КУЛТУРНЕ АКТИВНОСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ КРАЈИНИ У ВРИЈЕМЕ ГРАЂАНСКОГ РАТА

Милојко Будимир, виши кустос

Историјски музеј Србије - Београд

Културни живот Срба у вријеме владавине социјализма на подручју бивше авнојевске Републике Хрватске био је у потпуности маргинализован и практично сасвим угушен. Српско културно друштво “Просвјета” које је основано 18. новембра 1944. године у Глини, (на згаришту глинске Цркве) поставило је темеље културним и историјским установама Срба у Хрватској. Временом су основани: Музеј Срба у Хрватској, Централна библиотека са Архивом, Издавачка књижара “Просвјета” а нешто касније Издавачко предузеће “Просвјета”. Активности Српског културног друштва “Просвјета” обустављене су почетком 70 година прошлог вијека усљед снажног националистичког дивљања хрватских екстремиста, а званично је избрисана из регистра 1980. године уз иронично образложење да не постоји никаква активност Друштва.^[1] Све веће и значајније културне институције налазиле су се изван подручја на коме су живјели Срби. Нису постојале научне и културне установе које би се организовано бавиле изучавањем прошлости Срба. Помоћ са других простора, нарочито из Србије, од стране хрватских власти није била дозвољена. Само је Српска православна црква била национална, а њен музеј једина културна институција која је имала могућности да дјелује изван матичне републике Срба. То је био период “унифицираног заједништва” у коме је инзистирање на свом, националном обиљежју и афирмацији, тумачено као гетоизација Срба и као такво одбијано. Све веће библиотеке, музеји и архиви били су лоцирани у хрватским градовима. Из Книна је сав музејски материјал још на почетку Другог свјетског рата пребачен у Сињ, а потом у Сплит. Тако је дуга музеолошка традиција била прекинута и настављена тек 1973. године оснивањем Музеја Книнске крајине. Нешто раније, 1971. године основан је Музеј Дрнишке крајине. Музеолошку дјелатност, Бенковчани и Обровчани покрећу у оквиру својих Народних свеучилишта.^[2] Из тога периода вриједи споменути да је 1981. године Музеј СПЦ извршио поставку икона и других богослужбених предмета у простору Епархије загребачко-љубљанске у Загребу. Али за вријеме рата, у току 1992. године експлозивом Музеј је миниран, па су оштећени црквено-умјетнички и историјски предмети.^[3] Тако је српска црква била једина национална институција која је непрекидно водила бригу о духовном јединству и повезивању српског народа. Нажалост, и међу српским интелектуалцима било је оних, који ни приближно нису познавали своје српске коријене, па су вјеровали у нашу неукоријењеност на тим просторима.

На самом почетку рата, стварањем српске државе били су створени услови да се, поред очувања физичког бића народа, учини радикалан корак у очувању и унапређењу нашег културног идентитета. Позната стара изрека “ док топови говоре музе ћуте” овдје губи сваки смисао. Као потврду за наведено поменућемо најважнија културна дешавања, са посебним акцентом на западни дио Крајине и сам град Книн као административни и културни центар за вријеме рата.

Активности Музеја Книнске крајине

Книнска тврђава са Музејом и галеријским простором као и репрезентативним Клубом привредника за значајније састанке и рестораном, била је мјесто свих значајнијих културних дешавања. Готово све важније одлуке, оне од пресудног значаја за Крајину, као и сусрети са представницима међународне заједнице, догађали су се у објектима унутар зидина Книнске тврђаве. У љетним мјесецима, на тврђавској позорници одржавали су се позоришни фестивали и друге културне манифестације.

Изложбена активност

Најважнији културни догађај било је изложба “Република Српска Крајина – корјени државности и настанак” отворена на Светог Николу, 19.децембра 1993, поводом друге годишњице оснивања РСК. Посебну вриједност изложбе која је документарно приказивала хиљадугодишњи континуитет Срба на тим просторима, представљао је добро опремљени каталог у чијем уводнику стоји: “Историја Српске Крајине, њеног народа и територија вијековима је била потискивана или као цјелина разбијана да би њене крхотине биле третиране на маргинама неких и нечијих других историја. Ти други који су водили бригу о нашој историји кројили су је по својој мјери и употребљавали или, тачније, злоупотребљавали онако како је одговарало њиховом интересу. Било је момената када су ишли тако далеко да су је окретали и против нас самих”.^[4] Послије Книна изложба је током 1994. била приређена у Петрињи, Приједору, Бијељини и Вуковару, а током 1995. у Белом Манастиру, Сомбору, Апатину и Суботици. Била је то јединствена прилика да се и шира културна јавност осим у РСК, упозна са историјским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ могу суверено одлучивати о својој судбини. Посебан допринос ове изложбе био је снажење истинског народног осјећаја да је свој на свом.

