Калемегдански „Победник“ је Шиптар!?
Да ли је коначно откривена подвала Ивана Мештровића?
„Још 1911. године београдске власти одлучиле су да се преуреде Теразије и на њима поставе огромну фонтану. Иван Мештровић, се прихватио посла и 1913. године је већ био готов пројекат фонтане коју би носила четири велика лава. У средишту фонтане предвиђено је да се нађе стуб са пет прстенова који би симболисали пет векова ропства под Турцима, а на стубу би се коначно нашао "Победник".Међутим, Први светски рат је опустошио фондове и никад није скупљен сав новац за израду споменика. Мештровић је одбио да бесплатно настави посао. Коначно, београдска власт се одлучила да постави само "Победника", као једини део фонтане који је израђен. Али, то је узнемирило градске даме. Разлог је био неприхватање да наг мушкарац, макар био и споменик, буде у центру града.“ (Извор: ИНТЕРНЕТ НОВИНЕ СЕРБСКЕ)
Основни разлог за израду споменика кога су пре другог светског рата (да ли случајно) звали „Косовски победник“ није био да „Победник“ постане символ Београда, већ да се изради споменик посвећен коначном ослобођењу Србије од Турског ропства, али му је касније додата и символика пробоја Солунског фронта, па је на десетогодишњицу пробоја, 7.октобра 1928. свечано откривен, на пристојној висини од подножја Калемегданске терасе. О овоме се већ писало.
Писало се и о томе како је Иван Мештровић, чувени вајар, по рођењу (а видећемо и по опредељењу) Хрват, по примањима расходна ставка у српском и краљевском буџету, најбољи пријатељ Алојзија Степинца (који, узгред буди речено 1938. „посвећује“ Дом ликовних умјетности Краља Петра Првог Ослободитеља у Загребу, израђен под руководством Мештровића), драг Титов гост на Брионима, искористио своју припадност слободним зидарима и „линковао“ „Победника“ са својим другим београдским ремек-делом: Спомеником незнаном јунаку на Авали, који више подсећа на фараонску гробницу, или незнабожачки жртвени храм из Јужне Америке, него на гроб мученика - војника, по свој прилици пострадалог трећепозивца Српске војске.
Рећи ће неко: „Победник“ гледа према Церу, да нас подсети на Церску битку, али се некако Авала испречила, и то баш Споменик незнаном јунаку! „Када је посматрач леђима окренут Споменику незнаном јунаку, поглед би му неизоставно морао да заврши управо на споменику „Победник“. Познати вајар и слободни зидар тако је оријентисао маузолеј да је правилно окренут ка његовом другом монументу“ (извор: З.Николић, „Новости“)
У ратним годинама док је Мештровићев споменик боравио по београдским подрумима, и док се већало где ће га градске власти „денути“, Мештровић изјављује да га није брига где ће га ставити, па и да остане у подруму. Сложио бих се са овом његовом идејом да је требало да остане у подруму. Сад ће браниоци уметности и сентиментални Београђани, нарочито из круга „двојке“ да се нађу повређеним!
Неспорећи Мештровићев изузетан таленат, остајем скептичан према његовој добронамерности кад је српски народ у питању: као прво, његова идеја о Видовданском храму, који је требало да буде изграђен на Косову пољу, као симбол страдања и жртве јужнословенских народа за слободу, је својеврсни спој незнабожачког храма са каријатидама из Косовских епова и екуменистичког храма. Предлажући Николи Пашићу да овај храм треба зидати деценијама, тобож, зарад символике попут средњовековних готских катедрала, Пашић је то кратко – радикалски пресекао, рекавши да би то био својеврсни уметнички комунизам на буџету Србије. Но, то није сметало да Мештровић буде на српском буџету за многа његова потоња (зло)дела.
Интересантно је како да ни на једном његовом раду који је у директној вези са Србима, не доминира православна символика! Интересантно је и писмо Ивана Мештровића, Адаму Прибићевићу недавно објављеном у Гласу концила
У писму које настало као реакција на Прибићевићо писмо Уједињеним нацијама поводом усташког геноцида над Србима у НДХ, Мештровић поручује да су српска злодела крива за усташтво, а не Анте Старчевић! Вероватно Мештровићу нису толико сметали српски новци, колико јесу Срби!
Све до 1950. године Иван Мештровић је имао редовну помоћ државе у вредности од 80.000 француских франака годишње, али је без обзира на то, сва своја дела посебно наплаћивао. Само за споменик на Авали било му је исплаћено 120 милиона ондашњих динара, и то из личних средстава почившег краља.(извор: З.Николић, „Новости“). Више је него очигледна Мештровићева наклоност ка Ватикану, него ка било коме или било којој идеји.
