КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ

Са прогоном Срба из Српске Крајине и Хрватске током рата 1991 - 1995, а посебно у војним операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ у мају и августу 1995. године, дошло је и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови миленијског присуства Срба на тим просторима.^[1] Нажалост у Србији није постојало расположење да се покрене домаћа и свјетска јавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. Гласови ријетких појединаца били су недовољни да се то постигне. У протеклом периоду духовна баштина није пописана нити законски заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институција културе у Хрватској које се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се стању данас налази. С тим више када се имају у виду велика разарања која је она претрпјела у периоду од 1941. до 1945. и затим, у периоду социјалистичке власти послије рата, а посебно у посљедњим крвавим сукобима. Све ово упућује да се питање српске духовне баштине у Хрватској мора узети у озбиљно државно разматрање Србије јер ће се тај проблем појавити у свим будућим дипломатским преговорима.

Страдање споменика српске културе

Српска духовна баштина без обзира у којој се држави налази, припада нераскидивој цјелини националне културе. Најпотпунији преглед страдања вјерских објеката у Хрватској дао је управник Музеја Српске православне цркве у Београду Слободан Милеуснић.^[2] Осим страдања вјерских дошло је и до разарања и девастације и на профаним објектима. Најбољи примјер за то су уништени Двори Стојана Јанковића у Исламу Грчком. Уз дворе који су били добар примјер комбинације ладањске и фортификацијске архитектуре налазила се и црква Светог Георгија, која је служила и као породични маузолеј. У рату, посебно за вријеме хрватске агресије на Равне Котаре и Масленицу 22. јануара 1993. године, страдао је читав комплекс са црквом, али је срећом, прије агресије, из двора измјештен сав иконописни материјал, архива, библиотека, слике, намјештај и други предмети који су припадали Јанковићима и њиховим насљедницима Десницама. ^[3]

Рушење црквених и других објеката српске провенијенције није престало са изгоном Срба из Хрватске него је и послије настављено. Тако је црква Свете Недеље у Карину минирана и до темеља срушена^[4], демолирана српска црква у Обровцу, на Саборни храм у Дубровнику бачена бомба, порушени остаци цркве Часног крста у Великим Зденцима, опљачкан манастир Ораховица... Дуга је листа учињеног бешчашћа на овим објектима и оно се нажалост наставља и данас (Дрниш, Шибеник, Кистање и др.). Са овим се жели уништити аутентична свједочанства и духовно памћење српског народа на просторима Баније, Кордуна, Славоније и Далмације. У протеклом периоду систематски је уништено око 3 000 споменика НОР-а. Сцене рушења и скрнављења обишле су свијет, који је нажалост остао индиферентан. Умјесто казне главни креатор такве рушилачке политике хрватски предсједник Фрањо Туђман, одликован је као антифашиста орденом Жукова од руског предсједника Бориса Јелцина, што је наишло на оштро реаговање избјеглих и прогнаних Срба.^[5] За све вријеме УНЕСКО и друге међународне организације нису показале довољну бригу у заштити споменика српске културе. Политика двојних стандарда постала је њихова тужна реалност у којој стављају срамну тачку на континуирано уништавање српског историјског насљеђа.^[6]

Осим непокретних споменика страдало је и покретно културно благо. Поред драгоцјених литургијских предмета, уништене су читаве галерије икона на иконостасима, дјела најпознатијих иконописаца и сликара од XVI до XX вијека. Процијењује се да је заувијек нестало преко 7 000 икона. То је умјетнички и духовни геноцид који би тешко могао поднијети и неки јачи и бројнији народ. Оштећен је највећи дио материјала који је припадао Српској православној цркви а који јој је враћен 1985. године и похрањен у ризницама Далматинске, Горњокарловачке, Загребачко-љубљанске и Славонске епархије. У том затирању свега српског порушени су саборни храмови у Пакрацу, Карловцу и Мостару. Опљачкана је Епископска књижница у Пакрацу коју је основао још Арсеније III Чарнојевић. У фондовима ове библиотеке, било је 112 србуља. Ови се рукописи и књиге и сада растурају и продају на црном тржишту. Иста судбина задесила је и епархијске библиотеке у Загребу, Карловцу и Мостару. Уништена је и ризница старе Пакрачке епархије у којој су чуване вриједне иконе и други литургијски и умјетнички предмети из манастира Ораховице, Пакре и Свете Ане.

Многе српске светиње уништене су и изван ратних дејстава. Посебно је за осуду уништење споменичког насљеђа које због своје архитектонске и умјетничке вриједности припада највишој категорији. Тако су у пламену нестале цркве брвнаре у Растовцу и Доњој Рашеници (Западна Славонија), као и црква брвнара у мјесту Бузета код Глине, све из XVIII вијека, а биле су под заштитом УНЕСКО.

Почетком рата формиран је у Београду Кризни штаб који је имао задатак да из кризних подручја измјести поједине предмете или комплетне ризнице. Све што је учињено изузетно је мало с обзиром на богаство тог духовног и културног насљеђа српске прошлости на територијама бивших југословенских република Хрватске и Босне и Херцеговине. Најпотпуније је сачувана ризница манастира Крке и још неке умјетничке цјелине из Бенковца и Западне Славоније. Преузето је нешто и из манастира Драговића и Крупе.

Да би се скренула пажња јавности на страдање споменика културе, при Удружењу Срба из Хрватске формиран је Одбор за културно насљеђе. Одбор је заједно са Српским културним друштвом „Зора“ у протеклом периоду покренуо низ активности јер је тешко остати равнодушан према скрнављењу, потирању и непримјереном одржавању духовног насљеђа, затим других споменика културе и гробаља у српским селима, насељима и градовима.^[7] Одбор је подузео одређене активности око санације цркве Светог Георгија у Српским Моравицама и на санацији других храмова гдје су се Срби вратили у Хрватску. Повратници желе да се обнове њихове порушене светиње како би наставили живот достојан човјека и у хришћанској слободи и толеранцији, европској култури и цивилизацији.

Дошло је до формирања мјешовите Комисије Министарства културе Србије и Министарства културе Хрватске за враћање културног блага које је за вријеме протеклог рата донесено у Србију. Основни проблем представља нерегистрована споменичка баштина српске провенијенције која је током рата или касније на волшебан начин нестала у Хрватској. Зато се намеће приоритетан задатак да се изврши евиденција и регистрација како непокретне тако и покретне културне грађе на подручју Хрватске. Културна добра из Вуковара која су усљед ратних сукоба била привремено измјештена у установе културе у Новом Саду, враћена су тамо гдје су се налазила до почетка ратног сукоба.

