ЕКСПОЗИТУРЕ АНКЕТНЕ КОМИСИЈЕ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ОКУПАТОРА И ЊИХОВИХ ПОМАГАЧА ЗА ПОДРУЧЈЕ ШИДСКОГ СРЕЗА

I. УВОД

            Шидски срез по своме географском положају лежи у западном делу Срема, у ономе делу Срема, где је и по вери и по националности још увек релативна већина Срба – Православних, али где је и католика и Хрвата већ толики број, да већину у срезу има онај, који има националне мањине уз себе односно онај, који своје саплеменике држи у компактној заједници.

            По националности је у срезу већина Срба. Они се приближавају апсолутној већини (48%), Хрвата је мање (29%), а знатне су и мањине као Немци, Русини, Словаци итд. (23%).

            По занимању је већина земљорадника и то земљорадника малих поседа. Великих поседника нема, осим великих државних шумских поседа и исто тако шумских поседа Бискупије Крижевачке и манастира Привине Главе.

            Огромна већина становништва је самосталног занимања, било као земљорадник, сточар, занатлија, итд., а мањи део је занатски и творнички радник.

            Овакву слику по социјалном, економском, верском и националном саставу пружа Шидски срез пре рата и зато је овај крај као наручен за успешан рад домаћих Немаца. (Записник бр. 63)

            Из првог светског рата домаћи Немци су ушли у нову нашу државну заједницу постиђени и криви, јер су се о своје мештане и овдашње староседеоце Србе толико огрешили. Били су сретни да остану само овде и да их нико не позива на одговорност, а било каква права није им нико ни спомињао. О управи у локалним самоуправама није се нико од њих ни усудио да спомене, јер су себе сматрали недостојним, да у новој држави имају право гласа и учешћа у државној управи. И ко зна докле би то тако трајало, да их из себичних рачуна нису извукле бивше политичке партије зато, да помоћу ове дисциплиноване мањинске групе једна другу подваљују и користе.

            На тај начин су сви стари греси заборављени, а Немци су без осећања љубави и патриотизма према својој новој отаџбини, ступили на политичку позорницу бивше Југославије као изразити политички корупционаши и они, који су у наш унутрашњи политички живот убацили семена неморала.

            Везани по своме осећању за велику Немачку заједницу, они су и по своме животу и раду овде, живели и радили не за своју отаџбину, Краљевину Југославију, него за добро и напредак «великог Рајха». А велики Рајх је још од Берлинског конгреса показао да смо ми овде на Балкану њему увек на путу и у саставу његовог животног простора. Требало нас је у новој држави подрити, посвађати и уништити. Отуда долазимо до спознаје, да све оно што је за наше народе било идеално и свето, за њих је било подозриво и зато га је требало рушити. Сасвим је разумљиво да у међусобном политичком обрачуну Срба и Хрвата видимо Немце час на једној, час на другој страни где потпирују, потстрекавају и стварају спорове и тамо где их никада није било. Као практичан народ из свега стварају за себе и локалне користи, уцењују сада једне, сада друге и увек су уз онога који је на власти.

            У томе времену овдашњи Немци оснивају централну своју организацију у Југославији «Културбунд» и преко те своје на око просветне установе врше интензивно прикупљање свих Немаца настањених у Југославији. Да би у томе успели што лакше и што брже, у крилу Културбунда стварају моћно кредитно, набављачко-потрошачко и произвођачко задругарство под именом «Аграрија». У време економске кризе у свету, па и код нас, од 1932. до 1935. године, шта је значило младо, јако и са стране финансирано задругарство, није потребно говорити. Сви задужени нашли су само ту помоћ, а пошто је код нас баш немачки елеменат био кредитиран, тако су се многи Немци нашли у Културбунду односно кредитном задругарству. С друге стране, све своје пољопривредне производе преко «Аграрије» извозили су директно у Рајх без посредника трговаца, а фаворизовани од Рајха као купца. Из Рајха су опет без посредника увозили разне алатке, машине и другу робу повољније него ма који наш увозник, а да не говоримо о ценама које су биле за те исте алатке за нашег сељака. Имали су, дакле, стварно повлашћен економски положај. Када је Културбунд био постављен на овако примамљиву економску основу и када је тако први део културбундовог задатка са успехом завршен – када се извршила 100% концентрација Немаца у Југославији у Културбунду – прешло се на главни део посла: организацију и васпитавање свих Немаца у нацистичком – Хитлеровом програму. Тај део рада вршен је и паралелно са првим делом, али сасвим тајно.

            У Рајх су са легалним пасошима одлазили течајци на тракторске и друге пољопривредне курсеве, а оданде су се враћали као оспособљени ортслајтери односно крајслајтери и други руководиоци. Девојке су ишлена извесне домаћинске течајеве, а враћале су се као васпитачице женске деце, младежи и жена. Редовна појава је била та, да су домаће Културбунд организације бирале само лица која ће слати на течај, а које би место течајац по повратку заузео је било одређено тамо где је течај у Рајху похађан. Ту га је домаћа скупина редовно бирала. Тако се десило у срезу Шидском, да је за крајслајтера (среског председника) био биран по повратку из Рајха и један дотле незапажен сиромашан занатски помоћник, а сменио је једног општепознатог и угледног ранијег члана.

            Пошто је хтео да народ реорганизује по директивама директно из Рајха у чисто нацистичком духу, почели су овамо да стижу и да на терену рад контролишу, допуњују и исправљају посебни инструктори из Рајха у виду некаквих туриста, како би организација из дана у дан бивала све јача и војнички спремнија.

            У то време у свету је већ увелико харала Хитлерова солдатеска – падале су једна по једна околне државе као невине жртве, па су и овдашње нацисте сада већ отворено заузеле став државе у држави. Своју обавештајну службу су организовали у свим правцима, од врхова до доле у свим надлештвима и установама, па коначно и у војсци Краљевине Југославије, а представници домаћих Немаца су се отворено повезали са опуномоћеним немачким министром у Београду фон Хереном и његовим органима. Путем штампе, усмене речи и свим могућим начинима познавала се пропаганда или протисак, да се Југославија увуче у тројни пакт. А припреман је за сваку евентуалност и државни удар, ако први маневар не би успео.

            У државни апарат увучена је корупција и неспокојство, у војску неморал, апатичност, непоузданост, кукавичлук, дезертерство и дезорганизација. А за све ово као најпогодније средство послужио је Немцима стари српскохрватски сукоб, који се сада испољио у најстрашнијем и до сада невиђеном облику – као усташка неман. (Записници бр. 9, 22, 63, 89, 90, 91 и 109)

            Једна шака очајника и издајника избегла је у своје време из Југославије у Италију и по директивама фашизма у Мусолинијевој Италији припремала је за организовање издају свога народа и крвави покољ рођене браће. Ову организовану руљу, нацисти су у својим мрачним плановима искористили до максимума, јер се свакако ни они, нацисти, нису надали толиком дивљаштву и крволовству усташа. Подржавани од нациста и фашиста усташе су организовале најцрњу власт, коју историја памти. А што је најстрашније, чинило се да у тој крвавој владавини учествује активно или пасивно цео хрватски народ. Свакако су многи лични моменти, лична политичка, економска, конкурентска и друга питања играла видну улогу код тога, када се, такорећи, хрватски народ у срезу Шидском, представљен преко котарске организације Хрватске сељачке странке, определио још у 1941. години за усташки покрет и овластио у котарском скупштини свога народног заступника, да се као први у томе време заступник ХСС, стави поглавнику на расположење и приступи усташком покрету заједно са свом котарском организацијом ХСС. У први час се за овако далекосежну одлуку могло наћи оправдање и у томе што се овако хтело да онемогући деловање једног туберкулозног – болесног пакосног човека и једне хистерично пакосне жене као суверених господара усташког табора и логора у Шиду. Хтеле су се од стране добронамерних спречити даље несреће у шидском срезу.

            Међутим, када су ови функционери и даље остали на својим местима и када су несреће све црње и горе једна другу стизале, онда се видело да је и водство ХСС у Шидском срезу било усташки расположено. Још од раније и из организације ХСС, за време Краљевине Југославије, регрутовао се усташки покрет у овоме крају. (Записници бр. 8, 22, 72, 89, 90 и 91)

            Јер, како би се иначе могло протумачити да је по потписивању споразума Цветковић-Мачек привремено Шид био издвојен из Дунавске бановине, и када сву власт има ХСС, једна група интернираних усташа у Шиду и околини држи јавне скупове и организује прве усташке Павелићеве одборе. Та група омладинаца – интелектуалаца, а иначе усташа, интернирана је у Шид зато што их је разјурила у Госпићу прослава Мачековог рођендана, а у Шиду је оберучке прима, нико други него Мачекова среска организација, приређује им сваки дан ручкове и вечере, па се слободно крећу, имају оружје, обилазе околину и у присутности среског изасланика држе говоре и бирају усташки одбор. Народни заступник их обилази и договара се са њима. (Записници бр. 89, 91 и 109)

            Овако изведену издају своје странке вођство ХСС у Шидском срезу јавно је испољило за време окупације на тај начин што се јавно ставило у име целог хрватског народа у Шидском срезу у службу окупатора приступање Поглавнику и усташком покрету и то као прва среска организација ХСС у Хрватској.

            Тако је слом бивше Југославије у Шидском срезу био унапред припремљен и то овде можда боље и успешније него у било ком другом срезу у Срему. Културбундовске и усташке организације потпуно спремне и организоване за злочиначки рад – а све друго што је требало да брани народно добро беше обесхрабрено, дезорганизовано од горе и издано – остављено само себи. Сва указивања са конкретним доказима о деструктивном раду и Немаца и усташа завршавала су се карактеристичним речима ондашњег среског начелника др Макара: «Је, кај знате ко вам бу зутра дошел на власт». Краљевина Југославија је тако де факто престала да постоји у Шидском срезу као државна идеја, много раније него што је рат почео, а ондашње власти су биле такорећи прелазне власти и чекале фашизам, да му уруче неоштећено добро нашег народа и сам народ на милист и немилост.

            Прелаз власти прошао је без инцидената и карактеристичан је само по томе што су се многи на око незаинтересовани појединци сада јавно ишчаурили као усташе, којима су се у први час ставиле све националне мањине у службу. Као проказани и као грађани другог реда означени су Срби, Јевреји и Цигани, и одмах су ступили на снагу новопрокламовани нацистички закони.

            Одмах иза издвајања среза Шидског из Дунавске бановине и укључење у Хрватску, настао је општи размештај свег државног чиновништва. Срби су испремештани, а на њихова места дошли су, у већини случајева, Хрвати – усташе. То се испољило у почетку окупације, а нарочито је ово било у управној, шумарској и пореској струци. Зато се прелаз власти није ни осетио, јер је све унапред било спремљено и сваки је заузео своје одређено место.

II.

            Први дани окупације, односно «власти» НДХ, карактеристични су у пљачки државне имовине и упропашћавању свих вредности са једном једином сврхом: да се на рачун ове пљачке добију за нови поредак многи морални слабићи и националне мањине Словаци и Русини, док су Немци већ тада словили као домаћини Европе.

            На сцену су одмах ступили нацистички закони, пљачке и планско уништење Јевреја, Цигана и Срба. По истом калупу и истим методама, као раније у Пољској, почињу сада масовни прогони Јевреја и Цигана. На место Пољака, гоне се овде Срби, а разлика је само у томе што гоњење не обављају само Немци, него гоњење чине и усташе – лоше слуге горег господара. А да овде буде још веће чудо и још страшније зло, да буде оно што није било у окупираној Европи, обесправљује се и ставља ван закона Српска Православна црква. Оно што нису чинили у своме налету на Европу ни Турци у средњем веку, што нису покушали ни верски фанатици ширећи ислам огњеним мачевима у овим крајевима, то су починили усташки фашисти у културној Европи године 1941. под сенком «Тисућгодишње културе», а за рачун Римокатоличке цркве.

            Одмах првих дана целокупна и покретна и непокретна имовина Срба, Јевреја и Цигана блокирана је. На сва јача приватна имања, у новчане установе, задруге, трговине, економије и занатске радње постављени су комесари који су имали обавезу да блокирану имовину употребљавају само за корист НДХ, да досадашње власнике искоришћују у послу само као радну снагу и да спретним опхођењем са њима сазнају да ли је има још негде такве имовине, а нарочито готовине и драгоцености, па да коначно ликвидирају и власнике и њихове породице. Уколико је постављени комесар – усташа у пљачки туђе муке био спретнији, уколико је у ликвидацији кроз генерације ствараних послова био ефикаснији, ако је и у крвавом послу уништења власништва и његове невине дечице показао пун успех – то му је награда била већа. Добијао је почасти и звања све звучнија, и даље уносне залогаје и све боље послове.

            На тако уништена и загашена српска огњишта, у опљачкане и попаљене српске радње, на крваве столице честитих привредника Срба и Јевреја, у крваве постеље невине деце ових мученика, колонизовао је хрватски радиша своје питомце да тако освоје за Хрвате од памтивека спрску чаршију у Шиду. (Записник бр. 149)

            Заиста већу медвеђу услугу ова идеално – одгојена установа није могла хрватству да учини. Хрватски радиша као привредна установа са посебним задатком (да здрав сеоски подмладак васпитава у привреди, да регенерише градску привреду здравом и свежом снагом сеоског подмлатка) починио је издају свога програма, издају свога имена и народа и ставио се потпуно у службу окупатора. Уместо да диже етичке вредности у очима новог поколења, да рад и поштење узноси изнад свега, да продубљује љубав за посао и поштену утакмицу, да ствара људе у привреди од имена и части – баца ту невину децу села у каљугу усташких злочина.

            Исто тако, усташе шире свој уништавајући утицај покрај привреде и у просвети, у управи и у судству, јер усташки форуми чине сву неограничену власт у свим областима јавног и приватног живота. Постоје и редовни судови, али усташе суде по кратком поступку. Њих не може нико тужити, они ником не одговарају, а нарочито не, ако су у питању Срби и Јевреји.

