СВЕДОК
Крај октобра
2006. године. У Хагу сведочом о злочинима над српским народом у Хрватској, о избацивању из Устава, о усташоидној симболици и изјавама хрватских
челника, што је довело до рата. Уверавам, да смо се бојали репризе усташког злочинства.
Не свиђа се то предсједнику Већа, суцу Молоту из Јужноафричке Уније. Он зна све
и не зна ништа. Из његових очију сикће нека чудесна мржња и презир према Србима.
Преузео је улогу тужиоца, Американца Вајтинга и напада: зашто пишем само о злочинима
над српским народом. Говорим, да у томе нема успоредби, да је само у три православне
цркве на Кордуну и Банији убијено 2129 Срба, међу којима је било и 153 деце. Тврдим,
да у Хрватској није забележен нити један масовни српски злочин над хрватским народом,
који се може успоредити с масовним злочинима извршеним над српским народом. Навалио
Молото и неће да се одлепити од своје теме. Јавља се бранилац Милана Мартића, Пеђа
Милованчевић:
- Господине Молото, дозволите да сведок исприча, како је постао историчар, можда
ће вам све бити јасније ?
- Нека каже, мрзовољно је узвратио Молото!
Пренуо сам се на трен у ратну 1942. годину и започео скраћену верзију ове приче:
"Захваљујем, господине Молото. Био сам у једанаестој години. Први април
1942. године. Петрова гора у снежној прошарици. Зубато пролеће. Температура око
нуле. Пуна је Петрова гора збегова голорука српског народа. Избегли смо испред усташког
ножа. Мушкарци се пењу на највиша стабла и мотре рубове шуме. Моја мама је обесила
котлић на вериге и кувала жгањце за шесточлану породицу. Радујемо се доручку. Одједном
топовске гранате. Долећу, фрфљају и падају око нас. Глад се изгубила, а моје три
сестре и ја око матере Драгице и оца Симе. Ноге им заплићемо. Извиђачи јављају,
да усташе од села Кључара улазе у шуму. Сео сам с оцем на оборено стабло, педесетак
метара изнад наше земунице. Ставио ми је главу у крило, да истискујем јајарице на
лицу, да се бар мало пренесемо у нека ранија времена. Нигде места. Сви мислимо,
можда је тамо или тамо подаље од земунице сигурније?
Изненада блиски пуцњи и јауци. Завукли смо се испод обореног стабла. Сат касније,
све се стишало. Жена, с дететом у наручју бежи и јауче: "Јој, народе да видите
шта се десило. Крвници мајку им усташку! То је срамота и греота, шта раде од нашег
народа! Јој мени, мајко моја!".
Кренуо сам с мајком у правцу где је раније жарило и палило. Дошли смо до тужног
призора. На благој удољици, званој Барин коса, много побијених, познатих и непознатих.
Жене, деца и старци. Неко испод гомиле тражи: "Воде, воде, воде....".
На рубу гомиле убијених, препознајемо породицу Кривокућа. То нам је родбина. Звали
смо их Милорови, по неком далеком претку, мајору. Отац Милић, његова жена Мила и
дјеца: Милош (17 година) Ката (15), Јован (13), Љубица (10), Чедомир (5) и најмлађа
Анка од две године. Сви су непомични, осим двогодишње Анке. Само је она остала жива.
Крвавим прстићима је повлачила оца и мајку за косу и кроз плач позивала: "Диги
се тата! Диги се мама, идемо кући!" Пререзаног врата, лежали су и мама и тата.
А онда стравичан библијски призор. Из мртвих се уздизао неки чудесан дим. Мислио
сам у себи логиком детета: Ето видиш, како њихове душе одлазе у небо.
То је моја прича, господине Молото. То ми је предодредило животни пут".
У судници мук. Ја сам га прекинуо: "Господине Молото, тада сам се заклео, у
себи, да ћу бити историчар, да ћу писати о своме народу. Касније сам поред осталих
књига и радова, написао истиниту причу под насловом: "Злочин на Барин коси,
априла 1942. године" у књизи "Котар Војнић у НОБ" у којој су поименични
подаци о 234 српска цивила, од којих је убијено 195, међу којима је било и 59 деце
до 15 година живота. Остали су побегли, или су излечени, после задобијених рана.
Ви нађите само један овакав пример злочина, или њему сличан, којег су учинили Срби
хрватском народу, а ја ћу овакве, још теже и сличне набрајати пуни сат времена.
То је мој одговор зашто пишем о злочинима учињеним над српским народом у Хрватској.
Ја вама не замерам. Ви то не знате и не можете знати".
С дужним саосјећањем се јавио судац из Аустрије. Каже, да је протестант и да никада
није чуо нешто слично, како то душе, у машти детета, одлазе у небо. Говорио је нешто
и о католичкој цркви. Молото ме више није питао зашто пишем о злочинима над српским
народом.
Миле Дакић
Извор: Морача - Розафа
Везне вијести: