Јереј Јован Обреновић: „ Све сам 1941. изгубио, осим вјере у Бога“

Хрватске усташе са ухапшеним српским сељацима на Грабовцу из околине Глине, Петриње и Двора на Уни, пре њихове ликвидације.

Ниси ти Србин, него Хрват -  каже усташа, а Брацо опет каже - Нисам ја Хрват, ја сам Србин. Добро, каже тај усташа, али нећеш више видјети тату, њега ћемо ми убити.

 

10. априла 1941. године био сам на погребу Стојана Бунчића из Шушњара. Врло ружно, блато и киша са снијегом. Тешка мука на фрон­товима гонила ме је да одем у Глину (срез) да чујем за најновије вијести.

У 6 сати по подне кренем из Грабовца за Глину. У возу ратно расположење иако је већ два сата прије тога извршен преврат и срам­на издаја. Нитко ништа није знао осим слушача радија.

У Глини се већ на станици нешто осјећало, ваздух је био тежак. Тражим новине хр­ватске јер београдске нису излазиле, али ни продавач не ради.

Пожурим у варош. Пролазећи поред дућана г. Ћорковића, његова ме гђа. позове у дућан и сва у плачу, дрхтећи, саопшти ми о прогласу Кватерниковом.

Рече ми још: “И др Мачек је говорио и казао је Хрвати чланови ХСС и све организације опћинске, котарске и бановинске од данас је једини и врховни вођа хрватског народа др. Анте Павелић и је­дино се његовим наредбама имате покоравати.”

Слушам и не могу вјеровати. Све, само не то. Продужујем даље и видим да Срби затвара­ју радње и бјеже на улице, док Хрвати ужурбано, весело, трче од куће до куће. На неким кућама се вију хрватске заставе. Др. Бранковић излази из књижаре Штула и још издалека ми, поздрављајући каже: “Готово је!” Без ријечи, стегнута срца и стиснутих песница идем у срез. Тамо све ван себе. Сва врата сем начелникових отворена, све канцеларије празне. Чиновници се разбјежали а некоји су код начелника.

Уђем к начелнику. Начелник зајапурен млатара рукама држећи депешу Кватерникову. Око њега десетак Глињана Хрвата са пред­стојником општине Фанцеком Бркичем на челу. Траже да се и у Глини одмах прогласи Независна Држава Хрватска.

Начелник Миленко Милић одбија док не дође у везу са Загре­бом, али са Загребом је тога часа свака веза прекинута. Како дођох потрча ми начелник у сусрет са рјечима: “Хвала богу, господине прото, да сте овдје, ево читајте.” Прочитах па га погледах са тешким болом кога сам тога часа осјећао. “Шта да радим?”, пита ме.

Отпусти све људе па сједи, па ћемо се договорити. Он их отпусти и нареди да чувају ред и мир.

“Под сваку цијену задржи ред и мир док не видиш како ће се даље развијати ситуација”, што је он прихватио и одмах отишао у општину на договор.

Пристав др. Импер видно расположен трчкарао је тамо амо али још увијек у бојазни да се неће испунити то ђаволско дјело. Био је присутан Мића Ковачевић чиновник, подал као и увијек већ је спре­мао планове за оно шта ће доћи.

Позовемо у срез г. жупника Жужека и вјероучитеља г. Јову Лукића. Жужек Словенац, Истранин, врло интелигентан и честит свештеник почео је говорити као прави хришћанин: “Треба се показати у овим часовима Европејац, и европејски. Културно поступати према свакоме.”

Са тешким осјећајима кренем на станицу и у возу до Грабовца проведох пола сата страшнијих од највећих мука. У Грабовцу ником нисам ништа саопштио већ продужих кући. Идући у моје село на тзв. Јокалицама чујем пуцање (на махове) у Петрињи. Кад сам стигао кући, жена ме нуди с вечером, разуме се да нисам могао јести. Маму нисмо ни будили да бар још једну ноћ мирно проспава.

Дуга и тешка је била та ноћ.

У свануће неко тешко удара на врата. Мама устаје да отвори и чим је врата само мало отворила, унутра упада Ђуро Иванић (Ђука) с карабином и узвиком: “Зовите господина, преврат је - револуци­ја!” Мама закука и утрча к мени у спаваћу собу док се ја болно насмеших и рекох: “Знам ја све”.

Зове вас наредник Марко да дођете одмах код Станка Јања­товића, трговца, рече ми Ђука, сав уплакан од страха, не, већ од огорчења и туге, шта оног часа зна и осјећа да губи све.