Поред свих обећања хрватске владе и њених актуелних политичара, посљедњих година учестали су изнова напади на вјерске објекте Српске православне цркве. Посебно су угрожене цркве у Равним Котарима, затим на подручју Врлике и Цетине. Зато се чини апсурдним захтјев хрватске владе да се врате иконе и други богослужбени предмети који су пренесени у Србију, јер представљају „хрватско културно благо“. Ако нису у ситуацији да открију починиоце досадашњих насртаја на црквене објекте, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка. Било би далеко умјесније поставити питање шта је са оним дијелом културног благе које је послије прогона Срба остало у Хрватској, и сада му се губи сваки траг. У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтјеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност за њих. Тим више јер иконе нису само умјетничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најприје СПЦ, а онда и српски народ.

Трачак наде у посљедње вријеме представља отварење Музеја митрополије Загребачко-љубљанске у Загребу. Зграда митрополије у Загребу, у којој је – поред резиденције митрополита – био смјештен и Црквени музеј као и библиотека, минирана је ноћу 11. априла 1992. године. Изузетно вредни музејски експонати су оштећени или дијелом уништени. Објекат је обновљен и изнова припремљен за музеј. Изложене драгоцјености истовремено показују континуитет српског присуства на овим просторима и историјску вертикалу од XIII до XVIII вијека.^[8]

ИЗЛОЖБЕНА ДЈЕЛАТНОСТ

Да би се културна јавност упознала са „остацима остатака“ („reliquia reliqiarum“) културне баштине прогнаног српског народа из Хрватске у протеклом периоду организовано је више изложби са разном тематиком.

Иконопис Книнске Крајине

Највећи број икона које су пренесене у Србију налазило се у стању тешке угрожености. Био је неопходан конзерваторско-рестаураторски захват како би им се продужио вијек трајања. Након тога услиједила је стручна обрада, публиковање у форми каталога и организовање изложби. Овај посао преузео је на себе Народни музеј Србије који је приредио четири изложбе: „Иконопис Далматинске крајине“, 1992, „Умјетничка баштина Срба у Западној Славонији“, 1993, „Иконопис Книнске крајине 1“, 1995, и „Иконопис Книнске крајине 2“, 1997.^[9] Преко ових изложби стручна и шира јавност по први пут се упознала са дотад посве непознатим дијелом српске културне баштине. У тај посао од изузетног националног интереса биле су укључене и крајишке културне институције, а свој пуни допринос дао је и Завичајни клуб „Книнска крајина“ из Београда.

Касније се у организацију изложби укључује и Српско културно друштво „Зора“ које је послије егзодуса наставило да дјелује у оквиру Удружења Срба из Хрватске. Тако је изложба икона стигла у слиједеће градове: Приштина, Нови Сад, Сремска Митровица, Шид, Крагујевац, Крушевац, Врњачка Бања, Добој, Бијељина, Приједор и Бања Лука.^[10] Изложба је дала свој допринос у обједињавању српског духовног простора и била је организована уз благослов Епископа далматинског Лонгина који је написао: „Љепота ових наших икона сигурно говори о доброти душе и племенитости карактера Срба православне Далмације, који су се пред њима вјековима молили. Оне такође свједоче да српски народ са тих простора има укус за вјечне и узвишене вриједности, и да није уљез на тим просторима него је стољећима био свој на своме. Попут наших славних предака, само је пред Богом понизан, а пред свима другима усправан и достојанствен“.^[11] Иако је иконама мјесто у цркви као светим сликама, јер оне нису музејски експонати, у тим тешким данима међу избјеглим Србима носиле су утјеху и смирај и снажиле вјеру и наду у повратак.

Ризница српске православне цркве у Сремским Карловцима

Донесено културно благо у Србију било је смјештено на више мјеста и дијелило је не само симболично него и стварно судбину са народом коме је припадало. Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске подузело је низ активности да се ово културно благо коначно смјести на сигурно мјесто. Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима формирана је Карловачка ризница која је постала дио српске културе и европске цивилизације. Ризница је отворена (1998. године) у присуству Његове Светости патријарха српског г. Павла и свих архијереја Српске православне цркве у вријеме када је српски народ обиљежавао 150 година од историјске Мајске скупштине (1848), а за јавност је отворена (1999) приликом обиљежавања 300 – годишњице Карловачког мира.^[12]

Изложене иконе, као и остали литургијски и умјетнички предмети, углавном потичу из цркава и манастира са подручја Хрватске, односно из епархија: Далматинске, Славонске, Осјечкопољске и барањске и дијелом из Сремске. Ове црквене драгоцјености су прије излагања стручно заштићене у Републичком заводу за заштиту споменика културе, Народном музеју (Београд), Покрајинском заводу за заштиту споменика културе и Галерији Матице српске (Нови Сад). Одабир нимало случајно није пао баш на Сремске Карловце и репрезентативну зграду Патријаршијског двора. Отварајући црквену ризницу његово преосвештенство епископ сремски Василије подсјетио је да постоје многа питања и недоумице које се јављају у 2000. години хришћанства. „Питамо се, после свега што нам се догодило на крају другог миленијума, да ли је српски народ праведник или грешник. Да ли смо ми данас исти онај народ који је градио неколико хиљада цркава и манастира и у њима иконописао најлепше иконе и фреске, непревазиђене лепоте, којима се диви цео културни свет“.^[13]

У овом црквеном музеју Патријаршијског двора, међу неколико стотина експоната изложени су и дијелови иконостаса из цркве Светог Николаја у Вуковару, капеле Успења Богородице и архиђакона Стефана у Даљу, иконостаси из двију цркава Светог Георгија у Лисичинама код Подравске Слатине и Великих Бастаја код Дарувара, као и изузетно вриједна колекција портрета са ликовима знаменитих српских патријарха, митрополита и епископа. У Ризници такође се налази Београдско четверојеванђеље и Октоих Божидара Вуковића из XVI вијека. У витринама су изложени предмети црквеног мобилијара који највећим дијелом потичу из Сремске епархије.

Ризница је стално отворена и добро посјећена. Посебну вриједност ове изложбе представља богато опремљени каталог.^[14]

Изложба радова Умјетничког братства манастира Крка

На иницијативу Српског културног друштва „Зора“ из Книна 1990. године почела је са радом прва ликовна колонија манастира Крка. Колонија је била замишљена као стваралачки сусрет истакнутих српских ликовних умјетника који ће боравити у манастиру Крка и околним мјестима и оставити дјела од изузетне важности, инспирисана природним љепотама, те историјским и културним насљеђем овог краја. Већ по завршетку рада прве колоније, у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“у Београду, била организована изложба радова учесника. Тако су настала дјела трајне умјетничке вриједности. Наредних година у рад колоније осим сликара, укључили су се вајари и конзерватори који су тако дали свој прилог манастирској ризници.^[15] Прије „Олује“ ради организовања изложбе у Бијељини, Бања Луци, Приједору и Санском Мосту већина радова била је измјештена из манастира и тако спашена од сигурног уништења.^[16] Сама колонија постала је традиционална, и одржавала се сваке године до егзодуса у августу 1995. године.^[17]

Даљња судбина ове збирке пратила је судбину избјеглог народа. Осуђена на бескућништво и лутање изложба је захваљујући пријатељима пронашла пут до многих галерија у Србији и Републици Српској и дала свој скромни допринос уједињењу српског духовног простора. Да би доживљај био потпун у неким срединама радови су били излагани уз документе изложбе „ 13. вијекова историје Срба на простору Славоније, Далмације и Хрватске“. Изложба је била представљена публици у мјестима: Вишеград, Београд, Јагодина, Ћуприја, Приштина, Призрен, Рашка, Зрењанин, Кикинда, Банатско Карађорђево, Александрово, Сечањ, Требиње, Горњи Милановац, Бачка Топола, Лазаревац, Стара Пазова, Рума, Инђија, Уб, Гроцка, Калуђерица и Земун.^[18]

Изложба српских сликара који су поклонима својих дјела симболично захвалили на гостопримству манастиру Крка остаје као сведочанство тешког времена страдања нашег народа за опстанак на својој земљи. Све је урађено и настало у манастиру Крка на извору наше духовности, са жељом да се сачува прошлост од заборава. Око педесетак умjетника оставило је дjела посебног значаја која уз то носе и посебан печат настанка. Она покрива генерацијски распон од најмлађих аутора, чији се стваралачки путеви тек уобличавају, преко генерације која је већ сазрела и уврстила се у најизраженије токове нашег савременог ликовног стваралаштва, до оних најстаријих без чијег се дjела не може замислити ни историјска ни савременa ситуацијa умjетности код Срба. Неки од умjетника нису више међу живима али умjесто њих у манастир вратиће се њихова дјела. Збирка је својеврсан пресjек кроз савремену ликовну уметност простора на коме живе Срби и има све елементе једне галеријске вредносне цjелине. Сви ови радови одишу духом нашег времена, без обзира да ли се ради о предjелу, мртвој природи, споменику културе, акту или портрету. Ова дjела свjедоче о свом времену, о духовним немирима, о љепоти доживљаја свијета али и одређеном неспокојству и немоћи да се духом и стваралаштвом надвиси надошла мржња. Има у овим радовима трајне вјере у љепоту али и жудње за истином без које нема умјетности.

Присутна је широка лепеза интересовања умjетника: њихова истраживања крећу се у распону од класичних реалистичких принципа до оних који више теже чистом ликовном језику или самој сликарској или скулпторској материји. Зато је њихова отвореност и садржајно-стилско богаство нашло пут до гледалаца којима је и намиjењена.

У посљедњих десет година ова збирка радова Умјетничког братства манастира Крка обишла је тако више градова по Србији и Републици Српској и помогла избјеглим Крајишницима да сачувају вјеру и оснаже наду у повратак. За све ово вријеме бесмртни дух Немањића из Крке, Кистања, Буковице и читаве Крајине лебдио је над свим оним мјестима које је изложба посјетила враћајући Божје дарове, вјеру, наду и љубав, без којих нема опстанка и будућности.

Чини се да је коначно дошло вријеме да се збирка безбједно врати тамо гдје је и настала и изнова започне са новим животом. Ово је жеља владике далматинског Фотија и Срба повратника који су се вратили у посљедње вријеме на своја огњишта. Обезбијеђен је галеријски простор и стоврени сви остали услови за њен повратак. Овај културни садржај у древном манастиру посјетиће сваке године више десетака хиљада вјерника и туриста који у све већем броју посјећују овај далматински манастир. Српско културно друштво „Зора“ поново ће уложити напор да оживи рад Умјетничког братства и да манастир Крка изнова постане стјециште умјетника са свих српских простора.

Изложбе докумената и етнографске грађе

У организацији Свјетске српске заједнице одржана је у Сремским Карловцима 6. и 7. јуна 1997. године Конференције “Срби у Хрватској”. Уз ову конференцију приређена је и изложба под називом „13 вјекова Срба у Далмацији, Славонији и Хрватској (трагом докумената).^[19] Ова изложба докумената представљала је циклус одабране објављене и необјављене архивске грађе заједно са картографским материјалом. Главни циљ изложене архивске грађе био је да обухвати оне догађаје у Далмацији, Славонији и Хрватској и вијести о њима које дају суштинске податке о Србима, њиховом броју, вјери, духовности и трајању кроз историју. Изложба је имала задатак да упозна јавност у Србији и Републици Српској, као и међународну заједницу са тринаeстoвјековним трајањем Срба на овим просторима. Уз документе на изложби су кориштене и географске карте настале пре или послије настанка архивске грађе а радили су их венецијански, аустријски, мађарски, француски и енглески географи на основу добијених података са терена. На овим картама видљиво је да су простори Далмације, Славоније и Хрватске, који су издвојени граничним ознакама настањени Расцијанима и Морлацима односно Србима. Изложба са каталогом била је антологија свједочанстава о тринаeстoвјековном животу и трајању Срба на просторима који им се оспоравају и са којих су за вријеме протеклог рата насилно протјерани. Изложена грађа јасно је потврдила да су Срби аутохтон народ и да је њихова улога на овим просторима увијек била значајна.

На иницијативу Удружења Срба из Хрватске, ради упознавања наше и шире јавности са традиционалном баштином, а у функцији његовања и чувања културног и националног идентитета Срба прогнаних са својих вјековних станишта, у Етнографском музеју приређена је изложба “Традиционална култура Срба у Српској Крајини и у Хрватској”.^[20] Изложени етнограгски материјал из XIX и XX вијека освијетлио је привредне одлике, развој културе становања, карактеристике текстилне радиности и одијевања, као и нека изразита друштвена и духовна обиљежја. Материјал који су сачували и донијели са собом Срби из Крајине и Хрватске уз онај који се од раније налазио у фундусу Етнографског музеја био је потврда да они нису заборавили своју родну груду, огњишта и коријење. На основу доступних експоната материјалне културе, и то у тренутку када се може говорити само о „остацима остатака“ нечега што је некада био живот милионске популације, сада сведен на разбаштињене избјеглице, исцрпно су рашчитани, протумачени, и аналитички представљени по регионима. Посебна вриједност изложбе био је каталог у форми монографије са прилозима из археологије, историје, народног усменог стваралаштва, прегледом страдалих црквених објеката и др.^[21] Документоване чињенице непобитно потврђују више од тринаест вјекова постојања Срба на свом етничком простору у границама данашње Хрватске.

Од осталих пројеката издвајамо изложбу „Остаци културне баштине Срба из Крајине и Хрватске“ која је у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе“ била приређена у Конаку кнегиње Љубице, од Спасовдана до Видовдана 2000. године. Циљ је био да овом изложбом остваримо комуникацију са јавношћу и презентујемо „reliquie reliqiarum“ културне баштине Срба из Хрватске.

На изложби „Сјећање на завичај“ у Етнографском музеју у Београду која отворена 7. 11. 2000. године представљене су разгледнице старог Книна и околине из колекције Предрага Вукадина.^[22] У оквиру пројекта „Дани људских страдања“ у Етнографском музеју у Београду 27. 11. 2001. године била је приређена изложба фотографија с потресним призорима злочина над Србима у Хрватској.^[23]

Основни задатак за све ово вријеме био је да се домаћа и свјетска јавност и на овај начин непосредно упозна са историјским изворима и легитимним правом Срба да као конститутиван народ имају право да суверено одлучују о својој судбини. Ова проблематика била је тема и на више научних скупова који су одржани од времена прогона Срба из Хрватске, а иницијатор је било Удружење Срба из Хрватске.^[24] Посљедњи прилог у трагању за истином представљају радови са Округлог стола који је одржан 26. октобра 2004. у Београду.^[25] У расправи су размотрени различити аспекти грађанског рата у Хрватској – историјски, геополитички, правни, културолошки и други. И ова расправа је доказала да ни Србија ни Савезна Република Југославија нису извршиле агресију на Хрватску, а Срби из Хрватске као конститутиван народ су имали право да одлучују о својој судбини. Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990. године, а чији су коријени још из XIX вијека, главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота савремене Европе и свијета, због тога се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире у региону.

ЛИКОВНЕ ИЗЛОЖБЕ

Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске са посебном пажњом приступили су реализацији више изложбених пројеката. Уз изложбе самосталних умјетника поријеклом из Крајине и Хрватске, изнова се наставило са окупљањем умјетника тако да је Кнински ликовни салон убрзо прерастао у Крајишки ликовни салон.

Крајишки ликовни салон

У Книну до егзодуса 1995. године, традиционално се одржано Кнински ликовни салон. Била је то годишња смотра не само умјетника са подручја Книна, него и других дијелова Далмације одакле су долазили ликовни умјетници и излагали као гости.^[26] Посљедњи Кнински салон, тринаести по реду, организован је у част Видовдана, јула 1995. године. Тада су осим умјетника из Крајине учествовали и гости из Београда.^[27]

Први (четрнаести у континуитету) Салон је изнова организован у Београду у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе“ у галерији Студентси град у Новом Београду.^[28] Сваки наредни салон био је са већим бројем учесника и бољом умјетничком квалитетом. На њима су наставили да излажу умјетници који су рођењем, поријеклом или дјеловањем везани за шири простор Крајине и Републике Хрватске. Истовремено је салон нудио преглед једногодишње умјетничке сцене, како у самој престоници, тако и изван ње. Посебну вриједност имали су радови оних умјетника који су се у међувремену вратили и наставили да дјелују тамо гдје су некад почели. На оваквом ревијалном прегледу немогуће је сагледати достигнућа сваког излагача, тим пре што сваки посједује више стваралачких фаза. Салон генерацијски обједињује од најмлађих који тек улазе у свијет умјетности до најстаријих већ афирмисаних сликара. Ово је већ дошло до изражаја приликом организације 2(15) Крајишког ликовног салона у оквиру манифестације „Дани Крајишке културе, 1998,“^[29] док је 3(16) Крајишки ликовни салон приређен у Дому војске у Београду.^[30]

Поводом обиљежавања крсне славе града Книна – Покрова Пресвете Богородице у Галерији музеја жељезнице у Београду отворен је 4(17) Крајишки ликовни салон. И на овом салону била је видљива жеља учесника да се завичај отргне од заборава и потврди сопствени идентитет.^[31] Учешће умјетника на овим салонима постала је и обавеза да се устраје на очувању културне и националне свијести. То је посебно дошло до изражаја приликом организације 5(18) Крајишког ликовног салона када су учесници-излагачи дали неизоставан допринос цјелокупној српској умјетничкој баштини.^[32]

На 6(19) Крајишком ликовном салону који је такође одржан у Београду 2005. године представило се 50 ликовних умјетника, сликара, вајара, графичара и ствараоца из области ликовних умјетности.^[33] Посебна драж салона је укључивање младих ликовних умјетника у историјско-умјетнички утемељен корпус Срба из Крајине, чиме се потврђује оно без чега нема будућности – опстанак кроз његовање традиције. Могло би се закључити да ауторе подстиче на квалитет природни осјећај за очувањем националног, духовног и културног идентитета свог народа, који је данас удаљен и раздвојен од својих вјековних, крајишких исходишта. Тема овог Салона била је страдање које је задесило српски народ Крајине у „Бљеску”и „Олуји”1995 године, чиме је обиљежена и тужна десетогодишњица прогона Срба из Крајине. Тако историчар умјетности Петар Петровић у каталогу закључује: „Не миривши се са тим, али и схвативши да, када закажу остала средства одбране умјетник често посеже за својим дјелом као посљедњом одбраном, учесници излагачи овом изложбом прилажу неизоставан допринос цјелокупној српској умјетничкој баштини”. Послије Београда изложба је приређена и у Крагујевцу.^[34]

7(20) Крајишки ликовни салон биће приређен у Галерији Централног Дома војске у Београду и има задану тему „Тесла у дјелима ликовних умјетника“.^[35] То ће бити скромни допринос СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске у обиљежавању 150 годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академију која је за Видовдан одржана у Етнографском музеју у Београду.

Изложба „Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“

Након изложбе „Традиционална култура Срба у Српској Крајини и Хрватској“ у Етнографском музеју, Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у Умјетничком павољону „Цвијета Зузорић“ у Београду од 28. јуна до 28. јула 2001. године приредили су изложбу под називом „Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“. Изложба је организована ради упознавања културне јавности са умјетничком баштином Срба рођених на подручју Српске Крајине.^[36]

Ријеч је о изложби која је први пут на једном мјесту представила дио ликовног стваралаштва Срба који су поријеклом везани за подручја која су остала у границама данашње Хрватске, Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине. Поклоницима ликовне умјетности представљена су 94 дјела која пружају сажет увид у све битне сликарске токове XX вијека. Стваралаштво прве четири деценије прошлог вијека представљено је сликама најстаријих умјетника, рођених око 1880. године, а ликовно формираних почетком прошлог вијека на академијама у Паризу, Бечу, Пешти, Кијеву и Прагу. Међу њима су Стојан Аралица, Јован Бијелић, Сретен Стојановић, Перa Поповић, Божидар Николић и други. Они су својим препознатљивим сликарским рукописом надградили темеље савременог српског сликарства.

Ликовна стремљења друге половине XX вијека остварена су у умјетничким групама, правцима и усмјерењима тадашњег јединственог југословенског умјетничког простора. Аутори који су у то вријеме остварили своја најзначајнија умјетничка дјела између осталих су Милош Бајић, Ксенија Дивјак, Бошко Карановић, Бранко Миљуш и Радован Крагуљ.

Вријеме са којим се завршава овај преглед сликарства, обухвата касне осамдесете године и посљедњу деценију XX вијека. Умјетници који су у том периоду дјеловали били су свједоци трагичних догађаја и судбина. Многи од њих су директно или индиректно учествовали у великим етничким помјерањима на Балкану. Умјетничко насљеђе Срба из Крајине представљено у овом периоду битно одређује карактер доба које је пред нама. Посебну вриједност представља богато илустрован каталог - један од доприноса очувању умјетничког идентитета Срба из Крајине и трајни документ о њиховом стваралаштву и значају за цјелокупну српску историју умјетности.

Ова изложба била је организована у Бијељини^[37] и Бања Луци, ^[38] уз изузетно добру посјећеност. Њени домети превазишли су и очекивање организатора.

Самосталне изложбе умјетника

Највише изложби организовао је Ђорђе Петровић који је рођен у Српским Моравицама у Горском Котару 1933. године. Академију ликовних уметности завршио је у Загребу 1959. године у класи проф. Јеролима Мише. Ликовно - педагошким радом бавио се од 1960 до 2000. године. Самостално излагао преко 40 а колективно преко 200 пута. Иако је његовао све сликарске технике од 1972. године окреће се акварелу и остаје му вјеран до данас. Тек послије позитивне критике његове изложбе акварела у галерији Дома Југославенске народне армије у Београду 1987. године, добио је самопоуздање и вјеру у оно што ради. Створио је низ акварела који су тематски разврстани у неколико циклуса, остајући вјеран свом сликарском рукопису. Нови, „карловачки“ акварели природно чине наставак ранијих „сремскокарловачких“ радова и заједно дају једну заокружену умјетничку цјелину.

Ђорђе Петровић је непрекидну инспирацију тражио и налазио у поетичним крајолицима четирију карловачких ријека Коране, Купе, Мрежнице и Добре. Свој мир пронашао је у медитацији и сањарењу покрај ријека што му је омогућило да у стваралачком заносу забиљежи природу онаквом каква јесте.

Београдској публици представио се самосталном изложбом у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“ 2002. године, а од тада његове је аквареле могла да види публика у више градова Србије и Републике Српске (Рашка, Нови Пазар, Панчево, Суботица, Сомбор, Сремски Карловци – легат, Петровац на Млави, Зрењанин, Бијељина, Бања Лука, Добој и Приједор).^[39]

Ђорђе Петровић је данас један од најистакнутијих припадника српске културе у Хрватској. Активан је члан Српског културног друштва „Просвјета“ од 1996. године, односно од обнове рада Пододбора СКД „Просвјета“ у Карловцу. Посебно је ангажован у снажењу културних веза између Срба који живе у Хрватској са Матицом. Судјелује на бројним ликовним колонијама а жеља му је да у прелијепој природи манастира Крка установи акварелистичку колонију која би заживила у нову културну традицију. Тиме би изнова оживјело умјетничко братство манастира Крка које је дјеловало за вријеме протеклог грађанског рата у Хрватској.

СКД „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске у периоду избјеглиштва организовали су изложбе и слиједећим ликовним умјетницима: Здравку Здрави Мирчети,^[40] Предрагу Ратковићу,^[41]Љубици Вучинић,^[42] Александри Граовац,^[43] Мирку Кукољу Дону,^[44] Душану Вукојевићу Марсу,^[45]Николи Русић Плавањцу,^[46] Ђури Јанчићу,^[47] Томиславу Шумоњи,^[48] Слободану Амановићу,^[49] Милану Четнику (постхумно),^[50] Стојану Џелајлији,^[51] Стеви Раделићу (скулптуре у дрвету).^[52] Посебно значајан пројекат била је изложба Међународно ликовно саборовање 1993 - 2003, Добрун, Вишеград приређена у Умјетничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду.^[53]

Код ових умјетника постоји неспорна жеља да се опстане и успјешно испуни основни задатак очувања стваралачког духа и његовања културе иако су многи притиснути невољама преживљавања. Код већине осјећа се тежња за очувањем традиције, нагон за национално самоодржање и нужност потврђивања сопственог идентитета. Иако су силом прилика били приморани да напусте своја вјековна огњишта, њихова свијест и осјећања су кристално јасни и увијек упрти ка исходишту, крајинама. Ови умјетници дијеле судбину свога народа и за њих сликарски мотиви никада нису само естетске или пиктуралне категорије. Испољавају стваралачки дух и смисао за оргинално, искрено и спонтано изражавање. Њихови радови производе и једно дуготрајно дејство – помало ангажованог карактера, јер посматрача подсјећају на недавне трагичне догађаје, на једно вријеме које је донијело много несреће и туге. Иако су истргнути из свог природног и друштвеног окружења они својим умјетничким дјелима покушавају да завичај отргну од заборава.

Издавачка дјелатност

Најпотпунији преглед издавачке дјелатности у Крајини од 1990. до 1995. објављен је у љетопису Српског културног друштва „Просвјета“ из Загреба.^[54] Послије „Олује“ највећи дио књижевног фонда са подручја Крајине, посебно књиге писане на ћирилици, завршио је на ломачи.^[55] О књижевном насљећу Српске Крајине проговорило се на научном скупу који је одржан у Матици српској у Новом Саду 21. и 22. марта 1996. године, у организацији Одељења за књижевност и језик.^[56] Организатори су првенствено жељели да укажу на књижевну традицију, која је вјековима трајала на рубном подручју српског народа до његовог потпуног изгона са родног тла. Посебну вриједност представља Зборник као позив на изучавање и отпор забораву и равнодушности. На скупу је речено да „полет књижевног рада у вријеме распада Југославије и осамостаљења Крајине, у покретању листова Српски глас и алманаха Српска зора, оснивању издавачких кућа, повезивању са матичним институцијама посљедњи је духовни подвиг Крајишника на своме тлу. Послије прошлогодишњег егзодуса сав тај рад треба сматрати чистом историјом књижевности: извјесни трагови живе књижевне радње на вјековним стаништима остали су за сада у Загребу (лист и календар Просвјета).^[57] Историјско-библиографски преглед српске књиге и штампе на подручју Далмације, Хрватске и Славоније (1868 - 1996) био је представљен на изложби која отворена у Сремским Карловцима за вријеме научног скупа „Срби у Хрватској“ одржаног јуна 1997.^[58]

Свој допринос у очувању културних посебности и идентитета преузело је на себе у одређеној мјери Српско културно друштво „Зора“ и Удружење Срба из Хрватске.^[59] Чине се изузетни напори да се очува језик, то је оно једино што су Крајишници могли понијети са собом. Преузета је одговорност да се што дуже сачувају особитости тога језика коме прети опасност да кроз одређено вријеме изумре заједно са избјеглим Крајишницима.^[60]

Да би се тај процес зауставио или донекле одгодио у посљедње вријеме појавило се више пјесничких и прозних књига са завичајном тематиком. Најзаслужнији за то је уредник „Зориних“ издања Здравко Крстановић антологичар народних пјесама Срба у Хрватској (Златна пјена од мора^[61] и Чудесни кладенац^[62]), и истраживач старије пјесничке баштине (Лујо Војновић,^[63] и Павле Соларић^[64]). Уређивао је алманах Српска Зора (Книн) који је требао да заузме достојно мјесто у савременој српској периодици.^[65] Крстановић је објавио и више збирки пјесама од којих је посљедња Соба без огледал,^[66] а посебну пажњу изазвала је његова књига Приче из Хада која је преведена на више језика и доживјела је дванаест издања.

Уз помођ СКД „Зора“ објављено је више збирки пјесама Милоша Бајића, Слободана Бована, Боривоја Везмара, Боривоја Бијелића Луна и других, као и друго издање збирке пјесама Момчила Ђујића Емилијаде.^[67] Посебан допринос српској култури и баштини била су и фототипска издање српских народних пјесама Лике и Баније које је издао Никола Беговић 1885. у Загребу^[68] и Личанке пјесме из народа од Драгослава Алексића.^[69]

Свједоци смо да је након нестанка Српске крајине настало или поново објављено неколико значајних дјела духовне баштине. Ту свакако треба убројити Антологију српске народне лирско-епске поезије Војне Крајине, коју је објавила Славица Гароња Радованац^[70], затим драгоцјена књига Душана Иванића: Књижевност Српске крајине, то јест књижевну историју у којој је приказано књижевно стваралаштво Српске Крајине од најранијих времена до наших дана^[71]. Овоме свакако треба додати и дјела Јована Радуловића која говоре о људима и животу Крајине (Прошао живот и др.) као и књиге Николе Вујчића, Милоша Кордића, Срђана Воларевића, Душана Ђаковића, Мирка Демића и других.

Уз помоћ „Зоре“ појавила су се и нова имена на књижевној сцени. Тако крајишки глумац Миле Станковић пише аутобиографско дјело, које има умјетничку вредност, али је и докуменат о тешком времену у коме је нестао читав један народ.^[72]Завичајне теме су непресушно врело и за Вујадина Вуковића^[73] и Илију Смиљанића^[74]. Са овим дјелима они су подигли књижевни и својеврсни језички споменик далматинским Србима. Њима се придружује Миле Медић^[75] и Милан Воркапић^[76]. Сви су они рендгенски загледани у трагичну судбину Крајишких Срба која се расплинула и нестала попут пјене на Крчићу и Плитвичким слаповима. Избјегличким темама свако на свој начин бавили су се Милка Љубичић^[77] и Петар Б. Поповић^[78]. У овим књигама уврштена је проза коју су као колумнисти објављивали у избјегличким новинама, пратећи злу судбину својих прогнаних земљака. Присутно је читаво шаренило различитих људи које је усуд разбацао по разним мјестима и изложио искушењима што им се ни у слутњи нису надали. Њихово штиво је болна и неумитна дијагноза по којој смо константно радили у корист своје штете и тако помагали онима који нам нису жељали добро.

Драгоцјен прилог књижевности и фолклору Крајишких Срба представља роман Илије Дракулића и Николе Радеке Сваки своју рече.^[79] „Започета и сконцентрисана око једне породичне хронике и куће (зиданице) у микро-региону (Дракулића Ријеци код Коренице у Лици) она ипак није само то, јер се мрежа приповедања, концентрично проширује у нова поља значења на свим нивоима, до једног крајњег и готово чудесног учинка романесног утиска о целокупности описаног живота на Војној Крајини, највећим делом из средине 18. и са почетка 19 века.“^[80]

