ОПШТИНА ГРУБИШНО ПОЉЕ - ЖРТВЕ РАТА 1941-1945 - Јован Мирковић

English

Анализа је урађена по месту рођења, према до сада извршеној ревизији пописа “ЖРТВЕ РАТА 1941-1945” из 1964. године. Ову анализу, урадио је виши кустос Музеја жртава геноцида из Београда, Јован Мирковић, и презентовао је на промоцији књиге: " Билогора и Грубишно Поље 1941 – 1991." аутора Милана Басташића. Промоција је одржана у Београду, 10.фебруара 2010, на Академији за безбедност и дипломатију.

 

Изучавајући објављене изворе и литературу о јасеновачким логорима установио сам да мемоарска литература и регионална и локална историографија су две најбројније групе, у условној подели литературе, и да, уз доста ретке примере објављених извора, стручних и научних радова, представљају најзначајнији извор спознаја.

Књигу др Милана Басташића припада корпусу мемоарских записа, а по обухвату простора о којима говори групи регионалне и локалне историографије, која има несумњив значај у употпуњавању спознаја о догађајима на ширем простору са догађајима регионалног и локалног карактера.

Простор о коме говори др Басташић, Билогора и Грубишно Поље, готово да није ни обрађен у историографији Другог светског рата, а ради се о простору на коме су почињени бројни масовни злочини.

То је најзападнији етнички простор српског становништва и први масовни злочини НДХ врше се управо на овом простору: крајем априла 1941. прво масовно логорисање становништва из Грубишног Поља и покољ у Гудовцу код Бјеловара. Овај простор истуреног српског етничког корпуса и деведесетих година прошлог века, како то документује аутор, такође се нашао први на удару поновљеног злочина против српског становништва.

Припремајући се за представљање ове књиге, одлучио сам, да не говорим о књизи, јер ће то други учинити, већ да направим једну анализу из доступних података о страдању становништва општине Грубишно Поље у Другом светском рату, а везано и за теме којима се бавим, а то су злочини НДХ у јасеновачким логорима.

Уста­шки по­крет је био „син­те­за Стар­че­ви­ће­вог др­жав­ног пра­ва и се­љач­ке идеоло­ги­је бра­ће Ра­дић, ко­ји је из­ни­као из ових дви­ју нај­ја­чих по­ли­тич­ких идео­ло­ги­ја у хр­ват­ском на­ро­ду... и у 'Уста­шким на­че­ли­ма' об­у­хва­тио... оба­дви­је те иде­о­ло­ги­је."

Уста­шки по­крет је на­ста­вак оног де­ла хр­ват­ског на­ци­о­на­ли­зма ко­је­м је глав­ни циљ био ка­то­ли­за­ци­ја дру­штва и др­жа­ве, че­му је и би­ла под­ре­ђе­на и сва по­ли­ти­ка.

Иде­о­ло­ги­ја уста­шког по­кре­та је те­ме­ље­на на ра­си­стич­кој и екст­рем­но национали­стич­кој и клерикалистичкој по­ли­ти­ци, са основ­ном тен­ден­ци­јом ства­ра­ња „чи­стог хрватског жи­вот­ног про­сто­ра", ко­ји треба да омо­гу­ћи­ ег­зи­стен­ци­ју „чи­сте хрват­ске на­ци­је". Пред­у­слов оства­ре­ња ових тен­ден­ци­ја је би­о­ло­шко уни­ште­ње („ис­тре­бље­ње") Ср­ба и Је­вре­ја, ко­ји су про­гла­ше­ни „нај­ве­ћим не­при­ја­те­љи­ма хр­ват­ског на­ро­да", и стога им „не­ма мје­ста у Хр­ват­ској".

Овим гру­па­ма су придруже­ни и Ро­ми, као не­а­ри­јев­ска - ни­жа ра­са. Оства­ре­ње ових ци­ље­ва је захтевало и „уну­тра­шње про­чи­шће­ње", тј. уни­штење оних хр­ват­ских и муслиман­ских еле­мен­ата ко­ји својим „не­хр­ват­ским по­на­ша­њем" чи­не „ља­гу на ти­е­лу чи­сте хр­ват­ске на­ци­је", због чега су сматрани из­дај­ни­цима.