Подвале на "Победнику"
У даљем суптилном омаловажавању српског народа и његовог страдања прилажем следеће запажање: пажљивом посматрачу „Победника“ не може промаћи невероватна физиономија лика: очигледна је сличност носа са арбанашким цртама лица, а на глави готово очигледно да се налази шиптарско „кече“! Дакле, „косовски победник“ (како су га звали пре другог светског рата), Шиптар са кечетом је симбол Београда! Добро је да га Мештровић није оденуо у опанке, а шајкачу свакако и не би ставио! Да ли је реч о још једној хрватској подвали српском народу још с почетка прошлог века, просудите сами! Или је пак реч о традицији добрих односа Косова и Хрватске о којој недавно говораше Косорова у Приштини.
Очигледно је да је готово све што је имало српску символику код Мештровића било наго. И „Победник“ и „Косовски осветници“ и „Милош Обилић“ из Видовданског циклуса, чији лик више подсећа на жену, него на српског јунака! Но, зато Мештровићев Папа Пије XII, монструозни покровитељ фашизма и погрома над Србима у НДХ, изгледа молитвено, готово жив светац (види: . Pontificio Collegio Croato Di San Girolamo a Roma и Milos Obilic (Bronze Sculpture,1908, Paris) Meštrović Museum (his House and Atelier) in Zagreb)
Тито и Мештровић: Хрвати по вокацији
Вратимо се Мештровићевим пријатељима. Као огорчени противник комунизма (али ипак симпатизер „ватиканског“ усташтва), Мештровић, као грађанин САД-а се 1959, на Титово инсистирање, обрео на Брионима са разлогом да се захвали (иако нерадо) што је дозволио да посети притвореног му најбољег пријатеља надбискупа Алојзија Степинца. Тито је свакако искористио прилику да врбује Мештровића за чланску карту КПЈ, али је Мештровић остао доследан својим антикомунистичким принципима.
Додуше, није му сметало да се по његовој замисли још из 1924, а коју су требали да финансирају црногорски комунисти, изгради маузолеј Петру Другом Петровићу – Његошу на Ловћену, који је „свечано“ отворен од комунистичког врха СФРЈ и СР Црне Горе лета 1974, дванаест година по Мештровићевој смрти.
Да би маузолеј био изграђен, морала је по други пут у својој једноиповековној историји да буде минирана и срушена загробна капела посвећена Његошевом стрицу, Светом Петру Цетињском, изграђена по жељи Његошевој и обновљења 1925. краљем Александром. И данашњи повампирени усташогени монтенегрини величају то светогрђе и вољу владике црногорског! Верујем да се Његошев дух не мири са местом почивања његовог тела у „фараоновој гробници“, како је назва Меша Селимовић.
Наставак Мештровићевијаде
На нашу српску жалост, ту није крај! Мештровић нас и мртав омаловажава! Док смо сведоци да, као некад краљ Александар југословенством, „европом опијени“ председник Србије,гости председника Хрватске у Београду, у исто време док се врши невиђен терор и притисак на Србе н северу Косова, исте ове 2011. године, бронзана Мештровићева скулптура "Анђео смрти" постављена је на Малом Калемегдану, испод павиљона „Цвијета Зузорић“. (извор: ТРОЈКА).
Свечаном откривању скулптуре из збирке Народног музеја, присуствовале су у име ЈП "Београдска тврђава" директорка Ивана Лучић-Тодосић (ЛДП), а у име Народног музеја у Београду, директорка Татјана Цвјетичанин, јер то је, можете мислити, заједнички пројект ове две културне институције. Госпођо Цвјетићанин, колико оно већ не ради Народни музеј? Беше, 11 година? Значи ли то да 11 генерација српске деце није имало прилику да се упозна са највећим уметничким достигнућима свога народа?
Но, да се вратимо скулптурама и аутору. Овако, са „Анђелом смрти“, у ово наше велеиздајничко и по српски народ трагично време, завршен је „Мештровићев трилинг“ на Калемегдану: „Победник“ – „Споменик захвалности Француској“ – „Анђео смрти“.
Геј парада и Мештровић
„Организатори су указали да је симбол њихове "Параде поноса" статуа "Победник" Ивана Мештровића на Калемегдану, а парк "Мањеж" су одабрали јер је седамдесетих година прошлог века био место окупљања гејева и лезбејки.“ ( Извор: www.mondo.rs › Info › Hronika i Društvo)
Почетком „Домовинског рата“ син Ивана Мештровића, Мате Мештровић је изјавио: „Није ми јасно - двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.
Ни ја не могу да схватим!
О, Срби, опаметимо се док још није касно!
Југослав Кипријановић
Извор: Двери Српске