            Док је став према Јеврејима и Циганима увек исти – онакав како су га нацистички закони одредили, дотле је став према Србима различит. Тако, на пример, усташки министар др Жарић на говору у Новој Градишки, одмах у почетку постојања НДХ, позива сав хрватски народ у борбу против Срба и узвикује: «Док буде и само један жив Србин у Хрватској, мира неће бити». Позива тако одговорни члан владе на истребљење Срба. С друге стране, из те исте владе, сугерише се попуштање под условима да се поједини Срби откупе плаћањем великих свота у готову као доприноса за војску, па да постану равноправни грађани. Затим да пређу у римокатоличку веру и да друге за ово врбују.

            Док су једни купили таоце, у масама затварали и убијали Србе, други су их затварали у логоре и преко логора у масама протеривали у Србију. Неки од одважнијих и резолутнијих Срба сами су бежали у Србију, а друге су усташе заваравали обећањима да им се не може ништа догодити само ако пређу у римокатоличку веру.

            И са званичне стране покушало се тада ударити на најболније место Србиново, на Српску Православну цркву. Цркве су у исти час у НДХ закључане, богослужења и литургије забрањени. Забрањено је крштавање, венчавање и сахране умрлих. У многим местима цркве су обесвећене и претворене у затворе, а сви свештеници (оба реда), као и свештеничке породице у ноћи између 9. и 10. јула 1941. године похапшени су и отерани прво у логор у Цапрагу, а одатле су протерани у Србију. Сва покретна и непокретна имовина свештеника и њихових породица опљачкана је.

            Преосталом заплашеном и обезглављеном народу почело се тада говорити да је један Бог, да је римокатоличка црква исто тако хришћанска и да треба сви да пређу у римокатоличку веру, да ће тако бити поштеђени даљих прогона и да ће моћи и даље на својим прадедовским огњиштима живети и радити. (Записник бр. 86 и 124)

            По усташком програму требало је једну трећину Срба побити, једна трећина би се сама разбежала, а осталу тј. последњу трећину требало је покатоличити и асимилирати.

            Трудбеници на овом понижавајућем послу су поделили улоге. Док су једни отворени крвници и бескомпромисни џелати у уништењу и последњег Србина, други су у лице слатки, пријатељи и заштитници понижених и несрећних Срба који саучествују привидно у несрећи српског народа, али, као узгред, редовно се појављују жеље да се невоље и несреће отклоне прелазом у римокатоличку веру.

            Атак на најинтимније осећање човеково, на његову веру, на оно што код сваког верујућег човека чини његову част, што чини човека човеком, обављали су сви – и пријатељи и непријатељи, и прост народ и образовани људи скоро без изузетака. Часни изузеци су постојали и међу грађанством, а посебно светло место у овом подлом послу имају римокатолички жупници у шидској околини. (Записник бр. 95)

            Усташама је пошло за руком да многе Србе поубијају, пошло им је за руком да многе Србе раселе, али им и поред затварања цркава, поред забране вере и старог календара, није пошло за руком да све Србе покатоличе. Иако су претили убиствима, те неке Србе и побили, потом су претили логорима, и масе у логоре и отерали, одузели су свим преосталим занатлијама и осталим слободним професијама право на рад, намештеницима и пензионерима запретили одузимањем принадлежности – и одузели им службе и запослење – ипак покатоличавање у Шидском срезу није у потпуности обављено.

            Тако је ова замисао усташа потпуно разбијена о чврст карактер нашег народа. Но, да би се овај слом прикрио, водеће слуге окупатора установиле су тзв. «Хрватску правослану цркву» и једним декретом све Србе претворили у Хрвате, а Српску Православну цркву назвали «хрватском православном црквом».За свештеника је доведен један руски емигрант и ова ругоба од цркве и декретиране вере само је један доказ више за многоструко и разноврсно уништавање свега што је српско у Срему.

III.

Када су Турци у средњем веку срушили на Балкану једну по једну слободну државу, када је за надирање у средњу Европу пао и последњи европски штит (оваплоћен српском државом) на Косову 1389. године, турске хорде залетале су се већ и у крајеве преко Дунава и Саве. Сви други народи су се одатле повукли, само су Срби остали. Ти домаћи Срби појачани приливом разбијених Срба из Србије и са Југа створили су у Срему малу вазалну државицу названу Деспотовина. Престоница ових вазала – владара била је Купиново, а касније Беркасово код Шида. Последњи из лозе Деспота из куће Бранковића био је Деспот Јован, који је саградио задужбину – цркву Привина Глава код Беркасова, која је и и данас манастир Привина Глава. Тај манастир и место некадашњег града у Беркасову као и тврђаве у Моровићу у срезу Шидском једини су историјски споменици у овоме крају и уједно и доказ о томе чија је у прошлости ово земља била и доказ о томе да су Срби у овоме крају домаћини, а сви остали су одавде пред Турцима из борбе побегли, па се касније овде населили, други су се за време Марије Терезије од Срба однародили путем покатоличавања, баш као и сада за време нацизма и усташа.

Зато су усташе већ у почетку своје власти настојале да ове историјске споменике униште, да униште доказе по историјском праву Срба на ове крајеве, да збришу истину и фалсификују историју. На лажима и обмани требало је и овде створити дело ругобе и фалсификата као што је НДХ. Требало је измислити приповетку о св. Ани, па је манастир Привина Глава претворен у самостан св. Ане. Све историјске трагове из цркве, повеље из конака, старе књиге и записе, црквене ствари, кандила и све друго што је имало драгоцене или историјске вредности, покупили су изасланици специјалног одсека за руковање повјесним вредностима православних цркава при влади НДХ у Загребу. Ове ствари су попаковали у сандуке и однели у Загреб. Сама црква је требала бити президана и претворена у католичку, а сестре калуђерице су се већ имале побринути о томе да се и Градина у Беркасову и Градина у Моровићу доведу у везу са неким другим несрпским историјским именом.

Комесари који су постављени на манастирској економији и у манастирским шумама имали су задатак да све уновчују за рачун државе, а остало да уруче сестрама када се оне овде потпуно сместе.

Народ у насељу, код манастира нарочито, а и онај у околини требало је покатоличити и учинити га оданим и верним.

Међутим, све се то завршило само почетним радовима и пљачком манастирске имовине, те уништењем економије, јер је народноослободилачка борба у овом шумовитом крају код манастира овладала, прво баш овде у Шидском срезу и од онога што су усташе започеле и замишљале, није се остварило ништа, него је све добило други правац и облике.

Од Српско Православних парохијских цркава Немци су минирањем уништили цркве у Адашевцима, Јамени и потом римокатоличке жупне цркве у Шиду и Кукујевцима.

IV.

            Од почетка окупације центар свих злочиначких замисли, легло зликоваца јесте усташки стан, а касније усташки логор и табор у Шиду. Његова надлежност је сав Шидски срез.

            У том гнезду свих порока и свих врста злочина стварали су се планови и давале директиве за масовно прогањање, пљачкање, злостављање, убијање и истребљавање свих Срба, Јевреја и Цигана у Шидском срезу.

            Домаћи Немци организовани у Културбунду и другим издајничким установама готово нису ни учествовали у злочиначком раду усташа, него су се хтели да покажу културнијим па су овај прљави посао аранжирали, а онда се на ово згражали, а у потаји су подстрекивали и наређивали. Јавно су ту и тамо за извесне људе интервентисали, да би се показали као противници злочина над невиним и мирним становништвом.

          Редовне, управне власти, имале су други делокруг, а у рад усташа нити су хтеле, а ваљда нису ни смеле да се мешају. Управне власти, напротив, биле су у Шидском срезу у подређеном положају према усташком логору, који је био држава у држави. Радио је диктаторски без писаних закона и правила. За извршење извесних задатака усташки логор је ангажовао управне и друге власти. О држању и ставу усташког логора и табора зависило је све у Шидском срезу. Од најмање ситнице у личним питањима службе до последњег општинског свињара, па до најуноснијих места у управи и пљачки великих шумских поседа била је неопходна сагласност усташког логора. Такође, по питању набавке робе, по питању трговине, занатства и привреде уопште, по питању просвете, судства, по питању доприноса финансијских средстава за вођење рата, по пореском питању, или давању земљорадничких плодова држави итд. давао је и директиве усташки табор и логор служећи верно окупатору, проводећи слепо његов програм. Дакако, да су се усташе у слепом извршавању нацистичких директива препоручиле Немцима и ови, по правилу, толерисали усташе да уз овај нацистички програм доврше «посао» уништења Срба.

            А усташки логор примао је директиве од својих претпостављених усташких власти, па и од претпостављених државних власти.