Од других историјских изложби посебно се истичу двије у организацији Историјског музеја Србије. Изложба “Балкански ратови”, отворена 14. октобра 1993. и изложба “Солунски фронт” отворена 27. јуна 1994. године. Обе су биле изузетно посјећене од многих Крајишника чији су преци као солунски добровољци дали свој допринос у стварању заједничке државе 1918. године.^[5]

Истичемо бројне и садржајно разнолике ликовне изложбе. Музеј је посједовао и поклон, Збирку дјела ликовних умјетника Србије, репрезентативан пресјек савремене ликовне умјетности. Ова збирка слика, графика и скулптура познатих умјетника имала је све елементе једне галеријске вредносне цјелине. ^[6]

За време рата, осим у првој години, одржавао се традиционални Кнински ликовни салон (КЛС). Салон је представљао годишњу смотру не само умјетника из Крајине него и других, који су излагали као гости. На почетку то су били умјетници из далматинских градова, а касније, за вријеме рата, из Србије и Републике Српске.^[7] Када је КЛС већ био израстао у значајну ликовну манифестацију, био је накратко заустављен. Али ипак, захваљујући ентузијазму, успркос годинама бременитим ратом, успио је да опстане, да преживи.^[8] Посљедњи салон, тринаести по реду, организован је у част Видовдана, јула 1995. године. Тада су на салону осим умјетника из Крајине учествовали и гости из Београда. Селектор салона била је Данка Дамјановић, историчар умјетности из Бања Луке која је у каталогу записала: “... када ускоро за Србе у овим западним странама дођу срећна времена, Кнински ликовни салон свакако би требало да као већ традиционална ликовна манифестација, добије једно од значајнијих или најзначајније мјесто у нашем ликовном животу. Прије свега зато јер је једини успио да преживи кроз све ове сурове године.”^[9]

У Галерији на Книнској тврђави, изложбу под називом “Геноцид над Србима ”приредио је Милић од Мачве 18. јуна 1993.године^[10] Послије Книна изложба је била представљена публици на Плитвицама, 14. јула 1993. у оквиру организованог “Сабора српског духа”, а затим у Приједору.

За време рата у галерији су још излагали, глумац из Београда Мирко Петковић, аквареле “Книнско небо,” у оквиру позоришног фестивала (август 1993.), Никола Русић – Плавањац (август 1994.), Јово Пушкар из Житнића код Дрниша и још неки крајишки умјетници.

Осим у Книну ликовни умјетници излагали су у Топуском (Бранка Мраовић, Гојко Вукчевић, Стево Раделић и други), у Петрињи (Никола Русић – Плавањац и други) а изложбе је организовао историчар умјетности Марко Миљановић.^[11]

У Бенковцу, у просторијама каштела приређена је 7. јуна 1994. изложба “Иконопис Далматинске крајине”. На њој су биле представљене иконе које су се прије тога налазиле на конзервацији у Београду. Касније, у току октобра 1994. године, ова изложба организована је и у Галерији на Книнској тврђави.^[12]

На крају, треба споменути и археолошку изложбу “Српске громиле” која је послије Дрвара представљена у Книну, а затим у Бенковцу и Обровцу, гдје јој се послије “Олује” губи сваки траг.^[13]

Тако је за све време рата у постојећим музејима и галеријама пулсирао ликовни живот у Книну, Бенковцу, Обровцу, Петрињи, Глини, Костајници у Вуковару и Белом Манастиру гдје је дјеловала Барањска ликовна колонија.