Но­ве вла­сти су насто­ја­ле, не са­мо прак­тич­ном применом те­ро­ра, већ и ни­зом за­кон­ских и подза­кон­ских ака­та, да ле­га­ли­зују и у прав­ни си­стем угра­де ра­си­стич­ку политику и по­ли­ти­ку те­ро­ра. Већ на са­мом по­чет­ку по­сто­ја­ња НДХ, до­нет је читав пакет тзв. „ра­сних за­ко­на".

Пре­ма не­ки­м исто­ри­ча­ри­ма, уста­шки по­крет не тре­ба ква­ли­фи­ко­ва­ти као фашистич­ки, јер би то за Па­ве­ли­ћа и ње­го­ве след­бе­ни­ке, како каже Круцио Малапарте, италијански фашистички новинар и писац,  био ком­пли­мент. Они су „би­ли и остали по­ли­тич­ки и ин­те­лек­ту­ал­ни пиг­ме­ји", би­ли су, „ису­ви­ше при­ми­тив­ни за пра­ве фа­ши­сте".

Неспоран је геноцидни карактер Независне Државе Хрватске, јер је јасно изражено постојање геноцидне намере да се униште одређене етничке, верске и расне групе, а то је потврдила и праксе усташке организације и државе, у којој су почињени не само ратни злочини и него и злочини геноцида над при­пад­ни­ци­ма срп­ског, јеврејског и ромског народа.

Несумњива је од­го­вор­ност за из­вр­ше­н ге­но­ци­д, као нај­те­жи вид зло­чи­на про­тив чо­веч­но­сти, не само појединаца, извршиоца злочина, већ и уста­шке ор­га­ни­за­ци­је, Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске и ње­них институци­је, али и одговорност но­си­ла­ца иде­о­ло­шке осно­ве на ко­јој је по­чи­ва­ла и ова организаци­ја и ње­на тво­ре­ви­на. Геноци­д су почини­ли не са­мо при­пад­ни­ци по­ли­тич­ке ор­га­ни­за­ци­је (уста­ше) и пар­тиј­ске вој­не фор­ма­ци­је (уста­шка вој­ни­ца и УНС), већ и све струк­ту­ре др­жа­ве, од поли­циј­ско-вој­них фор­ма­ци­ја до управ­ног апа­ра­та.

Од оснивања НДХ фор­ми­ра­ју се и концентрациони логори, (са­бир­ни, рад­ним, збир­ни, кон­цен­тра­циј­ски ло­го­ри, или ка­ко се већ ни­су на­зи­ва­ла ра­зна са­би­ра­ли­шта, све до на­зи­ва со­ци­јал­ног ка­рак­те­ра) у ко­је се ин­тер­ни­ра­ју „не­по­ћуд­ни еле­мен­ти" по националној, верској и расној припадности, као и идеолошки и политички противници усташког режима.

Посебно се издваја Госпићка група логора (Јадовно) и Јасеновачка група логора, као примери логора уништења (Vernichtungslager).

Ова два система логора посебно су значајна и за страдање становништва Грубишног Поља.

У видео презентацији, даћу анализу података из Базе «Жртве рата 1941-1945» која се води у Музеју жртава геноцида према до сада извршеној ревизији пописа из 1964. године и поименично идентификованим жртвама. Наиме, у активностима Музеја значајан пројектни задатак је ре­ви­зи­ја, односно допуна по­пи­са жр­та­ва ра­та 1941-1945. из 1964. го­ди­не, уно­сом ве­ри­фи­ко­ва­них иден­ти­фи­ка­ци­о­них по­да­та­ка за смрт­но стра­да­ла ли­ца, без об­зи­ра на на­ци­о­нал­ну, вер­ску, ра­сну, иде­о­ло­шку, по­ли­тич­ку или вој­ну при­пад­ност, са уно­сом ва­лид­них по­да­та­ка о ка­те­го­ри­ји жр­тве и од­го­вор­ни­ма за стра­да­ње.

Радећи на ревизији овога пописа настојимо да унесемо што више идентификационих података о људским губицима у току Другог светског рата. Свесни смо чињенице да изгубљено време је тешко надокнадити и да је ово дуготрајан посао, у коме нећемо моћи доћи до коначних резултата, али сваки унесени податак је допринос именовању а тиме и очовечењу жртава, да од бројева постану људи, што представља цивилизацијски дуг према жртвама.

Напомињем, да то нису ни приближно коначни резултати, већ до сада достигнути ниво поименичне идентификације, који ипак представља релативно добру основу за анализе.

 

Јован Мирковић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду