немачки језички стручњаци Хајдурн Кемпер (Институт за немачки језик у Мајнхајму) и њен колега из Дизелдорфа, Мартин Венгелер:

„Појединци из немачке Владе заступају сада ставове, против којих су раније редовно излазили на улице и демонстрирали. Сада они, међутим, употребљавају само дистанциране ознаке, као што су „борбене акције“ уместо ознаке „рат“, они се дакле не усуђују „да назову дете својим именом“ (…) Не зове се, дакле, више „рат“ већ „циљ успостављања једног мирног Косова“ или – што звучи још авантуристичкије – то се сада назива „мисија насилног успостављања мира“. Бирају се, значи, „меке“ речи да би се оправдала војна интервенција. Зато се у склопу те легитимирајуће стратегије бира и назив “хуманитарна интервенција”, да би се истакла “правилност сопственог делања” (…) А када се противник оптужи и за геноцид, онда се сопствене радње приказују као “исправне и неопходне”… (подвучено од стране аутора)[39]

Нарочито ревностан у тадашњем оптуживању Срба, сада за „геноцид над Албанцима“ (још један прилог инфлационирању овог појма и следственом релативирању његовог садржаја), био је по почетку рата тадашњи немачки министар иностраних послова и наследник Клауса Кинкела, Јозеф Фишер, док је, на пример, тадашњи немачки министар одбране, Рудолф Шарпинг, преузео свој део задатка дехуманизовања актуелне циљне групе (Срба) на једном сасвим другом нивоу, као што потврђује и његова следствена изјава за јавност: „Срби ножевима исецају фетусе из стомака трудних Албанки, играју са њима фудбал и пеку их на логорској ватри, себи за вечеру.“[40]

Један несумњиво класични пример редефиниције стварности пружио је, међутим, тадашњи немачки шеф Владе, савезни канцелар Герхард Шредер. Он је, наиме, у једном интервјуу дословце изјавио:

„Ова актуелна акција немачке савезне армије Бундесвера на Косову је погодна у том смислу да учини да немачка историјска кривица на Балкану избледи“.[41]

Ја сам га на то, у једном отвореном писму, суочио са доле наведеним (и основним) историјским аспектима те његове  верзије „немачке историјске кривице“ и замолио да објасни овај свој став:[42]

1. Немачка војска је у Првом светском рату 1915. године (у оквиру једног војног савеза) напала Србију и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.

2. Немачка војска је у Другом светском рату 1941. године (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (тада Југославију) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије. Албанци су тада чак регрутовали међу собом једну читаву СС-дивизију („Скендербег“) и ставили је нацистичкој Немачкој на располагање.

3. Немачка војска је и у овом НАТО-рату 1999. године (у оквиру једног војног савеза) напала Србију (и Црну Гору) и дошло је до дугогодишње окупације српске државне територије. Албанци су тада и под заштитом тог војног савеза сво време вршили погроме над аутохтоним српским становништвом Косова и Метохије.

4. Ако пођемо од тога, да сте Ви, господине Председниче, сасвим правилно уочили констелацију снага и односа у Првом и Другом светском рату, и на основу тога препознали и признали немачку историјску кривицу на Балкану, што је наравно за свако поштовање, молим Вас за једно појашњење: Како је, наиме, могуће да сте Ви при овом последњем нападу немачке војске на суверену српску државу (трећем у 20. веку), а уз исту констелацију снага и односа (немачка војска у оквиру једног војног савеза и локални Албанци против Срба), могли да уочите „погодност компензовања немачке историјске кривице“ из два светска рата?

Једна реакција немачког шефа Владе (тј. из политике или медија), наравно, никада није уследила.

Редефиниција циљне групе (Срби) у Немачкој тј. на Западу, у “НАТО-демократијама”, а у смислу њихове тада актуелне дехуманизације, наравно, почела је правовремено, а то значи још пре фактичког почетка дотичних балканских ратова. Већ у августу 1991. године, наиме, један хрватски католички свештеник, Јосип Дубовечак из Вараждина, добио је (и искористио) прилику да у једном немачком листу обзнани:

“У Србима се крије нешто сатанско, нешто генетски покварено.”[43]

Ни редакција овог листа, а ни десетине хиљада дневних читалаца (осим једног јединог[44]) нису се потом огласили, оградили или чак протествовали против овог „милитантно-насилног покушаја обезвређивања и поништавања цивилизацијско-културолошких достигнућа у једном друштву“, који би указивао на један „распад социјално-моралних вредности“ (Рихард Албрехт, 1989), овог несумњивог повампирења нацистичко-расиситичког тј. усташко-расистичког вокабулара у сада “правној и демократској” немачкој држави.