Од оснивања Српског културног друштва „Зора (1989) и Удружења Срба из Хрватске (1990) улагани су посебни напори да би се сазнала истина о прошлости Крајишких Срба који су вјековима живјели на граници – крајини – варварског свијета и свијета Ромеја, затим Источног и Западног римског царства. Дијелила их је и линија раскола источног и западног хришћанства, потом линија хришћанства и ислама. Пропаганду која је настала и развијала се у крилу Римокатоличке цркве упорно насрћући на српско име и историју најобјективније је разобличио у више књига Никола Жутић.^[81] Овом темом иако без научне акрибије, али са вјеродостојним фактима разоткривајући римокатолички анимозитет према српској народној идеји бавио се и Светозар Борак^[82]. Срби су из више разлога били присиљени да прелазе из православља у католичанство, а затим су идентификацијом са хрватством постајали Хрвати. За све вријеме српску самосвијест чувала је Српска православна црква. Са прекрштавањем Срба за вријеме Независне Државе Хрватске на основу релевантне документације као и судбином Српске православне цркве бавио се историчар Вељко Ђурић Мишина.^[83]

Србима је напросто било одузето право да се научно баве својом историјом. Раније ради интегралног југословенства а касније ради „братства и јединства“. Тек стварањем Републике Српске Крајине отклоњене су ове препреке и створена повољна клима за истраживаче. На основу археолошких истраживања која су проведена за вријеме протеклог рата утврђено је да громиле као специфична гробна мјеста, омеђују српски етнички простор у раном средњом вијеку и да су Срби били аутохтон народ на том подручју^[84]. Тада се по први пут појавио текст проте Саве Накићеновића, иако је био писан послије Првог свјетског рата^[85]. На научно популаран начин испричана је историја Тромеђе, од њеног стварања до нестанка границе 1918. године^[86], и историја Дрнишке крајине^[87]. О значајнијим објектима и личностима писао је Вељко Ђурић Мишина^[88]. На научној основи са Србима у Хрватској, њиховим насељавањем, бројем и територијалним размјештајем бавио се Јован Илић^[89], а становништвом Книнске крајине Јован Плавша^[90]. Први покушај цјеловитог сагледавања и вредновања подручја Српске Крајине учинио је Миле Дакић^[91]. Још потпунији покушај у томе правцу било је објављивање монографије Република Српска Крајина^[92]. Био је то настојање једног броја српских интелектуалаца да научно и стручно образложе аутентичност српског државног покрета у Крајини, његову оправданост и непорецивост. Монографија је на врло увјерљив начин приказала суштину српско-хрватских спорова и сукоба на Балкану. Са овом темом бавили су се и други истраживачи.^[93]

За сада најпотпунији преглед српске умјетности Сјеверне Далмације дао је Милорад Савић^[94]. Пред читаоца постепено израња до скоро потпуно непозната цјелина, састављена од хетерогених дјела, насталих у различитим срединама и у различитим временима. Ово је прво дјело такве врсте о православној и српској умјетности сјеверне Далмације. Послије егзодуса 1995. године највећи број сликарских дјела остао је на терену у црквама и манастирима и њихова судбина неизвјесна је до сада. Учињен је и покушај синтетичког сагледавања српске културне баштине у Сјеверној Далмацији.^[95] Егзодус народа са вјековних огњишта био је подстицај да Милош Синобад напише родослов племена Синобад^[96], а Илија Смињанић родослов Смиљанића^[97]. Њихов покушај да открију своје коријене и то пренесу њиховим будућим покољењима уродио је резултатом. Није то само хроника двају племена него хроника вјековног живљења Срба на тим просторима.

Са неким издањима жељало се подсјетити и на значајније историјске догађаје. Тако је поводом тристоте годишњице (1704 - 2004) велике народне буне у Буковици против млетачке власти објављено прештампано издање књиге Мирка Жежеља Мост уздисаја^[98]. Сјећањем на 300-годишњицу буне и кобну судбину њеног вође Петра Јагодића Куриџе протјерани народ Книнске Крајине и Буковице одао је дужну почаст својим давним прецима и мученицима.

Поводом 130 - годишњице од Босанско-херцеговачког устанка (1875 - 2005.) појавила се књига Данице Каће Чоловић и Срђана Чоловића Племенита мис Ирби^[99]. Енглескиња мис Аделина Паулина Ирби, још за живота постала је појам хуманости и бриге за немоћне и прогоњене. Окупљени око Српског културног друштва „Зора“ у Книну, 1992. године поштоваоци њеног дјела подигли су јој бисту у Стрмици и Плавну. Нажалост, оба споменика су срушена 1995. године послије „Олује“, најновијег прогона Срба из Српске Крајине. Рушитељи нису схватили да је спомен који је Мис Ирби усадила у срца људи јачи од сваког гранитног споменика – сјећање они нису могли да униште ни да поруше. Обиљежавајући стоту годишњицу њеног рођења (1933) Иво Андрић је рекао „ Име Аделине Ирби је овјенчано славом и уважавањем које ни једна друга жена, наша или странкиња, није стекла у овом дијелу свијета“^[100].

Да би се завичај сачувао од заборава покренуте су завичајне свеске.^[101] Поједина села Книнске крајине добила су и своје монографије Стрмица^[102], Голубић^[103], Љубач^[104],Далматинско Косово^[105]. И нака друга мјеста из Западне Славоније такође су добила своје монографије.^[106]Осим архивске грађе и других извора у овим књигама забиљежена су и народна предања и казивања и ово је био једини начин да се сачувају од заборава.

Страдање Срба за вријеме Другог свјетског рата најпотпуније су обрадили Гојко Везмар^[107]и Петар Зинаић^[108]. Стравичан злочин које су починиле усташе у глинској цркви обрађен је у монографији Страдање Срба у православној цркви у Глини^[109]. Са положајем Срба у Хрватској од 1941 до почетка посљедње деценије прошлог стољећа бавио се Момчило Диклић.^[110]

Посебна пажња посвећена је грађанском рату који је вођен на подручју Хрватске од 1991 до 1995. године. Тако Михајло Вучинић у својој књизи „Грађански рат у Хрватској 1991 - 1995“ аргументовано доказује да се у Хрватској водио грађански рат и да је теза о домовинском рату обмана домаће и свјетске јавности у вјешто вођеном медијском рату против Југославије, Југословенске наподне армије, Србије и српског народа у Хрватској^[111]. Затим је 26. октобра 2004. године одржан научни скуп са којег је објављен зборник радова^[112]. Поводом 10 - годишњице „Олује“ објављен је зборник Република Српска Крајина – Десет година послије^[113]. Са овом темом бавили су се Боривој Рашуо^[114], Срђан Радуловић^[115], Марко Врцељ^[116], Драго Ковачевић^[117], Горан Бабић^[118], Раде Чубрило^[119] и други. О страдању Срба и избјегличким темама књиге су објавили Саво Штрбац^[120] и Стојан Џелајлија^[121]. Поводом 150 - годишњице од рођења Николе Тесле уз пригодну академију у Етнографском музеју промовисана је и књига Душана Узелца „Смиљан родно место Николе Тесле“^[122]. Посебна вриједност ове монографије је и приказ страдање српског народа за вријеме усташког погрома током Другог свјетског рата. Уз документарне фотографије мјеста Смиљана и породице Тесла дати су и неки нови подаци који до сада нису били познати широј јавности.

За нашу дијаспору, а првенствено за Америју покренут је часопис „Баштина“^[123]. Циљ је био да се прикупе информације о занимљивим појединцима, догађајима, природним вриједностима – да се сакупе појединачне баштине, систематизују и публикују јавности, као комуникацијски мост са савременим свијетом. Нажалост изашао је до сада само први број^[124].

За све наведене публикације у издању СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске биле су организоване промоције изузетно добро посјећене.^[125] Готово сваке године новоизишле књиге биле су излагане и на Међународном сајму књига у Београду.^[126] Овај преглед нема амбицију да свеобухватно представи сва издања која су се појавила у избјеглиштву. Овдје је ријеч првенствено о издањима СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске и неким издањима која су постала позната широј читалачкој јавности.

Остале културне манифестације

Да би се домаћа јавност упознала са стваралаштвом избјеглих и прогнаних Срба из Српске Крајине и Хрватске организовани су разни културни садржаји. Неки од њих одвијају се у континуитету и већ су постали традиционални.

„Дани Крајишке културе од Спасовдана до Видовдана“

Манифестација је планирана као једногодишња смотра стваралаштва избјеглих и прогнаних Крајишника, упознавање домаће средине са културним посебностима које су избјегли Срби донијели са собом. Први пут ова манифестација је организована у Дому културе „Студентски град“ Нови Београд, априла 1997.^[127] Током 1998. почела се одржавати у сталном термину од Спасовдана до Видовдана.^[128] НАТО агресија 1999. године била је разлог да се у тој години планирани програми нису одржали. Културно представљање у 2000. години започето је у Конаку кнегиње Љубице са изложбом а настављено другим садржајима.^[129] Најзначајнији културни догађај у 2001. години било је отварање изложбе „Сликарство Срба из Крајине у XX вијеку“.^[130] Манифестација је одржана 2002. године са више промоција књига уз наступ културно умјетничких друштава у Дому синдиката у Београду.^[131] Наредне, 2003. централни догађај била је изложба Међународно ликовно саборовање 1993 - 2003 Добрун – Вишеград.^[132] Манифестација је, седми пут по реду, одржана 2004. године са још богатијим културним програмима.^[133] У току 2005. године „Дани Крајишке културе“ започели су прије Спасовдана и завршили послије Видовдана.^[134] Тако се догодило и 2006. године.^[135] Ова манифестација наишла је на добар пријем како код избјеглица тако и код домицилног становништва.

Светосавске вечери

Први пут у избјеглиштву Светосавски дани културе одржани су 1998. гоидине у Призрену. Организатор те манифестације било је КУД „Крајишник“ из Приштине.^[136] Нажалост након трагичних догађаја за вријеме НАТО бомбардовања 1999. године дошло је до новог егзодуса и прогона Срба и са Косова и Метохије. У организацији СКД „Зора“ и Удружења Срба из Хрватске од 2002. године обиљежава се пригодним програмом Светосавска вече.^[137]

За све вријеме постоји изузетно добра сарадња са културно умјетничким друштвима која су изнова организована у избјеглиштву, и која чувају и његују фолклор и изворне традиције старог завичаја. Посебно се истиче КУД „Крајина“ чија је мушка и женска пјевачка група формирана од бивших културно умјетничких друштава из Петриње, Грачаца и Книна. У њиховом програму је заступљена динарска фолклорна зона. Својим радом истиче се и КУД „Петрова гора“ и „Банија“. Дјелује и више изворних пјевачких група са ојкашким пјесмама које су специфичне за тај простор. На неке манифестације позивају се Културно умјетничка друштва која су се вратила или наставила да дјелују у завичају. Посебно је развијена сарадња са Српским пјевачким и културним друштвом „Јавор“ из Вуковара^[138]. Назалост сва ова друштва у избјеглиштву немају свој простор што им знатно отежава дјеловање. Дата су многа обећања али тај проблем до сада није ријешен. Тако ентузијазам полако нестаје па пријети опасност да ова друштва престану са дјеловањем што би произвело ненадокнадиве штете.

Дани ходочашћа

У Владимирцима код Шапца налази се Задужбина Српске Крајине.^[139] Од 2001. године за 4. август одржавају се Дани ходочашћа. Тада се окупљају умјетници и приређују ликовне изложбе.^[140] Постоји идеја да се изнова подигне нови објекат у коме би ова збирка била нуклеус једне далеко веће и значајније задужбине. Нека то буде наш задатак за наредни период. Тада би и овај труд имао свој смисао.

Закључак

Овај преглед културних дешавања је скроман покушај да се забиљеже значајнији културни догађаји који су се догодили у избјеглиштву. Неке од наведених манифестација представљају континуитет из старог завичаја. Важно је напоменути да код нас нема страха од асимилације, зато што је ријеч о припадности истом народу. Значи нису у питању различите културе, овдје се говори истим језиком, исти је доживљај идентитета, али ипак постоје неке разлике, као што су различити обичаји, различите навике. Жеља нам је да на културном плану те посебности што дуже очувамо, јер то није само допринос културној баштини Срба него обогаћује и укупну свјетску културну баштину. Посебно је присутна брига за споменичку баштину која није адекватно заштићена и пријети опасност од даљње девастације и пропадања. Приоритетан задатак у овом моменту је евиденција и документација културног блага српске провенијенције које се налази на подручју Републике Хрватске.

Свједоци смо да и данас, послије свих негативних искустава понављамо извјесне грешке, принуђени на нове сеобе готово смо искоријењени из наше природне матрице. Стога имамо јаких разлога да будемо забринути над судбином нашег историјског наслијеђа. Сва наша култура, дакле и суштинска знамења, цркве, гробишта, спомен обиљежја остала су незаштићена и препуштена на бригу оних који до сада нису показали добру вољу да их заштите и сачувају. Тако временом нестају српски споменици као биљези наше вијековне укоријењености на западним странама балканског полуострва.