Горан Латиновић: Твртков грб је требао бити на српској тробојци

Latinica

Овај регион је толико закопан у прошлост, да је она заправо његова болест. А кад сте болесни, зовете доктора.

Тако је Фронтал.РС позвао магистра историјских наука, Горана Латиновић, вишег асистента на Студијском програму историје Универзитета у Бањој Луци и докторанта Високе школе историјских наука Универзитета у Сан Марину, да нам покуша дати одговоре на нека питања из области своје експертизе.

 

Колико је историја која се данас учи у уџбеницима чињенична, а колико ретуширани митови за потребе дневне или мало дугорочније политике у региону?

То првенствено зависи од аутора уџбеника и од надлежних органа, који дају дозволу да уџбеници буду у употреби у образовном систему ентитета или државе. Уџбеници историје који су у употреби у Републици Српској и Србији, углавном одражавају чињеничну историју, која је резултат озбиљних научних истраживања.

Највећа неслагања су везана за Други свјетски рат и питање да ли смо имали један или два ослободилачка покрета, као и за период од 1945. до 1991. године. Постоје људи, чак и у самом врху наше историјске науке, који се тешко мире са ставовима већине историчара, посебно млађих нараштаја, да је комунистички режим био негативна појава у нашој историји и да је управо у том периоду постављен темељ за страдање које смо доживјели у посљедњој деценији 20. вијека.

С друге стране, анализирајући уџбенике историје који су у употреби у Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине, јасно се уочава политичка позадина њиховог настанка. Игнорисањем бројних историјских извора и научних чињеница, њихови аутори представили су прошлост на начин који ни издалека не одговара историјској реалности.

Од бројних примјера, навешћу само један: по ауторима загребачких уџбеника Срби западно од Дрине воде поријекло од ''Влаха'' и оних Хрвата који су морали да пређу на православље, а по ауторима сарајевских уџбеника то су, уствари, ''православни Бошњаци'' код којих је тек у 19. вијеку одгојена свијест да су Срби.

 

Колико структуре власти Републике Српске, при обиљежавању значајних догађаја, или уопште било каквих пројеката који имају историјску димензију, консултују људе из струке?

Опште прихваћено мишљење у западним државама подразумијева да држава која тежи напретку стално мора гледати у назад, да на основу историјског искуства лакше одрећује смјер и динамику садашњег и будућег развоја споственог народа.

У тим срединама положај историјске науке у друштву све више добија на значају, а код нас, по захтјевима и препорукама које долазе управо из тих средина, историја се своди на маргиналан предмет у образовном систему. Наравно, и овдје је видљива политичка позадина таквих настојања. Нажалост, томе понекад доприносе и људи из струке, који немарним односом према очигледним проблемима доводе до њиховог продубљивања.

 

У Републици Српској прије десетак година регистровано је Друштво историчара, али његова дјелатност је тајна за велику већину историчара. Умјесто да има потпуно јаван рад, да организује редовне годишње скупове и да интересе историчара заступа пред органима власти, о овом удружењу данас се не зна готово ништа, ни ко му је предсједник, ни гдје му је сједиште, ни чиме се бави.

У таквим условима и не треба да чуди што су структуре власти у Републици Српској, без обзира о којој се политичкој опцији ради, ријетко тражиле савјет и мишљење историчара.

 

Увијек је између српских и хрватских историчара средњовјековна Босна имала различиту интерпретацију. Сада имамо и трећу историју. Колико се то може, у оваквим околностима, гледати научно и без страсти?

Историјски извори јасно и недвосмислено свједоче да је средњовјековна Босна била област у саставу Србије, која је касније наставила своју историју као самостална држава, ни тада не губећи српски идентитет. Владари Босне су своје поданике звали Србима, говорили су српским језиком и писали ћирилицом.

Њен најзначајнији средњовјековни владар крунисан је за краља Срба, Босне, Приморја и Западних Страна. Дакле, веома је индикативно да је човјек у својој титули поменуо само једно етничко име, а онда оне области којима влада и у којима живи тај народ. Тек кад је проширио своју државу на запад, у она подручја на којима је постојала хрватска држава све док је 1102. године Мађари нису уништили, Хрвата готово да није било у његовој држави. Од 14. вијека појављује се и израз ''Бошњани'', али он има државно и политичко, а не етничко или народносно значење.

Није, дакле, ријеч о неком новом народу, него о изразу који означава поданике владара Босне, тј. људе који живе у његовој држави, било да је ријеч о Србима или припадницима неког другог народа. И данас кад се каже ''Војвођани'' не мисли се о неком посебном народу, него о Србима, Мађарима и осталим народима који живе у тој области.

 

Ратна власт у Српској олако је пренебрегла чињеницу да се Стефан Твртко I Котромањић крунисао 1377. године на гробу Светог Саве као краљ Срба, Босне, Приморја и Западних Страна, што је резултирало на крају чак и избацивањем љиљана са грба Републике Српске. Имате ли коментар?

Мислим да је учињена грешка. Грб краља Твртка I требало је ставити на српску тробојку, прије него што су га муслимани ставили на своју бијелу заставу. Уз њега, требало је ставити и грб Немањића, а оба грба наткрити круном Карађорђевића.

Уосталом, краљ Твртко I био је изданак Немањића по женској линији и претендовао је на престо Србије. Имали смо, заиста, јаке историјске аргументе у рукама, али питање је колико би то уопште могло бити остварено, у условима незапамћене медијске сатанизације Срба.

Слична историјска игноранција учињена је и са промјеном имена града Фоча. Умјесто у ''Србиње'', требало је овом граду вратити његово старо српско име ''Хоча'', или просто оставити Фоча. Та промјена у Ф, долази из губитка гласа „Х“ у српском језику, што је процес који се завршио у већини српских дијалеката до 17. Вијекa,, па и на оном на подручју данашње Фоче. „Х“ се у српски језик вратило тек реформом Вука Ст. Караџића. На Косову и Метохији, у близини Ораховца, примјера ради, постоји српска енклава по имену „Велика Хоча“.

 

Радите докторску дисертацију о Југословенско-италијанским економским односима у периоду између два свјетска рата, те сте провели непуну годину у Риму и Сан Марину. Може ли се, генерално, дати нека оцјена историјских односа Срба и Италијана?

Односи Срба и Италијана мијењали су се током 19. и 20. вијека. Италијани су најприје гледали са симпатијама на покрет националног уједињења Срба, што их је подсјећало на њихов Ризорђименто. Међутим, због тежње Србије да ослободи и Хрвате и Словенце, српско-италијански односи постали су заоштрени, готово непријатељски, иако су ове двије државе формално биле савезнице у Првом свјетском рату.

 

У периоду између два свјетска рата, Италија је била најозбиљнији непријатељ југословенске државе, не само због отворених територијалних претензија на Далмацију, него и због чињенице да је Југославија била главна препрека њеним империјалистичким амбицијама на Балкану и у Подунављу.

Италија је своје стратешке циљеве остварила током Другог свјетског рата, али само привремено. Италијански губитак Истре, Ријеке и Задра, као и Тршћанска криза, додатно су загорчали југословенско-италијанске односе, који су у мирне воде коначно упловили тек 1975. године, Споразумом у Озиму.

Иако је медијска сатанизација Срба у посљедњој деценији 20. вијека била присутна и у Италији, не треба заборавити да се тамо појавило неколико веома интересантних књига и документарних филмова, који су оба рата (1991–1995. и 1999) приказали објективније и непристраније.

 

Недавно је на АТВ емитован сасвим нетипичан документарац под називом „Мит о богумилима“. Колико заиста има историјске основе да се повлачи аналогна паралела између стећака, средњовијековне Босне и нације која је проглашена у току Отаџбинског рата (тзв. „Бошњаци“)?

Када је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину 1878, она је приступила једном веома важном стратешком циљу – стварању једног новог народа, новог идентита, нове свијести – ''Бошњака''. По том пројекту, све становнике у БиХ, без обзира на њихову вјерску припадност, требало је убиједити да су ''Бошњаци''.

Та политика посебно је дошла до изражаја за вријеме тадашњег ''високог представника'' Бењамина Калаја (1882–1903), који је раније у својој ''Историји српског народа'' написао да су Босна и Херцеговина српске земље, а кад је именован за управника Земаљске владе, забранио је сопствену књигу.