Ауторитативна редефиниција стварности потом се интензивирала, истина и етика су већ профилактички били релативизовани (редефинисани), психагогија (политичари и медији) је активирала интернализацију (“нормални човек”) и “сопствена динамика догађаја” је затим само повремено (по потреби, према развоју ситуације), али истрајно и консеквентно, добијала нове и врло професионално одмерене импулсе.

Закључно, већ једном учињено запажање да су се, наиме, „сада по први пут у историји нашли сви релевантни наследници и настављачи културолошке традиције средње и западне Европе („НАТО-демократије“), на једној те истој страни од енормног је историјског значаја и то говори о једном узнапредовалом глобалном пројекту њиховог (трансатлантског) обједињавања у једну светску империју (савременог типа), као претпостављеном финалном продукту дотичне традиције (онај од свих империја историје човечанства прижељкивани и увек изнова обзнањивани „крај историје“).

Ова поставка не губи ништа од своје оправданости, чак и ако пођемо од тога да је тај процес „само“ последица поука из страхота два светска рата. Ни ова полазна тачка, свакако, није у колизији са следећим и врло легитимним питањем: шта је Ватикан заправо друго чинио у читавој својој миленијумској историјско-културолошкој традицији, него покушавао да у духовном („папинска непогрешивост“) и световном („владање владарима“) смислу обједини све уживаоце, носиоце и служитеље те традиције – прво у европским, а по „откривању“ других континената и у светским оквирима – у једну што монолитнију целину?

Један историјски пројекат оваквих размера, значи, који ће чак и светске ратове накнадно на један, за јавност нови, начин поставити у питање (и, истовремено, фактички ревидирати све њихове резултате на Балкану), девалвирати их по могућству и редуковати их на ниво нежељених, и само темпорарних грешака, само једног неугодног и привременог ометања тј. назадовања овог процеса, не планира се преко ноћи, и не реализује се на само једном регионалном нивоу (Ирак, Авганистан, итд. то потврђују).

Анализа овог чињеничног стања (у смислу исторјиских, социолошких, политиколошких, итд. наука) захтевала би, у најмању руку, једну нову и сигурно врло опширну студију. За овде конкретно разматрање, међутим, од значаја је већ и следеће:

Ово имплицира, да се каузални ланац, да се узроци, ток и последице ратних збивања на тлу бивше Југославије у последњој деценији 20. века (без обзира на евидентно учешће, добрим делом катастрофалну политику, ратне преступе и злочине свих локалних актера и сл.) тешко дају веродостојно редуковати на локални ниво.

Будући, међутим, да од стране „НАТО-демократија“ етаблирана „стварна стварност“ сугерише управо такву једну црно-белу представу и будући да су у тој представи опет једном само припадници, и настављачи културолошке традиције средње и западне Европе „good guys“ а не-припадници те традиције „bad gуys“, већ то би морало да у довољној мери пробуди скептичност једног критичког посматрача.

Мишљења сам да понуђена хипотеза „Узурпирање власти над дефиницијама и психагогија“ и у овом случају нуди једну реалну могућност преиспитивања односа језичког садржаја (истине, стварности) и у великој мери од стране интернализујуће публике акцептиране језичке форме[45] (интересна интерпретација, „стварна стварност“) те  раширене и устаљене представе о балканској, европској и светској „стварној стварности“ у последњој деценији 20. века.

 

Упутнице:

[1] „Interesting ideas. I’ve never thought about them.  Will try to find some time to do so.” (Noam Chomsky, e-mail to Vladimir Umeljic, betr. Definitionism-Theory, 11.03.2010.)

[2] Велики геноциди у европском 20. веку су извршени над Јеврејима, Србима и Ромима и сва та три велика геноцида су, у смислу представљене “Теорије дефиниционизма”, анализирани у овој студији. Турски геноцид над Јерменима припада једној сасвим другој културолошкој традицији из непосредног суседства Европе и, по ауторовом убеђењу, представља предмет научног истраживања у области туркологије.

[3] Gerhard Wischnewski: „Die Fernsehdiktatur. Kippen Medienzaren die Demokratie?“, München, 1995. Objavljeno i u: Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995. Die Gegenwart: Der reale Tatbestand des (virtuellen?) Genozids im Balkankrieg 1991-1995. Die Zukunft: Der Genozid als Medienware  und die Inflationierung von Begriffen als wirksamste Entwertung humanistischer Werte. WKS-Informationshefte, Heidelberg, September 1998

[4] DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[5] James Baker: „Hearing before the House International Relations Committee“, 1. Januar 1995. Congressional Record, Washington DC. GPO, 1995

[6] Ibid, DPA-Basisdienst, 29.11.1991

[7] Reuters, 17.12.1991

[8] DPA-Basisdienst, 15.12.1991

[9] AFP, 16.12.1991

[10] FAZ, 16.12.1991

[11] Uporedi: Andreas Zumach: „Die internationale Politik in Südosteuropa hat versagt.“, Januar 1995.

[12] Клаус Кинкел је постао познат по својој врло отвореној и децидираној изјави за јавност 1992. године: „Србију морамо бацити на колена!“, тј. својим блокирањем предлога једне „Интернационалне конференције о правима Албанаца на Косову и Метохији и Срба у Хрватској“, у предвечерје „НАТО-рата“ против остатка Југославије 1999. године, на „Bertelsmann International forum“, Berlin, 1998, својом изјавом „Срби су највећи губитници досадашњих догађаја и они ће и даље губити!“ (v. dalje: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998).

[13] Uporedi: Erich Schmidt-Eenboom, „Der Schattenkrieger. Klaus Kinkel und der BND.“ Düsseldorf, 1995

[14] Willy Wimmer, Mitglied des Deutschen Bundestages, Brief an Bundeskanzler Gerhard Schröder, 02.05.2000. willy.wimmer@bundestag.de

[15] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[16] Ibid, V. Umeljic: Die Rolle der Medien…

[17] Uporedi: „Rat je počeo napadom na Srbe“, Vesti, Bad Vilbel, 12. Februar 2009.

[18] Ibid, uporedi i: “Feral”, Split, August 2007.

[19] Овај ad hoc основани трибунал је настао на иницијативу „НАТО-демократија“, које га и финансирају. Чињеница је да критика ове институције у односу на њен „претежно правни или претежно политички карактер“ не престаје. Једна интересантна и врло солидно утемељена анализа рада, карактера и улоге Хашког трибунала дата је поред осталог и од једног швајцарског аутора: Алеxандер Дорин, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010.

[20] Ibid. Vladimir Umeljic, Die Rolle der Medien beim Genozid am Beispiel des Balkankrieges 1991-1995 (Heidelberg, 1998)

[21] ibid.

[22] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[23] Упореди кривичну пријаву против Алије Изетбеговића и саучесника поводом случаја Маркале I и Маркале II пред ICTY, пред Хашким трибуналом („Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts“, Belgrad-Koeln-Aschaffenburg,, 1995.)

[24] Упореди: Vladimir Umeljić, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[25] На територији данашње Хрватске као и Босне и Херцеговине је 1991-1995. године уништено или оштећено 797 српских сакралних објеката са преко 7.000 икона („Духовни геноцид 1991-1995“, Музеј СПЦ, Београд, 1988)

[26] Немачки новинар и очевидац Мартин Летмајер је био један од ретких који је тада отворено изјавио: „То је све једна велика лаж.“ („Weltwoche“, Zuerich, 10/1994) односно, једном другом приликом „У то време је свако хтео само ону причу о масовним силовањима и то само на тај начин да се прича увек изнова потврђује и да непрекидно иде даље. Нико није хтео ни да чује о нормалном новинарском проверавању и истраживању, који би унели било какве сумње у истинитост те вести.“ („Kriegsziel Massenvergewaltigung? Bosnien und die deutsche Presse“, Sueddeutscher Rundfunk, S2 Kultur, 14. juni 1994)

[27] Исто као и фуснота бр. 105

[28] Подсетимо се само речи еминентног шведског политичара, Карла Билта, који је хрватско насилно протеривање преко 200.000 (уз убијање неколико хиљада) Срба из Крајине то јавно означио као „највеће етничко чишћење у овим ратовима“, а хрватског председника, Фрању Туђмана апострофирао као „ратног злочинца“ (J. Borger: „EU Report accuses Croatia atrocities against rebel Serbs“, The Guardian, London, 30 septembar 1995)

[29] Ова тврдња је несумњиво у озбиљној колизији (не само) са позитивним међународним правом. То је истовремено један врло значајни пример једне виртуализоване и психагошки раширене, и у свести јавности успешно етаблиране „стварне стварности“ (самосвојна редефиниција међународног права), од стране ауторитативних центара политичке моћи, који су интересно узурпирали „власт над дефиницијама“ (Упореди: Alexander Dorin, Srebrenica. Die Geschichte eines salonfähigen Rassismus, Berlin, 2010).