Ипак, по звом значају највеће резултате дало је Умјетничко братство манастира Крка. На иницијативу Српског културног друштва “Зора” из Книна 1990. године почела је са радом прва ликовна колонија манастира Крка. Колонија је била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умјетника који ће боравити у манастиру Крка и околним мјестима и оставити дјела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историјским и културним наслијеђем овог краја. Већ по завршетку рада прве колоније, у Београду је, у Умјетничком павиљону “Цвијета Зузорић” била организована изложба радова учесника. Тако су настала дјела трајне умјетничке вредности која су се увећала дјеловањем колоније. Сама колонија постала је традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса, у августу 1995.^[14] Наредних година у рад колоније осим сликара, укључили су се вајари и конзерватори који су тако дали свој прилог манастирској ризници.^[15] Прије акције “Олуја” ради организовања изложбе у Бијељини, Бања Луци и Санском Мосту већина радова била је измјештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.^[16] Очекује се повратак збирке у манастир Крку, као и продужетак рада Умјетничког братства..

На крају, послије свега шта се десило, са ове временске дистанце и територијалне удаљености, изгледа да су најљепши и најсрећнији моменти у тим злокобним временима били тренуци умјетничког надахнућа и потреба обичних људи да бар на трен забораве сурову реалност у којој су живјели. Зато су све изложбе, посебно сам чин отварања, биле изузетно добро посјећене. Стални посјетиоци били су ученици книнских основних и средњих школа, као и студенти новооснованог Универзитета “Никола Тесла” у Книну. Многи од њих и послије егзодуса наставили су редовно да посјећују ликовне изложбе у новој средини, а неки су и сами постали ликовни ствараоци. Тако у Крајини бачено сјеме, овдје у Матици даје своје плодове.

Археолошка истраживања

Све до посљедњег рата о археологији Срба на тим просторима готово да није било ни спомена. Углавном је све било подређено доказивању “тисућугодишње постојаности Хрвата”. Зато није нимало случајно што је у Книну још 1893. основано “Хрватско старинарско друштво” и отворен “Први музеј хрватских споменика,” а двије године касније покренут и часопис “Старохрватска просвјета”. Питање српског присуства у области Книна и шире, препуштено је забораву и остало потпуно нерасвјетљено. Одговор је могла пружити само археологија са својим методом рада, па су у томе правцу покренута археолошка рекогносцирања и истраживања. Носилац активности испред Свесловенског савеза из Београда био је др Ђорђе Јанковић са студентима археологије Филозофског факултета. Уз подршку Удружења Срба из Хрватске са сједиштем у Београду проведена су 1991. године прва рекогносцирања око Срба у Лици и његове шире околине. Археолошка истраживања на више локалитета проводила су се у двије кампање, током 1993. и 1994. године. У оквиру овог пројекта било је укључено и подручје Босанске крајине. Археолошки је потврђено да су се Срби прије него што су примили хришћанство сахрањивали у громиле, које су утврђене на ширем простору римске провинције Далмације. Распоред громила се подудара са писаним подацима о распростирању Срба у раном средњем вијеку. Том приликом уочена су и дјеломично истражена гробља (громиле) поред Српског кланца, око извора ријеке Уне, затим код Петровца, Дрвара, Грахова и Книна. На одређен начин, ови налази потврдили су наводе франачког љетописца Ајнхарда из 822. године према којима се Људевит Посавски испред Франака склонио код Срба који су тада, како каже “држали већи дио Далмације”. Посебно изненађење било је потврђивање постојања громила код Книна, јер је то одударало од писаних података о југозападним границама Срба у X вијеку. Најближе Книну истражено је неколико громила на Врбнику и Рамљанима, затим поред цркве Св. Луке у Уздољу.^[17] “Грађа за књигу је прикупљена током неуспешног српског рата за поништавање последица Другог светског рата и комунистичке власти у Југославији, успостављене од стране Запада, односно за уједињење Срба и спречавање окупације. Истраживања су била малог обима, сведена на прикупљање основних података о српском наслеђу, дуго брисаном и прикриваном у областима које су биле под вековном окупацијом. ... Пошто нисам очекивао предају наших области непријатељу, многи крајеви су остали неиспитани, иако је планирано да се истражују. Нажалост, истраживања давне српске прошлости не спроводе се ни у Југославији.”^[18] Уз помоћ мјештана истражена је и црква Св. Луке у Уздољу и дато је стручно тумачење.^[19] Да је гробље око цркве православно, српско, свједоче средњовјековни камени надгробни споменици, мраморови (“стећци”) који се датирају од XIV до XVI вијека. Осим помоћи око истраживања Музеј је пружио помоћ и приликом рекогносцирања терена на подручју Далмације и Лике.^[20] Громиле су регистроване у области између Крке и долине Зрмање, затим око Грачаца у Лици и Крбави, што указује да је ово подручје југозападна граница ширења громила. Тако су ова истраживања и рекогносцирања терена употпунила познате историјске податке који говоре о Србима.