Иди ти рекох, а ја ћу доћи одмах.

Код трговца све пуно. Људи избезумљени, жене плачу, пјесма овдје за дуго замире, смијех се више не види и не чује, све се у црнину облачи, постајемо сви жива гробница.

Марко Грчевић командир жандармеријске станице, Хрват, али честит и добар Југославен, човјек, друг и пријатељ, плаче, дрхти и очекује најгоре, јер смо сви свјесни да долази страшна неман, која ће све да гута.

“Марко не клони духом, већ учини све да не дође до међусобних размирица и обрачунавања и чекајмо даљи развој си­туације. За моје људе ја гарантујем, да ће држати ред и мир.”

Цио дан проведосмо у тешком и мрачном ишчекивању. Војни­ци, већ рано који су били ближи, долазе својим кућама. Сви су утучени, издаја, недисциплина, неред итд. доведоше до ове страшне трагедије.

Сви се питамо: зар је то наша славна војска, зар су то синови наших славних предака див-јунака, али одговора нема.

Стварност је ту и треба јој у очи погледати.

У стану ме чека друга група људи. Очеку­ју од мене утјехе, подршке и спаса. “Људи, будите мирни, радите свој посао, на изазивање не одговарајте и слушајте ме, да би и мени и себи олакшали положај. Ја вас напустити нећу, остајем међу вама. Ја сам ту. Док сам ја ту надам се да ви нећете бити узнемиравани.”

Боже велики, како смо се љуто преварили! Људи плачу као дјеца и не могу да вјерују да је стварност заиста тако страшна.

Очекујемо долазак њемачких трупа.

У суботу 12. априла 1941. свиће, Лазарева Субота, слава наше цркве. Јадна слава, одох да служим св. Литургију. Искуписмо се двадесетак људи и жена, плачу и плачу само.

Долазим кући око 12 сати.

Преда ме трче моји синчићи Вукашин и Брацо (Светозар). Чујем мотор пред самим улазом у двориште, срета ме први њемачки војник мотоциклиста извидница. Озбиљан, мрк, са карабином преко рамена, право гледа и вози доста великом брзином.

Улазим у кућу. Ту ме чека Јоцо Милобратовић и прича како је стигао кући. Сви исто причају. Без борбе, бацајући оружје по наређењу старјешина, пустили су непријатеља у своју земљу. Ко није одбацио оружје, био је разоружан од усташа.

Жена одлази у собу да донесе суђе за ручак. Чује се опет мо­тор.

Жена закука и утрчи у кухињу са узвиком “Ево Нијемаца!” Отрчи­мо у собу и посматрамо, камион за камионом, пролазе Нијемци. То су све помоћне трупе, неборачке, јер борачке иду другим тврђим путем преко Класнића за Бос. Нови, Петрињу за Костајницу.

Свијет помало излази из кућа и гледа Нијемце пошто су видјели да ником ништа не чине и не заустављају се. Ако неко поздрави, Ни­јемци одздраве. Свијет се помало смирује и одише јер је сада оно очекивање страних трупа прошло. Надамо се да Нијемци неће доз­волити ништа шта би могло изазвати освете и крварења.

Заиста, док су Нијемци овдје били, било је све у реду и никоме се ништа није догоди­ло. Но, чим су Нијемци отишли даље према Босни, почело је прога­њање Срба од стране усташа.

Прво хапшење (“ухићење”) од усташа услиједило је већ 16. апри­ла 1941. на саму Велику Среду и то мене, у 8 сати навече.

Тога дана сам предосјећао да ће ми неко доћи у стан и заиста, увече ками­оном дошло је 12 усташа из Глине. Чим је камион стао, искочиле су усташе и блокирале околна дворишта, пут 100 метара доље и горе, попеле се на шталу, на сваки прозор по пушку, а онда улетиле у кућу сурово и страшно као на највећег разбојника. Нико од сељака није се могао примакнути мом стану, јер чим би се неко појавио, одмах би пу­цали и претили. Претресли су кућу и послије мене повели.

Стрпаше ме у камион, назад њих десеторицу, који су непрестано држали пушке на готовс, према мени. Двојица су ишла полако за камионом и то натрашке са упереним пушкама све до краја села и тек су онда и они сјели у камион.

Умјесто у Глину одвезли су ме у Грабовац и свратили у Соколски дом, кога су усташе узурпирале. У међувремену др. Јурај Ребок, примариус болнице и логорник (шеф среза) глинског, мој лични пријатељ и кућни лијечник, наредио је телефонски да ме саслушају у Грабовцу и одмах пусте. Тако је и учињено.

Цијело село није спа­вало очекујући шта ће бити са мном. Људи су дотрчали у мој стан са сузама у очима, исказивали срећу да ме опет виде у својој средини. Тако је то остало пуних 10 дана и сви смо се надали да ће доћи нор­малне прилике и да ће сваки онај који буде лојалан према новом режиму и држави бити миран и моћи радити свој посао, но у томе смо се сви љуто преварили, јер циљ и програм усташке владавине је био пот­пуно истребљење српског народа из хрватске државе и то системат­ски и постојано.

Двадесет и шести април 1941, у петак, имао сам погреб Петра Бунчића. Око 13 часова моју су жену захватили грчеви у стомаку и то тако јако да је јаукала као дијете. Остао сам поред ње до 16 сати, а онда кренуо на погреб, пошто се она мало смирила и заспала. Киша је помало падала и захладило је. У дому покојникову који је био угледан домаћин нашао сам много мојих људи а и из других села. Ту је био и мој колега парох из Малог Граца, Бошко Богуновић, па порезник Душан Крковић итд. Разговарали смо највише о несрећи која је снашла српски народ као и о случају мога хапшења 16. апри­ла 1941. године.

Око 17 часова почели смо опело и баш када је почело целивање крста, неко ми рече да су усташе у дворишту. Одмах сам знао шта ме опет чека. Питао сам да ли их тко познаје. Рекоше да не познају никога. Сад ми је било још сумњивије. У томе тројица уђу у собу и упитају: “Ко је Обреновић?” Ја се јавим и они ми саопште да сам ухапшен и да се пожурим с обредом. Одмах сам наредио да се покојник изнесе и да се крене на гробље. Људи су очајно изгледали. Живи мртваци. Без помоћи.

Када се формирао спровод један од њих је командовао: “у стрелце”, ставе ножеве на пушке, изваде пиштоље, стану с леве стране тројица а с десне двојица с упереним пиштољима на мене. Тако смо кренули према гробљу.

На гробљу сам брзо завршио помен и питао да ли могу да осветим дом, па да онда кренемо, а они су одгово­рили нека то сврши тај други, а ти одмах идеш с нама, јер се нама жури и овако смо много чекали.

Још једном погледам моје људе, поздравимо се немо јер ри­јечи више не иду из њихових уста.

Иза мене иду они с пиштољима у рукама. Радо бих пушио али не смијем да метнем руке у џеп да не би мислили да нећу употребити оружје па да ме убију.

У једној шумици један од њих (поручник Носо) нареди ми: “Стој! Руке у вис! Имаш ли оружја?” “Немам.” “Пре­треси га.” Један ме претресе па пошто нису ништа нашли кренусмо даље. И они ставе своје пиштоље у џепове. Тада сам и ја запалио цига­рету. Исти поручник, пропали ђак без образовања војничког, још успут ме је почео испитивати.

Да ли сам четник? Да ли сам радио против Хрватске? Зашто ће мени карабин итд. Каже ми: “Треба заувијек за­памтити да овдје више не може бити и не смије бити Срба, јер је ово хрватска земља и у Хрватској ће бити само Хрвати и нитко други.”

Ја сам одговорио и казао, да они врше своју дужност и свакако да су дошли по мене по наређењу и да сигурно постоји тужба и тужи­лац, па тужилац ће да доказује тужбу, а ја ћу се бранити, па ако тужи­лац све ово зашто ме оптужујете докаже, ја ћу сносити конзеквенце. На пола пута од гробља до мога стана, гробље је удаљено око два км сретну нас двојица усташа и један од њих ми рече: “Како то господин иде пјешице по овом блату а не вози се у ауту?” Ја му не одговорих него продужимо даље. Пред дућаном Станка Ја­њатовића сретоше нас још четворица и тако нас дванаесторица кре­нусмо према мојој кући.

Идући кроз село примијетих да на кућама висе неке бијеле крпе. Послије сам сазнао да су то усташе наредиле чим су ушли у наше село, јер кажу: “Срби су побијеђени и као такви морају држати бијеле заставе на кућама као знак предаје, а само Хрвати као побједници могу истицати хрватски барјак.” Пред вратима чекају ме још двојица, један с пушкомитраљезом а други с карабином.

Када су им моји пратиоци рекли да немам оружја, они су спусти­ли нишан. У стану сам затекао још двојицу. Чим сам унишао у стан видио сам да су у мом одсуству направили читава разбојства, све је било испретурано по кући, поразбијано и упрљано од њихових ципе­ла. Примијетио сам да иконе Св. Саве леже на поду исцјепане и згажене, итд.

