Lazar Lukajić: Lički zavet
Lički zavet
Kažu da je Lika zemlja
vukova: opora, neprijatna,
siva. Zimi severni vetar sa
snegom briše trag ljudi i
životinja, raznosi u magli
granicu brda i dolova – leti,
pod užarenim nebom, pukotinom,
zeva crvena zemlja,
vrvi kamenjar zmijama, jetko
miriše oštra i retka trava.
Branili smo mi svoju Liku,
slobodu i ponos, ne samo u
„Balvan revoluciji“, već
vekovima. A, onda su nas 1995.
godine svetski moćnici ote-
rali s naših ognjišta. Ali,
ona lička cesta, kojoj je Li-
čanin mlad i plećat često
odlazio u svet i kojom se se
i pogrbljen vraćao u zavičaj,
u zemlju predaka svojih, če-
kaće nas do sudnjeg dana. Ist-
orija ima svoje obrte.
Jevreji su čekali 2.000 go-
dina da se vrate u svoju obe-
ćanu zemlju i svom Zidu pla-
ča u Jerusalimu. Dotle su sa-
kupljali i sejali pamet po
svetu, više od drugih. Ni Te-
slino pleme umreti neće. Do-
tle je Lika tamo gde smo mi.
U Gospiću smo bili gospoda
i gospodari. Otočac je
otečestvo naše. U Smiljanu
smilje i bosilje. Gračac, grč
i grlo grudobran gradili.
Vrh-ovine vrh neba nas dižu.
Korenica korene nam čuva, a
Srb ime za vek i vekova.
Lika je naša sveta zemlja i
naš oltar. Plitvička jezera
su naše oči u kojima se kupa
nebo iznad Like i bistre
naše uspomene. Plitvička
jezera su i naše suze koje
potocima teku, zato što smo
ih ostavili. Ne plači
voljena zemljo. Opet ćemo ti doći!
Mr Lazar Lukajić