Других истраживања за вријеме трајања рата није било. Да би се унапредила и боље организовала музејска дјелатност одржано је Савјетовање о заштити баштине у Републици Српској и Републици Српској Крајини у Бијељини 19. и 20. маја 1995. године. Том приликом су донешени значајни закључци, али су каснији трагични догађаји спречили њихову реализацију.

Организовано је и више симпозијума историчара и географа у Топуском, 14. и 15. октобра 1994., Белом Манастиру, 26. фебруара 1995., Вуковару, 19. и 20. маја 1995.и Петрињи од 1. до 3. јуна 1995. Скупови су организовани да би се са истином о вјековном присуству Срба на овим просторима упознала како домаћа тако и свјетска јавност.

Заштита споменика културе

Осјећајући зло које се изнова над Србима из Крајине било надвило, Министарство културе Србије и Српска православна црква оформиле су 1991. године Комисију која је имала задатак да поједине предмете или комплетне ризнице премјести из угрожених подручја. У тај посао од изузетног националног интереса биле су укључене и крајишке културне институције уз пун допринос Завичајног клуба “Книнска крајина” из Београда. Тако је у посљедњи час спашен и евакуисан на безбједнија мјеста само мањи дио икона, дијелова иконостаса, старих црквених богослужбених књига и других културно – умјетничких предмета из Сјеверне Далмације, Западне и Источне Славоније. Већина тих икона налазила се у стању тешке угрожености. Захваљујући напорима конзерватора Народног музеја и Републичког завода за заштиту споменика из Београда, њима је конзервацијом и рестаурацијом продужен вијек трајања.^[21] Послије конзерваторско – рестаураторског третмана, услиједила је стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби у Београду и неким другим градовима Србије и Републике Српске. Тако су приређене четири изложбе: “Иконопис Далматинске крајине”, 1992.,“Умјетничка баштина Срба у Западној Славонији”, 1993., “Иконопис Книнске крајине - 1”,1995., и “Иконопис Книнске крајине - 2”, 1997. Преко ових изложби стручна и шира јавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим дијелом српске културне баштине.

Успостављањем првих државних облика на подручју Крајине, почело се озбиљно размишљати и о оснивању установа које би у свом дјелокругу имале заштиту националног споменичког блага. Као израз такве продубљене свијести представљало је оснивање Општинског завода за заштиту споменика културе у Книну, 1990. године. То ће практично да буде једини Завод на територији бивше СР Хрватске који ће се бавити заштитом споменика српске провенијенције. Касније, 1992. године, Завод ће прерасти у установу републичког ранга, а тада ће се основати и Регионални заводи за заштиту споменика у Бенковцу и Вуковару. ^[22] Како је кроз све ово време Крајина била у рату, није се могло много очекивати од новооснованих институција. Ипак су неке прелиминарне радње обављене. Пописани су споменици, дјеломично урађена фотодокументација, а подузимане су и практичне акције на санирању непокретних културних добара. Рад су оптерећивале како ратне околности, тако и новчана оскудица и недовољна стручна екипираност. Али успркос свему, у датим околностима учињено је доста на спашавању културног блага. Прије свега, дио културних добара је евакуисан у одговарајуће стручне установе у Београду и Србији, гдје је представљен на поменутим изложбама.

У Вуковару осим Регионалног завода, од 1991. године мрежу установа културе чинили су: Музеј града Вуковара, Народна библиотека Вуковар, Српски културни центар Вуковар и Српски дом. Српски културни центри дјеловали су у Илоку, Тењи и Даљу а у Белом Манастиру Народни универзитет “Вук Караџић”.

Посебна активност на заштити споменика културе одвијала се преко Музеја Книнске крајине^[23] Осим заштите збирки које су се налазиле у музеју - археолошка, палеонтолошка, етнографска и збирка НОБ-е, као и поклон-збирке умјетничких радова из Београда и Дубровника, улагани су напори да се заштите и објекти на Тврђави и терену. У више наврата, током 1991. године, из девастираног Музеја Дрнишке крајине у Кнински музеј је превежена збирка радова познатог скулптора Ивана Мештровића. Пренијет је и дио археолошке и етнографске грађе, посебно вредан ковчег познате племићке породице Накић – Војновић. Сачуване су књиге и друга архивска грађа од посебног значаја за дрнишки крај. ^[24] О судбини сачуваних експоната још за време рата, била је преко представника међународне заједнице који су у више наврата посјећивали музеј, упозната хрватска јавност.^[25] За све време УНЕСКО и друге међународне организације нису исказали довољну бригу у заштити споменика српске културе.^[26] Политика двојних стандарда постала је њихова тужна реалност, тако да се наметало питање и сврсисходности постојања ових организација. У исти ранг може се довести и питање значаја Хашке конвенције о заштити културних добара у случају оружаног сукоба. Својим непринципијелним и недоличним понашањем, не одоливши искушењима политике, УНЕСКО је ставио срамну тачку на миленијумско континуирано уништавање нашег историјског наслијеђа.

За све ово време била је недовољна помоћ и културних институција из Србије. Није благовремено склоњена баштина из Западне Славоније. Тако је демолиран и опљачкан владичански двор у Пакрацу. Нестала је једна од највреднијих националних библиотека – стара епископска књижница, коју је основао Арсеније III Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке поред рукописних књига било је и 112 србуља. Страдала је и пакрачка ризница коју су чинили бројни црквено – умјетнички и литургијски предмети. О страдању српских светиња у Хрватској, до сада је најпотпуније писао управник Музеја СПЦ у Београду др Слободан Милеуснић.^[27] Ту је документовано уништавање покретне и непокретне црквене имовине, посебно умјетничких предмета и драгоцјености, културног и духовног блага. Уз бољу организацију поменути Кризни штаб могао је више да учини. У Крајини су тада недостајале стручне екипе које би урадиле комплетну фотодокументацију споменика и цртеже свих иконостаса.^[28] Уништавањем храмова требало је уништити аутентична свједочанства и духовно памћење српског народа. При уништавању духовних тековина заборављало се да се ради и о уништавању цивилизацијских тековина свих људи.

Министарство културе и вјера РСК донијело је Одлуку 3. априла 1995. године о оснивању Републичког кризног штаба за евакуацију, заштиту, чување и смјештај покретних културних и природних добара. Била су формирана два одјељења, једно за западни дио са сједиштем у Книну, и друго за источни дио са сједиштем у Вуковару. Постављени задаци од којих је најважнији био да се у случају ратних дејстава писменим путем затражи сарадња и помоћ надлежних установа, институција и компетентних стручњака у Републици Србији, како би се послови евакуације, заштите, чувања и смјештаја покретних културних и природних добара што безбједније и ефикасније обавили, нажалост нису реализовани.

Уважавајући досадашње покушаје предузете у правцу нормализације односа са Хрватском, као и кораке у проведби већ постигнутих, са жаљењем можемо констатовати да је из нама непознатих разлога занемарена заштита српских споменика културе. Држимо да је ово посљедњи моменат да се оформи група квалификованих стручњака који би обишли ратом погођена подручја, сачинили инвентаре преосталог умјетничког наслијеђа са којима би онда упознали како хрватску власт и локалне службе зажтите, тако и службу заштите у Србији и међународну заједницу.

Од других културних установа са сједиштем у Книну активно су дјеловале: Архив РСК који је био потпуно стручно екипиран и имао обавезу заштите архивске грађе.^[29] Архив је основан 30. јуна 1992. године и привремено био смјештен у згради старе книнске гимназије.^[30] Највећи дио архивске грађе био је пренијет из библиотеке фрањевашког самостана која је тако спашена од потпуног уништења. Током 1993. године Министарство културе и вјера РСК основало је Националну библиотеку, Српско народно позориште РСК и “Крајина - филм”^[31]

У оквиру Центра за културу Книн дјеловала је Градска библиотека са око 20.000 књига. Повремено су организоване промоције, и посјете Међународном сајму књига у Београду. На том сајму, издаваче из РСК је окупила Информативна агенција “Искра”. Тематика изложених књига била је разноврсна. Највише је било наслова из ратног времена и историје Крајине.^[32]

Послије “Олује” дио књижног фонда книнске библиотеке, књиге писане на ћирилици, завршио је на ломачи. Тако су прошле и све друге библиотеке на подручју Крајине. Био је то “цивилизацијски чин”, раскид са прошлости, до тада готово незабиљежен у свјетској цивилизацији.^[33] О живој издавачкој дјелатности на подручју Крајине најпотпунију библиографију урадио је архивиста Свемир Поповић.^[34] Кнински центар за културу повремено је организовао позоришне представе и друге културне програме.^[35] Центар је имао Градски дувачки оркестар, који је у току 1993. године постао Војни оркестар. Посебно је била запажена балетска школа коју су полазили најмлађи Книњани. ^[36] За све време одржавале су се и смотре изворног народног стваралаштва. Били су то “Мокропољски сусрети”, у Кистањама “Буковачки караван” и у Стрмици “Сијело Тромеђе”.^[37] Поједина друштва представљала су фолклор у Србији и Републици Српској. “Сцена младих” из Книна учествовала је на Првом југославенском фестивалу позоришта за дјецу у Котору.

Оснивање и активности (српских)

културно умјетничких друштава

Пред сам рат, као и у његовом току, основано је више српских културних друштава и културно – умјетничких друштава, као и њихових пододбора. Сва ова друштва имала су задатак да дјелују на очувању традиције, културе и обичаја, односно да сачувају културни идентитет и посебности Срба Крајишника.

Оснивање и активности српског

културног друштва “Зора”

Српско културно друштво (СКД) “Зора” настало је на традицији книнске “Зоре”, која је први пут основана 1903. године као национална организација и била једна од многих које су у то вријеме дјеловале у градовима Аустроугарске монархије. (Беч, Мостар, Дубровник).^[38] Садашња “Зора” обновила је дјеловање на скупу одржаном 7. јула 1989. године на стадиону Ногометног клуба у Кистањама.^[39] Тадашње власти нису допустиле регистрацију, па је 25. новембра исте године одржана нова оснивачка скупштина у мјесту Плавно код Книна. СКД “Зора” основано је са задатком да чува, његује и унапређује културне вредности, традицију и обичаје српског народа у Книнској крајини, Буковици и Равним Котарима. Касније је основан пододбор у Бенковцу. “Зора” је требала да преузме и надокнади све оно што се није могло дотада постићи у хрватским ”институцијама система”. Прва манифестација коју је “Зора” покренула била је “Дани српске културе” у Книнској крајини. Окупило се тада на десетине умјетника из разних области који су у оквиру ове манифестације и за време рата долазили и одржавали књижевне вечери, изложбе, позоришне представе и друго. На таквим скуповима учествовале су хиљаде људи, а подршку су им давали не само политичари, већ готово сва културна, умјетничка и научна елита Београда, Србије и српске дијаспоре. У политички живот, успркос притисцима “Зора” се није укључивала, поље њеног дјеловања било је и остало култура.^[40]

На иницијативу СКД “Зора” 1990. године у манастиру Св. Архангела Михаила на ријеци Крки почело је са радом Умјетничко братство. У братство су долазили и у манастиру Крка боравили познати српски ликовни умјетници, све до прогона Срба у августу 1995. године.

Да би се културна и друга јавност у Србији упознала са традицијом, обичајима и културом са простора Крајине заједно са Завичајним клубом “Книнска крајина”, у “Сава центру” 16. новембра 1990, “Зора” је организовала незаборавно сценско – музичко дјело “Ласно ћемо ако јесмо људи”.

Покренута је акција обнављања цркве у Личком Тишковцу. Уз прикупљање средстава “Зора”је на цркви поставила натпис и рељеф краља Петра I Ослободиоца.