Жена ме је у очају гледала превијајући се од болова физичких а сада и душевних и моралних.

Дјеца су од страха легла у кревет и нису смјела ока отворити. Када сам се вратио из затвора тек сам онда сазнао истину, шта су све ради­ли по мојој кући док сам био одсутан. Чим сам ја отишао на погреб они су ушли у моју кућу. Њих око 20.

Улетјели су с оружјем у кућу као дивљи звјерови, тражили су мене, па како нисам био код куће, послали су ону петорицу по мене с наређењем да ме смјеста до­вуку без обзира гдје ме нађу или шта будем радио. Међу њима је био и један жандар Стипо Дејановић, добар човјек, али плашљив, па им је сигурно он рекао да ми дозволе да бар отпратим покојника до гробља. Видио сам да дрхти као прут.

Чим су ушли у кућу почели су разбијати до чега су год дошли. Чак су и моју матурантску слику сву на комадиће исјекли, само ваљда зато што је на њој наслов био ћирилицом. Иконе су све поцјепали сем славске св. Јована. Затим су почели мучити ми болесну жену, говорећи јој да је жале, али да ме никада више видјети неће, да ће ме са нарочитим уживањем тући и мучити па када ме измуче, да ћу сам раку копати па ће ме тек онда убити. Она их је молила да је не муче јер је скоро дошла с опера­ције и да је болесна, али звијери немају милости, него настављају мучење и садистичко наслађивање у њеном болу.

Старији мој син, пет година стар, побјегао је у сушницу и сакрио се у даске, он чим види униформу бјежи, јер се уплашио када је гледао како ме први пут хапсе и одводе. Млађи Светозар Брацо, стар 4 године, сједио је у сво­јој фотељици и гледао их. Питао их је јесу ли они усташе или Нијемци. Зашто носе пушке итд. Један од њих питао га: “Шта си ти?”

“Ја сам Србин”, каже Брацо. “Ниси ти Србин, него Хрват”, каже усташа, а Брацо опет каже: “Нисам ја Хрват, ја сам Србин.” “Добро”, каже тај усташа, “али нећеш више видјети тату, њега ћемо ми убити.”

Мало сироче поче плакати и каже: “Немој чико мог татицу убити”, али звијер-човјек нема осјећаја. Нарочито су били сурови: Дујо Крпан, вођа те петорке, иначе шофер код Гавриловића у Петрињи и неки Пешак, месар петрињски.

Све се сам олош окупио у усташки покрет. Имају стан, храну, плаћу, пљачкају, убијају. Дао им је њихов поглавар Павелић да раде сва зла српском народу. За никаква злодјела нису ником одговор­ни.

Опростим се са женом и дјецом и они ме поведоше сада по дру­ги пута.

Пред кућом старога Адама Јекића дочека ме још један усташа који је разговарао са тројицом сељака, Дујо Крпан, обучен у војничко одијело, личку капицу, кишну официрску кабаницу коју је негдје од неког официра отео, опасан усташким ножем. Кад ме је опазио, приђе и рече: “Слушај ти господине, хајде мало да се разго­варамо док сам расположен, јер послије може доћи зло.”

Пита ме то накарадно људско створење, јесам ли четник (јер су усташе прогла­силе сваког Србина четником, да би лакше могли вршити насиља и уби­јања ради оправдања тобож). Да ли сам радио против Хрвата, да ли сам људима говорио да се одазивају у војску или да дају стоку, да ли сам прослављао долазак Краља на престо и свашта друго на шта су га упутиле његове усташке вође.

Тако дођосмо и до камиона, трпа­ју ме у кола.

Кренусмо и они запјеваше: “Посветила се ономе рука, који уби српскога ајдука (Александра)”. Један ме упита зашто се не обријем, зар није лепше да се уредим а не овако чупав да бу­дем. Други додаде “ја добро мажем”, трећи “ја добро бријем” итд. Послије запјеваше усташку химну. Када су отпјевали гоне и мене да пјевам: “Спрем те се спрем те се четници”. Ја сам одбио да пје­вам. Тако стигосмо до Краљевчана. Камион стаје код жандарме­ријске станице. Ту треба узети једнога жандара који долази из Петри­ње. Звао се је Бусија. Овдје очекујем најгоре, јер је то хрватско село.

Стварно, чим смо стали трче мушкарци, жене и дјеца камиону. Први стижу ројник Ива Турковић и кројач Колић. Ројник послије поздрава упита: “Је ли ту птица мајку му влашку?”, “Ту је”, одговарају усташе. Тога треба одерати, убити и мучити јер тај је увијек само Србин био. Би ли га хтјели видјети, пита један усташа. Нека изађе да га видимо какав сада изгледа.

Излазим и стојим пред том бесвјесном стоком, што се зову људи. Псују, грде, пљују ме, загледавају, гуркају, чупају итд. Па када су се задовољили, опет ме стављају у камион. Слађа је смрт од ових понижења, али тако ваљда мора бити. Улазећи у камион један ме удара пушком под ребра. Само га без ријечи погледам и сјед­нем на мјесто. Коначно стиже и тај жандар Бусија у пратњи Крпана и нашег командира Марка Грчевића. Крпан улази у камион натраг, Бусија напријед. Командир Грчевић, висок, јак, озбиљан, неожењен и неустрашив, на моје велико изненађење, овдје блијед дркти и усред оне масе изван себе рече пред свим оним зликовцима: “Господо, молим вас поступајте са попом Јовом као са човјеком јер је он заиста био човјек, ја га познам како сам овдје већ двије године, никоме ништа на жао учинио није. Ако би икоме требало крви, онда прво моја глава, па његова.”

То је тако поразно дјеловало на ону масу да се није могла одмах снаћи, а камион је кренуо. Од тога часа ситуација је за мене на боље кренула. Стижемо у Чунтић, опет хрватско село, силазимо у гостионицу Јурице Михелића, шаљу по фра­тре, јер се ту налази самостан Св. Антуна с гвардијаном, усташким повјереником за овај крај. Послије 15 часова долазе фратри. Усташе излазе пред њих. Послије 10 минута зову ме.

Боже мој, шта се данас догађа. У Краљевчанима ме штити чисти Хрват, жандар, а овдје браћа у Христу, проповједници љубави и трпељивости, представници “једино спасавајуће вјере”, шта ће они да кажу.

Није тешко предвидјети. Млађи Бенко прилази мени и рукује се и каже да нема ништа против мене.

Гвардијан ни прићи ми неће. Како би он усташки повјереник пришао једном шизматику, српскоме православноме попу.

Нешто повјер­љиво разговара с усташким официром. “Извршите наређење”, каже гвар­дијан и почну се разговарати, разумије се усташки. “За дом!”, каже. “Спремни! “, одговарају и подижу руке. ЖАП! Нареди улазак у ками­он и кренемо за Петрињу.

Већ је пуна ноћ кад стижемо око 22 сата у Петрињу. Одмах ме воде у главни усташки стан. Тамо у ходнику пуно усташа. Међу њима видим усташе емигранте у кожусима. Питају, зашто је овај доведен. Одговарају, четник је. Шаљу ме у полицијски затвор, што је моја срећа, јер ко преноћи у усташком затвору, тај се тешко жив враћа својој кући. Спроводе ме двојица усташа. Чим смо зашли у мрак, један каже: “Хоћемо ли га?”, и прође напријед. Опет срећа. Тога часа чујем глас усташе поручника Крпана, који ме је ухапсио. Он рече: “Стој!” - и ови стану.

Онај шта је рекао: оћемо ли га, побјегне, а Крпан када нам приђе и рече: “Знам ја да би те тукли, зато и не дам да те они спроводе, јер сам дао нареднику Марку ријеч да те нећу ноћас тући.

Стражар ме води у ћелију. Убацише ме у посљедњу са лијеве стране гдје затварају скитнице. С десне стране препознајем глас свештеника Душана Клипе, видим лугара Николиша, трговца Ка­линића, старог финанца Милојевића и међу њима десетак сељака Срба.

Сви изгледају мученички. Главе отечене, а очи подбуле, усне мо­дре. Види се да су претрпјели страшне муке и патње. Свештеник Клипа не може ни да се подигне. Тај човјек је препатио шта ни један није. На њему су испробали све начине мучења која може човјек да измисли. Шта су препатили, ускоро ћу својим очима видјети.

Крпан по­зове старог Милојевића, човјека од 82 године, висока, потпуно си­једа, прави тип Словена. Па када га поче тући са усташким ножем, у мени се утроба преврће. Бије га као животињу. Не може човјек који то није видио ни замислити да може човјек другог човјека тако тешко звјерски тући. Стари човјек јауче, пада, бетон гризе, преклиње и моли, да га убију, само да га не муче. Даје своју кућу и све имање само да га престане бити - ударати по његовом старачком тијелу.

Двадесети вијек. Хиљадугодишња култура хрватска. Долази још неколико усташа с батинама. Почиње мучење, не само старца Ми­лојевића него и свих затворених Срба.

Како кубаци и батине тупо ударају о измучена тијела јадних љу­ди, тако се чује оно страшно, језовито, кроз ноћ и оне хапсанске ходнике запомагање.

Не могу људи више ни да плачу, већ само јече.

Не може то остати некажњено, ни од Бога ни од људи. То мучење траје од 23 до 1 сат ујутро. Невјероватно шта све човјек може поднијети. Ти су часови тако страшни да човјек долази до луди­ла.

У ћелији ужасно. Нема ни столице, ни кревета. Узано, пуно стјени­ца и ушију. У једном куту буре за вршење нужде. Ту остајем 62 сата, а у понедјељак 29. априла 1941. пуштају ме кући.

Када сам изашао из затвора, било ми је тек онда страшно. Јер кога сам год од Срба срео, нико ме није смио поздравити, нити се са мном састати. Гледао сам у њиховим очима само сузе у прола­зу.

Било је већ 12 сати. У српску кућу не смијем да им не нанесем неугодности, у хрватску поготово. Воз иде тек око 9 сати навече. Ријешим да идем пјешице 20 км.

Улазећи у моје село срећем моје људе, сви плачу од среће што ме опет виде. Без ријечи стискамо јед­но другом руке.

Надамо се да ћемо бар сада бити мирни, али се љуто варамо. Тек сада и долазе страшни дани по српски народ. Почиње убијање у маси без суда и пресуде, како се коме усташи свиди.

Већ 3. маја 1941. године чујемо пуцњаву у Додошима, Краљевчанима и Мачковом Селу. У ова села је ушло око 100 усташа и домобрана да претресају куће и тобож траже оружје, које су наши људи што су имали предали хрватским властима још 14. априла исте године. Па чак и ножеве. Предали су Срби све и извршавали свако наређење, надајући се да ће тако бити мирни. Међутим, властодршци хрватски имали су у плану Србе, то бунтовничко и варварско циганско, азијат­ско племе уништити у име културе и кршћанства.

О дивног чуда! Србе православце у име Христа разапињи, пљачкај и уништавај а муслимане протежирај и шири (ваљда опет у име Христа и једино спасавајуће).

Тога, 3. маја 1941. испребијаше јадне голоруке мушкарце и жене у тим селима и четворицу убише и то: у Мачковом Селу тројицу, у Додошима једног, Драгана Грмушу.

Тај дан био је мрачан и кишовит. Интересантно је када су год усташе долазиле у српска села, било је ружно вријеме као да је и небо плакало заједно с нама. Опет сам имао спровод једног дјетета. Касно дођох кући сав мокар и блатњав. Исцрпљен, легнем да се мало одморим.

Око 22 сата упадне шесторица усташа у мој стан. Рекоше ми да у име поглавни­ка идем с њима. Рекоше идемо до оружника на неко мало саслушавање, па ћу се брзо вратити кући. Кад смо дошли жандарме­ријској станици потјераше коње и упиташе ме смијући се: “Како ти је сједити?” Знао сам да ће ме овога пута убити. Станем се молити и опраштати с дјецом, женом и свима овдје и спремати се за смрт. На­пријед у сицу сједили су прави крвници - онај месар Пешак.

На 7. км од моје куће Пешак извади пиштољ и наслони ми га на груди, а онај официр рече: “Изврши наређење!” Зажмирио сам, молио се и пред очи­ма имао слику моје јадне дјечице (која су још тамо) и очекивао пуцањ, али звијер не пуца.

Послије ме освијетли батеријом и пренесе ми пиштољ на чело. Осјећај хладног жељеза ме тргне из занесености и опет угледах грозну стварност.

Официр је још два пута понављао: “Изврши наређење”, али разбојник не окида. Неће ме ни усташко зрно, не да Бог.

Тако пролазимо око 4 км. Долазимо опет до гостионице Јурице Михелића. Пут право води у Петрињу, а пут десно води само­стану Св. Антуна.

Официр наређује: “Десно.” Пешак каже: “Зашто не идемо право циљу?” И окренуше по наређењу официра самостану. Ту налазимо гвардијана. К њему су ушли официр и Пешак. Одоше к њима и други, остадосмо ја и мој чувар. Мој познаник гвардијан није ме хтио примити, рекавши да нема времена.

Официр изиђе и рече ми: “Ви сте слободни, можете ићи кући.” Бјежао сам преко поља и шума.

Стигао сам кући у пола три у јутро, сав блатњав, изнемогао и поцијепан. Легнем да починем. Не задуго.

Навече, 4. маја 1941. око 21 сат чују се поновно пуцњи с почетка села. Чује се плач, ку­кање, пакао. Бура се примакла и моме стану. Већ препознајем по гласу ко плаче.

Чујем Душана Кончара како каже: “Убијте ме међу моје четверо дјеце, разбојници једни.” Снажан ударац у врата и “Отварај”, чује се. Мама излази и отвара.

Улазе четири хрватска во­јника с пушкама и шљемовима на глави. Питају за оружје и почиње претрес. Окренуше од собе до собе, од ормара до ормара. Покупише све шта су тамо нашли, а њима одговарало. Однијели су између оста­лог: златни сат, налив перо, ташну, кишобран, кошуље, кравате, златнину и још неке ситнице.

Затим један упери пушку у мене и рече: “Нисмо ми овдје бадава дошли, нама треба новаца. Дај паре или живот.” “Немам новаца”, кажем. “Онда глава”, вели ми тај хрватски војник. “Имам само 200 дин у кући и то вам могу дати, више немам”, кажем. Нађем само 14 динара, понудим и то узеше. Из касе црквене опћине узеше 3000 динара и одоше.

Ипак смо сви сретни јер нас нису тукли.

Око нас јаук и пуцање и даље траје. Након само 10 минута упадају у стан усташе. “Устај птицо! Мајку ти влашку. Тебе треба­мо. Ако си до сада извукао главу вечерас нећеш! Облачи се и идеш с нама! Дај муницију. Прокажи четнике”, наређују ми. “Немам муниције, а проказати не могу никога, јер овдје нема четника, а ако ме хоћете убити као Србина и свештеника, ево ме и спреман сам.”

У тај час у стан улази онај официр и усташа Пешак, они који су ме одвели синоћ. “Добар вече!”, кажу. “Дао Бог”, одговорим. Пешак држи пиштољ и наређује: “Сједи”, показујући на кревет. “Ви до њега”, каже жени и пита ме: “Је ли те тко тукао ноћас?” “Није”, кажем. “Је ли ти шта фали?” “Ништа.” “Како си синоћ прошао?” “Добро”, кажем. “И неће ти се ништа догодити, ни влас ти са главе неће пасти, јер си прави, само те други клеветају.”

Ја слушам и ћутим, али мама јадна, мисли што он онако лијепо говори да се је он промијенио па заплаче и вели: “Гос­подо, ми сада немамо ништа, до голе коже смо опљачкани.” “Ко вас је опљачкао?” “Ваши војници”, каже мама, а ја већ видим своју судбину. “Добро, ми ћемо претрести војнике, па у кога се нађе биће овдје стрељан, а ако се не нађе ништа бит ће стрељан господин”, каже Пешак. У кући је пуно усташких хрватских војника који се разилазе. Ја сам тада упрегао све своје моћи да им докажем да то нису њи­хови војници однијели и да ми ништа не фали, али они осташе при томе да изврше претрес. Послије претреса (разумије се нису ништа пронашли јер су војници имали довољно времена да све склоне). Доведу тројицу војника да ми суде јер сам навео велику “увреду” хрватском вој­нику. Осудише ме на смрт. Поставе митраљез у дворишту, опростим се са дјецом и женом и кренем у двориште уз пратњу.

Опет Бог не да, да погинем.

Оног часа када сам требао изаћи из ходника у двориште, на самим вратима сретнем се са натпоручником Филко­вићем (школски надзорник у цивилу). Усташе га поздравише, а он их упита: “Шта је то?” Он ми рече да се повучем у собу а они осташе на ходнику. Дође и Филковић у собу и рече: “Брате, и оче, шта је то?” “Ето гледајте!” “У ваш дом више неће доћи”, каже и удаљи се.

Убили су тога дана 11 Срба и то: У Бачуги 5, у Грабовцу 3, и у моме селу 3. Убили су их без икакве кривице. Убијају свуда гдје им дође воља да уби­јају. Управо човјеку невјероватно да то може данас у 20. вијеку да се догађа.

Послије свега тога сам толико ослабио да нисам могао из кре­вета. Сутрадан ме моји пребаце у сусједно село, те у Глину. Тамо ме др. Јурај Ребок задржи у болници и скрије ме пуних 19 дана.