            Тако су, одмах у почетку усташке влсти преко своје радио станице «Велебит» објавиле да нико не сме убити немачког војника, јер да зато одговарају 30 српских глава. Одмах су почели широм среза да се затварају таоци. Таоци су узимани између најугледнијих људи у свакој општини посебно, и имали су да јамче својим животима за потпуни мир и ред – свака група за своју територију. Поступак према таоцима није свуда био једнак. Док су таоци у Шид. Бановцима, где су биле месне власти у рукама домаћих Немаца, били само затварани па касније пуштани кућама, а злостављани само појединци од стране појединаца мештана Шваба – дотле суу Шиду, Привиној Глави, Беркасову и др. Местима таоци редовно били злостављани и мучени, док је било случајева да су таоци без повода, јер се ништа није десило, били тако мучени и пребијани, да су их у чаршавима из затвора износили и смешталиу болницу. Један од таквих талаца, Богдан Молдован из Јамене, дограбио је у усташком стану ноћ и сам себе заклао само да избегне даље мучење и ново злостављање од стране усташа. (Записник бр. 128) На једном месту су таоци побијени само затошто се то пијаним усташама прохтело. У Моровићу таоци су, примерице, покупљени одмах у почетку окупације (140 најугледнијих Срба), па се у року од првих 6 месеци о њима ништа није знало. И за ове мученике су усташе говориле њиховим породицама да су таоци, но касније се испотавило да су присилно одведени на рад у Немачку. И за Јевреје се говорило у почетку, да се скупљају за таоце, док су скупљени појединачно и само мушкарци, а касније се показало да је име талац само варка и да је то био само поступни начин, да се једнога дана покупе сви Јеврерји и негде у логорима побију.

            Масовни злочин узимања талаца је сам по себи злочин не само у погледу лишења слободе и душевног мучења, него у нашем случају варка спремљена за жртву која ће одмах после хапшења и одвођења бити изложена свим врстама мучења и убијања. Талаца у правом смислу речи није готово ни било. Осим оних у једном селу (Шид. Бановци), док је та реч употребљавана редовно као варка и за жртве и за њихове породице, како би се многи или намеравани или извршени злочини прикрили. За сваку недужну и невину жртву усташке власти су измислиле формулу, да је стрељан као талац. Типичан пример за ово је тзв. Томићева акција. Готово све породице, 128 побијених Шиђана писале су Поглавнику молбу и сви су добили једнаке одговоре, да је члан њихове породице наводно као талац стрељан у Митровици. Ту је формулу употребљавао шидски усташки логор и табор за све случајеве хапшења. И онда када је усташки стан у Шиду позивао Србе са намером да их побије (као злочин извршен над деветорицом Шиђана), када је позивао групе комуниста па их касније побио и када је позивао омладину на присилан рад у Рајху. (Записник бр. 19, 27, 38, 40, 55 и 84)

            Када је Немачка хтела да нападне Совјетски Савез извршила је опсежне припреме за то (не само у војничком него и у политичком погледу) тиме што је у свој окупираној Европи, па тако и у Југославији почело масовно прогањање комуниста и свих левичара. Тако је и у нашем срезу по директивама одбора похапшена у Шиду група комуниста. Та група је негде одведена и побијена – но ни данас се не знају њихови гробови, односно начин и место где су побијени. Од овога времена, од 11. јуна 1941. године, када је похапшена ова прва група левичара, гоне се покрај Срба националиста и Срби левичари, а касније развитком народноослободилачког покрета и од учешћа у покрету и других народности, прогони бивају управљени против народнослободилачког покрета, па дакле и против свих осталих народности које су у покрету учестовале. А у овоме покрету носиоци су у овоме крају били и остали Срби.

            Погибија групе комуниста у Шиду карактеристична је још и потом, што је нацистичка пропаганда све време трубила и доказивала да је Русија напала Немачку, док је стварно немачка војска прешла руску границу без објаве рата 22. јуна 1941. године. Припрема Немачке за овај напад потиче из много ранијег периода, па је тако 10 дана раније побијена у нашем срезу група комуниста, што је била само још једна од многих радњи које су нацисти извели у припреми напада на Совјете. (Записник бр. 10, 11 и 12)

            Из «Независне» стизале су у то време невероватне црне и мучне вести о страшним зверствима усташа над невиним српским становништвом, стизали су црни и тешки гласови из Босне, Кордуна, Крајине, Славоније. Вихор смрти се приближавао и нашем срезу. Но, домаће усташе похапсиле су 28 грађана – Срба у Шиду и послале их на кланицу у Осијек да их тамо побију, пошто су их ноћима колцима (и везане) тукли. А туча је била толико страховита, да су се екипе тих зликоваца који су батинали, смењивале заморене од дугог и тешког батинања. Неке од жртава лежале су после недељама и месецима непомичне у постељама болујући од тешких унутрашњих повреда да би остали за цео век инвалиди. Многи су падали од великих болова у несвест, а усташе су их поливали хладном водом, доводили свести и опет даље тукли. Један од преживелих жртава сведочи, да чим би дошао свести, употребљавао би сву своју енергију на то да измоли усташе да га убију, закољу. Али уместо тога долазили су поново ударци колцима и ако је која од жртава имала руке напред свезане, па ако је под ударцима несвесно рукама заклањала главу и предње делове тела, зликовци су им везивали руке на леђа и тако везане руке на леђима посебно увезивали о браву на вратима, као некада на стуб срамоте, да се жртве по соби не могу кретати. Сатима је трајало такво мрцварење, а онда су жртве остављене да се у боловима сами даље муче. Јадници, ни лежати, ни стајати, ни седети нису могли, а из свих делова собе чуо се, осећао се, видео се само један самртнички вапај: «воде». Жеђ страшна, страшнија од свих болова, мучила је измождена и од унутрашњих повреда полумртва тела. Бескрајни минути беспомоћног вапаја за водом изгледали су као дуги часови, часови као дани и године. Умукли су промукли, болни, очајнички вапаји за водом, а усташке звери уместо воде дотурили су овим мученицима храну, поздраве њихових најмилијих – деце, жена, родитеља, браће и сестара и мучење се настављало без одмора, без предаха унедоглед – данима, недељама, месецима и годинама. Убиство, смрт, била је награда и срећан завршетак бедног мученичког живота. (Записник бр. 13 и 14)