Покренут је часопис за културу и поезију “Српска зора” и издата књига проте Саве Накићеновића “Книнска крајина”^[41] Захваљујући “Зориним” ауторима историја Тромеђе и Крајине добила је оно мјесто којо јој припада.^[42] Најпотпуније издање била је Монографија “Република Српска Крајина” која представља израз и настојање једног броја српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Крајини, његову оправданост и непорецивост. На основу извршене анализе књига представља још један доказ да је Крајина српска земља.^[43] “Зора” је објавила и први крајишки роман “Невини ђаво”.^[44]

Посебна заслуга “Зоре” био је покушај да отргне и сачува од заборава све значајније историјске личности. Од 1989. до љета 1995. године СКД “Зора ” је у Крајини поставила бисте Доситеја Обрадовића (Голубић, Книн, Орлић), Владана Деснице (Бенковац), епископа Никодима Милаша (Цетина), епископа Стефана Кнежевића (Оћестово), Енглескиње Мис Аделине Ирби (Стрмица и Плавно). На Видовдан 1994. године код цркве Лазарице на далматинском Косову пољу откривена је скулптура “Српског гуслара”.^[45] Три спомен – чесме (Плавно, Стрмица и Цетина) оплемењене су умјетничким мозаицима или бронзаним вучјим главама.^[46] Нажалост, за господаре рата Крајина је како рече пјесник: “Само сламка међу вихорове, тужни сирак без иђе икога”, па су злочиначке акције “Бљесак” и “Олуја”могле да уз прогон народа униште све споменике које је поставило СКД “Зора”, и још многе друге са вјековном традицијом. ^[47]

СКД “Зора” свих ових година, наставило је да активно дјелује у избјеглиштву на очувању културног идентитета избјеглих и прогнаних Срба, културно и духовно снажећи дух народа у нади да ће се једног дана вратити у свој завичај. У томе ужива подршку и свесрдну помоћ владика и свештенства и улаже напоре око обнове порушених и девастираних цркава и парохијских домова. ^[48]

Српско културно друштво

“Сава Мркаљ” Топуско

Српско културно друштво “Сава Мркаљ” Топуско основано је 17. марта 1990. године, готово са сличним програмским задацима које је себи поставило СКД “Зора” из Книна.^[49] Друштво је за време свог дјеловања дало пун допринос на његовању и развијању културних вредности на подручју Баније, Кордуна и Лике. Друштво је основало временом и своје огранке у Крњаку, Оточцу, Новом Саду и другим мјестима. Пододбор у Оточцу “Јоксим Новић Оточанин” добио је назив по тамошњем пјеснику из прве половине XIX вијека.^[50] Од подузетих активности посебно се издваја традиционална манифестација “Дани Саве Мркаља”. Дани су пролазили уз дружење књижевника и пјесника и додјелу награде ”Браћа Мицић” у Мајским Пољанама код Глине.^[51] Друштво је организовало и ликовне изложбе најпознатијих крајишких умјетника. Посебна активност односила се на издавачку дјелатност. Од маја 1990. до августа 1995. СКД “Сава Мркаљ” издало је 59 бројева “Српског гласа”, новина за образовање, културу и друштвена питања Срба у Хрватској.^[52] Од других издања посебно се истиче репринт издање књиге Манојла Грбића “Карловачко владичанство,”^[53] затим из језика и књижевности радови Жарка Ружића^[54] и Јована Радуловића.^[55] Друштво организује књижевне вечери на простору Крајине и промовише нова издања.^[56] Нажалост пропао је покушај Друштва да из цркве Св. Илије у Бузети преузме и на конзервацију у Београд пошање иконе које су се налазиле у овој цркви – брвнари. За вријеме “Олује” и црква и иконе заувјек су нестале у пламену. Том приликом оштећене су и многе друге цркве, а нестали су бројни покретни умјетнички предмети на подручју Баније, Кордуна и Лике, као уосталом и на подручју читаве Крајине.^[57]

За све време рата СКД “Сава Мркаљ” Топуско чинило је изузетне напоре да се оживи замрли културни живот на овим просторима, да се очува културно наслијеђе предака. У културу банијских, као и других крајишких Срба никада се није посебно улагало, па су постигнути резултати тек плод огромног индувидуалног прегнућа.^[58]