[30] ICTY (Хашки трибунал) потврђује и сам да је тадашњи српски главнокомандујући генерал Ратко Младић наредио, организовао, контролисао и спровео сигурну и добровољну евакуацију преко 20.000 босанско-муслиманских стараца, жена и деце. Без икакве тежње да релативизујем у Сребреници очигледно почињене ратне злочине, мора се констатовати да се ова чињеница дијаметрално супротставља суштини злочина геноцида, при коме се тежи „потпуном уништавању једне људске популације, без обзира на пол и узраст жртава“ (Упореди одговарајуће фусноте у уводном делу излагања). Јер – какав то геноцид може да буде када апострофирани „починитељи“ прво пуштају на слободу најслабије чланове „циљне групе жртава“, коју већински чине жене и деца, значи – они делови популације, који превасходно осигуравају биолошко преживљавање дотичне људске групације?

[31] Edward S. Herman, The approved narrative of the Srebrenica Massacre. U: International Journal for the Semiotic of Law, Volume 19, Nr. 4/Dezember 2006. Dalje od istog autora: Die Politik des Srebrenica-Massakers, ZNET, 7.7.2005, http//zmag/artikel/Die-Politik-des_Srebrenica-Massakers

[32] Наведимо само неколико имена: Михаел Мандел, професор међународног права (York University, Toronto), др Филип Хамонд, експерт за медије (Соутх Банк Университy, Лондон), Карлос Матинс Банко (тада званични изасланик и посматрач Уједињених нација у Босни и Херцеговини), Филип Корвин (највиши представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини до 1995., са звањем „Civil Affairs Coordinator and Delegate of the Special Representative for the UN Secretary General for Bosnia and herzegovina“), итд. Упореди извештај ISSA (International Strategic Studies Association): „Srebrenica Controversy Becomes Increasingly Politicized and Ethically Divisive, Increasing Pressure on Peacekeepers“, ISSA Special Reports, Balcan Strategic Studies, 19.09.2003, http://128.121186.47/ISSA/reports/Balkan/Sep1903.htm.

[33] Упореди: Vladimir Umeljic, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999; uporedi dalje: V. Umeljić, Die aktuelle Situation in Kosovo und Metohija und in Zentralserbien, Filoxenia, München, Juni 2008

[34] „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“, ausgearbeitet durch: Forschungsgruppe Europa, Centrum für angewandte Politikforschung, Universität München, 1998

[35] Ту смо били Преосвећени владика Рашко-призренски и косовско-метохијски, Господин Артемије и ја, као представник Светског сабора Срба. Извештај о овој конференцији сам објавио у: В. Умeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[36] Ibid, „Europa vor der Vollendung – Das Profil der großen Europäischen Union“…

[37] ibid

[38] Ibid, V. Umeljic, Besprechung der deutschen Vorlage zu einer ‚Weltmacht im Wartestand‘. International Bertelsmann   Forum, Berlin, 03.-04. Juli 1998

[39] Main-Echo, Aschaffenburg, 20.Mai 1999

[40] Ibid, V. Umeljić, Kosovo-Krieg: Argumente statt Propaganda – was ist der Kern des Problems? Veranstaltung: Krieg gegen Serbien ist das Ziel, alles andere nur Vorwand (Informationsdienst für kritische Medienpraxis e.v., Haus der Demokratie, Berlin), Berlin, Mai – Juni 1999

[41] Frankfurter Rundschau Nr. 169/29, Frankfurt, 24. Juli 1999.

[42] V. Umeljić. Offener Brief an Herrn Bundeskanzler Gerhard Schröder, Aschaffenburg, 26. Juli 1999.

[43] Main Echo”, Aschaffenburg (Deutschland), 31. August 1991

[44] SPD-политичар и члан баварског Парламента Хилмар Шмит се, као једини читалац, протестно огласио у следећем дневном издању ових дневних новина и одмах потом био вербално нападнут и ућуткан од стране једног локалног CSU-политичара (Zoeller).

[45] О образложењу с моје стране на дискусију стављене језичко-философске теорије дефиниционизма (релативистичког механизма виртуализације стварности путем „Узурпације власти над дефиницијама и психагогије“), конкретно у светлу језичко-философског учења, које заступа Ноам Чомски, значи – о покушају супституисања језичке садржине (истина, стварност, за овог аутора „идеална компетенција“) њеном језичком формом (интересна интерпретација, „стварна стварност“, за овог аутора „прагматична перформанса“), види даље у анексу „Кратки теоретски екскурс из области философије језика…“