            Једне су затворили као таоце и у затвору им дозволили полуслободан живот, јер за Бога нису кривци, него таоци. Онда су их изненада ноћу изводили на «саслушање». Тако су једнога интелектуалца, познатог шидског адвоката др Николу Трумића, извели ноћу само на кратко саслушање у канцеларију, па су га без речи, без питања осудили на страшне муке. Око главе су му увртали гвоздени ланац на штаповима, да су му кости на лобањи попуцале, оба ока исцурила, а када се јадник хтео руком заклонити, рука му је поломљена и још увек су га полумртвог чупали за бркове, да се увере је ли још жив. Други «таоци», који су чекали на ред као овчице у тору, преживљавали су последње часове живота очекујући најстрашнију смрт. Кроз веселе звуке неке музике са радија разабирали су се страшни јауци и врисак њихових другова, док коначно нису један по један замукнули, ућутали, умирени заувек. Радио је још увек трештао, преносио музику из неког сретног кутка света – тамо да расположи, разоноди и увесели човека, а овде да ти исти звуци заклоне, да сакрију и удаве последњи трзај мученичког живота тога истог човека. Јер, усташе су пред мучење својих жртава појачавале радио, намештале га на неку станицу са музиком и појачали звук у толикој мери да се јауци и врисак жртава нису чули јасно у ноћи и даље од мучилишта. (Записник бр. 18 и 19)

            Ова мучења усташе су чувале као тајну и пред овако мучење и убијање зликовци су у усташком стану на руке таборника или логорника полагале заклетву, да никоме неће одати тајну онога што ће у заједници учинити, да ће о жртвама које су за мучење и убијање наредили, преносити гласове да су живи – онако како им се буде наредило. Тако је дошло до тога да су се о најочигледнијим злочинима шириле вести супротним правцем, да су за жртве намештени гласови (да се налазе у логору, или да су на раду у Немачкој), па су из Рајха послане и карте у којима пише неки тобоже познаник, да је био са овим или оним, који је иначе као жртва већ одавно под земљом. Јадне мајке, деца и жене веровале су и заваравале саме себе, па су их уцењивали и неки адвокати као Амброз Дражић из Сарајева и дизали од њих паре да им миле и драге пронађу и доведу. Касније није било ни новца ни адвоката. (Записник бр. 106)

            Тако је у Шиду завршила прва група од 9 најбољих Шиђана и честитих домаћина. Били су у усташком стану зверски мучени и потом теретним аутомобилом одвезени на Дунав код Илока, где су дотучени и бачени у воду. (Записник бр. 15, 16, 17, 19, 20 и 21)

            После овог крвавог и свирепог злочина усташког стана у Шиду, у коме су се домаће усташе острвиле, кренула је хајка и натецање ових зликоваца по целоме срезу. Стизале су вести готово из свих села о појединачним мучењима и зверствима над нашим народом. Иницијатор свих ових зверстава у Шидском срезу био је Јосип Шук, усташки таборник у Шиду.

            Но, у то време почиње већ да се јавља и организовани отпор нашега народа. Комунистичка партија је већ одавно дигла устанак у Србији. У Срему покрет почиње да се ствара и први оружани сукоб између партизана и усташа десио се у селу Моровићу у зиму 1941/42. На једним саоницима долазећи из Грка у правцу Адашевца возили су се руководиоци покрета, један друг и другарица (интелектуалци, родом из доњег Срема). На стражи у Моровићу усташа је зауставио саонице, али уместо пропуснице другарица је извадила револвер и једним метком у груди оборила стражара. Саонице су појуриле напред и скренуле у правцу шуме, али су Моровићем пројуриле кроз кишу куршума, од којих је један другарицу смртно ранио. У неравној борби преживели друг и кочијаш, када су потрошили муницију, разнели су последњом бомбом и себе и другарицу и тако су херојски погинули као први борци – партизани у нашем срезу у Моровићкој шуми. Објавили су тиме борбу нашег народа на живот и смрт, а Моровићке шуме које су прве биле у овим крајевима ослобођене и из којих је први зрачак слободе зрачио – примиле су у свој загрљај прве жртве народне борбе. (Записник бр. 128)

            Жариште отпора, скуп свих понижених и увређених, сабиралиште наше идеално и непокварена омладина биле су од те Моровићке шуме у Посавини, које су од тога времена биле не само спона фрушкогорских и босанских партизана, него за наш крај нешто још и више: заштитник и осветник нашег обесправљеног и пониженог народа.