Послије обнављања рада “Просвјете” у Загребу, оснивања “Зоре” у Книну, “Сава Мркаља” у Топуском и “Јоксима Новића Оточанина” у Оточцу у Карловцу је у фебруару 1991. године основано Српско културно-умјетничко друштво “Милан Радека.”^[59]

Међу осталим друштвима која су дјеловала за време рата на простору Крајине истичу се: Српско пјевачко друштво “Бранко”. Друштво је обновило рад у Задру 23. децембра 1990. године. ^[60]

У Дрнишу је још 1898. године била основана Српска аутономашка читаоница која дјеловала неколико година. 1908. године при цркви је основано Српско пјевачко друштво, а 1930. и Српско црквено културно друштво “Растко”. Друштво је престало са радом 1937. године. На иницијативу многих Дрнишана 16. фебруара 1991. године обновљен је рад Српског црквеног културног друштва “Растко”. Одмах је формирана и пјевачка секција.^[61]

У Западној Славонији у Окучанима дјеловао је Културно умјетнички клуб “Свети Саво”, а у Вуковару књижевни клуб “Захарије Орфелин” који је издавао књижевни часопис “Добра вода”.

У Крајини су егзистирале и двије задужбине. У Белом Манастиру огранак Вукове задужбине из Београда, а у Јасеновчанима на Банији Задужбина куће Грновића.^[62]

Овај преглед друштава завршићу бесједом Анђелка Анушића са оснивања СКД “Сава Мркаљ” у Топуском: “Наше је и на нама је – на Српском културном друштву “Сава Мркаљ” на “Просвјети”и “Зори”, као и на другим културним друштвима која ће евентуално бити основана – да својим културним и просвјетарским дјеловањем, својом мудрошћу и традиционалним поштењем свима покажемо и докажемо да су наши мртви и живи на броју. Данас, овдје и сутра”.^[63]

Остале културне манифестације

Од посебног значаја било је организовање Книнског позоришног фестивала на Тврђави у Книну. ^[64] Први позоришни фестивал одржан је од 21. до 30. августа 1993. године са намјером да прерасте у фестивал српског драмског стваралаштва.Нажалост ова племенита идеја реализована је још само од 26. августа до1.септембра1994. када је организован Други кнински позоришни фестивал. У тим позоришним представама, иначе изузетно добро посјећеним, наступали су глумци Бањалучког позоришта, Народног позоришта из Београда, Позоришта “Јоаким Вујић”из Крагујевца, Народног позоришта из Ниша, аматерска група из Топуског и други.

Тако је Книнска тврђава, која је кроз своју бурну историју била поприште борби за голи живот, постала поприште за обогаћивање живота. Вриједи забиљежити ријечи глумца Стеве Жигона који је био чест гост у Крајини: “Захваљујући дуговјечности и човјековој тежњи да продужи живот и побиједи смрт, тврђаве су постале позоришта на којима се изводе умјетничка дјела чији је главни смисао управо борба за живот, а против смрти.”

Од других манифестација издваја се обиљежавање Видовдана на Далматинском Косову. Послије Свете литургије услиједио би богат културно – умјетнички програм у коме су учествовали и гости из Србије или умјетници из других дјелова Крајине. Били су то дани испуњени радости коју су пружали сликари, пјесници и глумци. Затим су се у Книну одржавали “Ђурђевдански сусрети” војних оркестара Крајине и манифестација ЗАК (за Крајину...за културу...за Книн). У Бенковцу су се организовале “Ивањске свечаности” у Петрињи “Дуовске свечаности”, као и у Слуњу, а било и других манифестација широм Крајине.

Овај рад је покушај синтетичког сагледавања и вредновања напора остварених на плану културе у условима и околностима које су остављале уистину мало простора за такву дјелатност. Наведено указује да духовни и културни живот не само да није замро, него је био у сталном успону. Поред институција које су оформљене пред сам рат углавном са српским предзнаком, ницале су нове установе, гласила, културно – умјетничка друштва, организовани фестивали, књижевне вечери крајишких и осталих писаца српског језичког подручја. Преко културе и сада одржавамо везу са завичајем, која остаје наше трајно прибјежиште и уточиште. Надамо се, и прижељкујемо, да ће наведена проблематика наћи своје мјесто и у програму Владе Србије и тако постани брига шире заједнице притом не овисећи о доброј вољи појединаца, какво је стање било до сада.