Управо у том периоду пласирана је етнополитичка теорија о богумилима као аутохтоном становништву Босне, које је у одређеном историјском времену прешло на ислам, а стећци требало је да буду једно од главних обиљежја материјалне културе тог ''народа''. Треба нагласити да је термин „стећак“ уведен из научних кругова, док те споменике становништво које је ту живјело, није звало другачије него „мрамори“ или „мраморови“.

Таква политика доживјела је крах, јер није била утемељена на историјским чињеницама, као и због снажног отпора српског народа, а иако давно сахрањена, поново је са сметљишта историје стављена на сто муслиманског руководства почетком деведесетих година прошлог вијека. Међутим, у ''необошњаштву'' иза 1992. постоје двије струје.

Прва је ''Интегрално бошњаштво'' по којем су ''Бошњаци'' сви становници БиХ, без обзира на вјерску припадност, и друга - ''Муслиманско бошњаштво'', по којем су ''Бошњаци'' само муслимани.

 

Да ли постоје неки пројекти научног типа, да се сагледају историјске чињенице од настанка Републике Српске до данас?

Углавном се ради о текстовима који се баве историјским и стратешким основама настанка Републике Српске. Ту у први план излазе два коријена:

1. Српски идентитет, који је дубоко укоријењен у биће и свијест српског народа, посебно уз чињеницу да у неким крајевима Републике Српске Срби постоје много дуже, него у неким крајевима Србије, која се погрешно назива матицом српског народа, иако је она само старија сестра Републике Српске, и

2. Страх од ''1941'', тј. од понављања геноцида над српским народом, који му се догодио у Другом свјетском рату.

Међутим, постоји један веома озбиљан пројекат, чији сам сарадник, а који се одвија под окриљем Академије наука и умјетности Републике Српске. Ради се о ''Енциклопедији Републике Српске'', која је до сада, ван сваке сумње, најзначајнији научни пројекат у историји Републике Српске.

 

Може ли се рећи да је интерпретација историје (давна прошлост) из Сарајева и Загреба, а ево и сада Подгорице, много више у служби изградње националног идентитета, него што је то случај са српске стране?

Један од главних показатеља стања историографије једног народа су уџбеници историје. Анализом загребачких, сарајевских и подгоричких уџбеника; лако се уочава снажно идеолошко присуство, док у београдским и бањолучким (источносарајевским) уџбеницима тога нема, из простог разлога што Срби одавно имају изграђен национални идентитет и своја сазнања црпе из провјерених и поузданих извора.

Селективан приступ историјским изворима једно је од главних обиљежја оних аутора који настоје да ''историјски оправдају'' садашње стање ствари.

 

У припреми је Прва међународна конференција о системима усташких логора смрти Јадовно 1941. Осим општенационалне срамоте да се дешава први пут након 70 година, како Ви гледате на тај пројекат?

Лично учествујем у пројекту и могу рећи да је сваке похвале вриједан труд који др Душан Басташић улаже у настојању да истина о Србима страдалим у систему усташких логора Јадовно, чије кости до Неба вапију, угледа свјетло дана и да наша и свјетска јавност дознају више о мучилиштима у којима је убијено преко 40.000 људи.

Посебно је значајно што су челни људи Српске православне цркве благословили овај племенити подухват.

 

Чини ли Вам се да у српској историјској науци фали једна од битних спона са заједницом у цјелини, која се обично назива „популаризација“?

Прије неколико година једна од организација тзв. ''друге Србије'', а у суштини друголигашке Србије, штампала је памфлет под наслов ''Србија нема снагу да се бори са национализмом и популизмом'' у којем су оштро нападнуте све истинске вриједности српског народа.

Наши непријатељи и њихове слуге у нашем народу, желе да Србима одузму имунитет, како би лакше подлегли ''вриједностима'' које доминирају у западном свијету и постали безлична маса полуљуди. Томе ћемо се одупријети, прије свега, кроз Цркву и оно чему нас она учи. Такође, треба читати, и то оне књиге које су писали, не за хонорар, него за душу, људи ''мудри као змије, а безазлени као голубови''.

Разговарао: Дани(ј)ел Симић

 

Извор:  

 

Горан Латиновић везане вијести:

Фондови и збирке Српске православне цркве у хрватским архивима и музејима

О хрватским уџбеницима историје

Једно свједочанство о покољу Срба у Бијелом Потоку код Бањалуке на Васкрс 1942. године

Два изостављена поглавља из књиге Magnum crimen Виктора Новака