Последње сведочење (1): Дајте милијарду и ваш је

"Вести" објављују последња, тек изашла сведочанства југословенског председника која расплићу многе загонетке и недоумице из крваве завршнице 20. века на Балкану

У Београду је представљена новообјављена књига Слободана Милошевића под насловом "Оптужујем". Издавач, Удружење грађана "Слобода", односно приређивачи Милорад М. Радевић, Марија Милошевић, Горан Триван и професор др Урош Шуваковић, сабрали су у корице многе познате, али и мање познате или сасвим непознате беседе и изјаве Слободана Милошевића које је изговорио у судници Хашког трибунала, као и оне које му нису допустили да их изговори. То је, како вели Милошевићева ћерка Марија, убитачна оптужба против оних који су разорили Југославију плански и насилно, ратних хушкача и њихових помагача, разних злонамерних емисара који су заступали сепаратизам и насиље, терориста и њихових сарадника; оптужба НАТО пакта за бомбардовање, за убиства и масакре цивила бомбардовањем, за изазивање еколошке катастрофе...

У овој књизи Милошевић, поред осталог, до детаља описује како је почео рат на простору Југославије, каква је у свему томе била чија улога и како се ко у свему томе понашао, ко је био за рат а ко за мир и ко је и како коме помагао у остваривању паклених циљева. Описује такође и како су покушавли да га убију, њега и целу породицу и, коначно, како је киднапован и из Београда одведен у Хаг.

 

Остварена предвиђања

"Вести" ексклузивно објављују најзанимљивије делове ове аутентичне и веома интригантне књиге, која представља одговор на многе загонетке и недоумице из те последње, крваве, деценије двадесетог века, нарочито по југословенске народе. Њена посебна занимљивост је у томе што показује готово визионарску, пророчанску далекосежност многих оцена и предвиђања Слободана Милошевића, чију је истинитост, нажалост, време непобитно потврдило, већ после само шест година од његове смрти. 

Уводни текст за Милошевићеву књигу написала је његова супруга професор др Мира Марковић. Она тврди да су њеном мужу Сједињене Америчке Државе и њихови западни савезници припремали "свилен гајтан" још од 1993. године: 

"Много пре рата - цитира она мемоаре америчког државног секретара Мадлен Олбрајт - прикупљала сам подршку администрације САД за политички покушај скидања Милошевића. Две године смо се кретали у том правцу и у јавном животу и иза кулиса. Са колегом Јошком Фишером и осталима подстицали смо српске опозиционе лидере да изграде здраву политичку организацију и сконцентришу се на скидање Милошевића... У јавним обраћањима стално сам понављала да САД желе да Милошевић оде са власти из Србије и у затвор међународног кривичног трибунала". Марковићева тврди да је управо америчка администрација седам година касније обезбедила новац и преко Мађарске га пребацила у Београд да би финансирала вође демонстрација чији је циљ био свргавање Милошевића. Неколико месеци пошто се то и десило, у Београд је стигла Карла дел Понте, тужилац хашког трибунала: "Ђинђић је био једини политичар у Србији за кога сам знала да је спреман да прихвати ризик сарадње са Трибуналом - каже Карла дел Понте описујући тај свој долазак у Београд. - Сетила сам се и Ђинђићевог гласног смеха када ми је рекао: 'Дајте ми једну милијарду и ваш је'"...

Занимљиво је и како Мира Марковић описује сам чин хапшења Слободана Милошевића: 

"Слободан је ухапшен у резиденцији у присуству педесетак људи и чланова породице - ту смо били наша ћерка и ја. Представник Зорана Ђинђића му је донео поруку да ако не пристане да добровољно оде у затвор биће убијени сви који су били у његовој близини. Отишао је у затвор на уцену, а уз гаранцију коју су потписали председник Југославије Војислав Коштуница, председник Србије Милан Милутиновић и председник Владе Србије Зоран Ђинђић, да ће се налазити искључиво у затвору у Београду и у вези са 'злоупотребом службеног положаја - царинским прекршајем'... Тројица потписника су гарантовала његов боравак у затвору у земљи, безбедност породице и имовинску сигурност. Све су прекршили само неколико месеци касније, када је, 28. јуна, на највећи српски празник, у супротности са њиховим обећањима и Уставом земље, киднапован и одведен у хашки затвор, где је оптужен за злочине на Косову и у ратовима у Босни и Херцеговини и Хрватској."

Политичка природа хашког суда је - тврди Марковићева - креирана у Немачкој, затим је ту концепцију преузела администрација САД, а све финансирала фондација Сорош. Она при том цитира писца Статута суда Мишела Шорта: "Трибунал је користан политички канал који служи да се дипломатски изолују преступнички лидери и учврсти политичка воља у свету, да се примене санкције и у потреби сила."

"У затвору таквог суда - закључује Мира Марковић - нашао се 28. јуна, на Видовдан, председник Србије и председник Југославије. То је била одмазда за нелојалност процесу глобалне колонизације, за побуну против политике укидања малих народа и њихових држава, одмазда за истрајност у уверењу да свет треба, и да може да постоји као заједница слободних и равноправних народа и људи, који при том треба да помажу једни другима у креирању бољег света за све који у њему живе... Идеолози хашког процеса су очекивали да ће се Слободан Милошевић пред судом појавити као сломљен човек. Дубоко уверени у такав исход и такву слику најављивали су месецима и данима суђење унапред. То је требало да буде почетак и зенит тријумфа хашке визије улоге суда коју је требало да одигра за потребе НАТО алијансе. Али су се горко преварили.

 

Три милиона страница

Слободан се приликом првог излажења на суд, 3. јула, стицајем околности на рођендан свог сина, појавио као миран, достојанствен и супериоран човек... Суд није признао, а адвоката је одбио. Одлучио је да се брани сам и тако се бранио пуних пет година. Огромна количина сваковрсних папира и материјала потребног за припрему одбране, током суђења је нарасла на око три милиона страна, односно близу пет тона. Све то је он сам морао прочитати и прегледати, а то је посао за који би и каквом научном институту требало барем неколико година.

Мира Марковић сматра да су сви они који су пет година на суду у Хагу оптуживали Милошевића, били, у ствари оптужени, да их је оптужио јавно и аргументовано: "Ту његову оптужбу нису могли да демантују. Зато су морали да га убију. У затвору, под тешким психофизичким притисцима, радећи даноноћно на скоро пет тона писаног материјала, без дана одмора, болестан, без могућности да се лечи, одвојен од породице, чији је прогон указивао на опасност за њихове голе животе и... најзад отрован. О томе да је трован обавестио је јавност, обраћајући се руском министру иностраних послова, неколико сати пре него што је 11. марта ујутру нађен мртав у ћелији."  

 

 

Извор: Вести-онлајн