Ту сам преживио и “Вартоломејску ноћ”, 11/12. маја 1941. године, када су усташе похватале 480 Срба у старости од 15 година па надаље. У ноћи од понедјељка на уторак одвели су их 4 км од Глине и покрај моста у Прекопи свих 480 побију.

Убијали су их овако: петорицу по петорицу одводили су их до већ ископане јаме, свезане. Наредили су им зликовци да легну потрбушке главом над раком и онда су их гађали у потиљак. Неке нису одмах усмртили па су их онако крваве и још живе шутали ногама у јаму. Када би отишли камином по друге, понеки би се јадник знао освијестити и запомагати, а усташе би га лопатама затукле. Када су напунили јаме друге су бацали у ријеку Глину. Тако ми је причао у болници др. Јурај Ребок и др. Марко Радојчевић. Њима су све детаљно описали Хрвати сељаци из Прекопе који су копали јаме за побијене Србе. Те ноћи убијен је и парох Богдан Опачић.

Послије овог покоља настала су масовна убојства по српским селима. Убијале су усташе српски народ на најокрутнији могући начин. У селу Бојни су трговца званог “Чуча” убили из пушке па га онда објесили. Кућу му запалили, заклали јагње и под тим дрветом пекли гдје је његово тијело висјело. Јели су и пили под истим дрветом и уз пјесму гађали мртво тијело несретног човјека.

Праве звијери и вар­вари. Нека им хисторија суди. Бог дао.

Разговарајући у болници с др. Ребоком и учитељем Штефанчићем дознао сам шта намјеравају усташе да раде и радикално ријеше пита­ње односа Срба и Хрвата. Србе треба истријебити из Хрватске и учинити чисту католичку државу.

У истребљењу српског народа неће се бирати средства. Интеле­ктуалце (првенствено свештенике православне на рачун муслимана хоџа) треба побити, протјерати, цркве им опљачкати и попалити. Сред­њи сталеж као и боље стојеће сељаке. Раја - мали човјек, човјек - када остане сам без подршке и икаквог изгледа на било какав спас и помоћ, превести у католичку вјеру и претопити у Хрвате.

Таквим ђаволским планом мисле хрватске усташке власти иско­ријенити Србе из Хрватске. И заиста, они истински, постојано и системат­ски извршавају тај свој план. И журе се док траје ратна бура, да не би закаснили.

Око 20. маја 1941. дође у болницу и др. Мирко Јерец, велики жупан петрињски.

Молио сам и њега да ме преда суду, па да ме он суди, па ако сам крив, нека ме стреља, па ћу бар као човјек умријети, а не да ме усташе у ноћи извуку и умлате те баце у воду или у какову јарачу. Он ми рече да ми не може помоћи и не може га­рантирати живот, а на суд не може ме предати јер немам формалне кривице, него нека жив усташама више не идем на руке и нека насто­јим да се што прије пребацим у Србију, јер ће и тако сви Срби тамо морати отићи.

Дођем кући 25. маја исте године. Двије ноћи сам спавао у шуми. Чим су усташе сазнале да сам код куће, опет су се спремале да ме ухапсе и убију.

Моји парохијани су ме молили да бјежим и да се склоним у Србију, говорећи: “Оче, идите, јер више не можете овдје преживјети нити пар дана, а шта ћемо ми имати од тога ако вас једног дана нађемо негдје у трави мртвога, а ако се склоните, још ћемо се увијек надати да ћете некад доћи у нашу средину, опет и добро нам доћи.”

Коначно 26. маја добијем поруку из Петриње нека се одмах склоним, јер Петрињци спремају да ме одведу, тада и сам рекох да идем. 27. маја кренух.

Тежак растанак са оним што је човјеку мило и блиско.

Ишао сам пјешице око 50 км до Брђана крај Суње, да бих избјегао Петрињу и Цапраг.

У Брђанима се убацим у вечерњи воз и 28. маја стигох сретно у Београд, без игдје ичега, са голим живо­том.

Све сам изгубио, осим вјере у Бога, осим вјере да Бог постоји и да ће правда ипак побиједити. Тако нека буде.”

 

Свједочење Јереја Јована Обреновића, Велики Шушњар Глина. Архив Југославије, Београд, фасц. 922.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005.

Везане вијести:

Водите их и побијте, они су пресуђени…

Усташе свједоче о злочину у Хрватском Благају над Србима Кордуна 6. маја 1941.

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

Нека га, нека умре од глади

Стратишта НДХ - Кордун

Свједочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену

На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Јадовничка прича о Милици и Кати

Ђуро Затезало, ЈАДОВНО – КОМПЛЕКС ХРВАТСКИХ ...