            За усташе и нацисте је ово била жива опомена, да је време безакоња и нацистичке тираније прошло, да нико за своја недела не може некажњен остати. И тако већ од пролећа 1942. године појављује се у овоме крају нешто велико, сјајно, натчовечанско – појављује се народни отпор, народна власт и народна правда да буде регулатор за све тираније, недела и злочине окупатора, да засија у свем своме величанственом сјају за срећу и благостање мученичког народа, а на страх непријатеља.

            Зато окупатор и све издајничке усташке власти окрећу сву своју пажњу, све своје снаге у борбу против народноослободилачког покрета и сада се ређају у целоме крају злочини за злочинима, покољи за покољима, логори, паљевине, силовања и мучења свих врста, јер је требало у крви и пламену кршити по сваку цену народни отпор.

            Формирани су посебни специјални судови за борбу против комуниста. Истакнути стручњаци воде ове судове. По општинама и срезовима истражују се спискови левичара и покретни преки судови суде без милости. Нове друге десетине и стотине одлазе у шуму и што је гоњење јаче, отпор у шуми расте и бива све јачи и јачи. А у селима и варошицама у Срему, па и у нашем срезу, део народа почиње да сарађује са партизанима, да их снабдева и издржава и обавља обавештајну службу за партизане. Усташе ту и тамо успевају да понешто открију и онда настају хапшења, нова злостављања, мучења и убијања. Сумњиви се протерују у већ препуне логоре, а из логора, оно што је физички јаче, одлази у Немачку на присилан рад. Нејаки и болесни, од глади и изнемоглости, или покошени тифусом и другим заразним болестима умиру у масама мученички.

            Окупатор зазире од свега живог што је у нашем народу још код куће остало. На разне начине одвлаче се од кућа сви млађи мушкарци. Срби су непоуздани, грађани другог реда; зато они немају право да служе у војсци али их ипак треба некако склонити. Стварају се радне бојне, тј. војне јединице у којима Срби служе војску, али не са оружјем него као шумски радници и слично. Једне позивају прво у општину па им чине милости и говоре да им се сада пружа прилика да допринесу као и Хрвати, да служе војску, те да ће после рата зато моћи мирно у Хрватској живети. Ти војници из целог нашег среза, и из целог Срема скупили су око 300 у Митровици у пролеће 1942. године и пошто су као војници положили заклетву поглавнику, одмах су позатварани и под јаком стражом отерани прво у Беч, где су као средњевековно робље извођени на пијацу и у дословном смислу речи продавани. Долазили су купци, загледали их, испитивали шта су по занимању и шта знају радити и када није било бравара, ковача, дреера, одлазили су. Маса се скупљала као на чудо и загледала наше младиће – Сремце сељаке, који су дошли у сељачким кожусима од овчије примитивно чињене коже, пипали кожухе и њих, као неке припаднике дивљих стада припитомљених племена. Са нашим регрутима у НДХ – немачким робовима – плашили су своју децу. Када после 8 дана узалудног излажења на пијацу у Бечу ови наши несрећници нису могли бити продани, спаковали су их поново у вагоне и отпремили у Минхен. Ту се иста слика поновила. Поново пијаца, поново испитивање и загледање купаца, док коначно већи део – њих око 180, није овде продат једној ливници жељеза у Хилдесхајму. Ту се радило 12 сати дневно, а хранило није никако – 200 грама буђавог хлеба и нешто чорбуљака на дан. А спавања није било због превелике зиме, а лети због превеликог броја стеница и друге гамади, која се у невероватном броју намножила у једној бараци где се морало ноћивати. Радници су, једни изнемогли почели умирати јер боловања није било, а други су бежали и велика је срећа била ако је који у оно доба успео да побегне. (Записник бр. 24)

            Присилан рад је био систематско уништавање нашег народа, наше омладине и наше будућности.

            А на присилан рад су слали нашу омладину из сваког среза из свих места. Нарочито је на присилан рад отерано много наше омладине из Шида, Јамене, Моровића, Адашевца, М. Вашице и Илинаца. Из Моровића је првих дана окупације отерано 80, па 60 директно у Немачку, а касније у више махова у логоре у Винковце и Земун, па су одатле млађи и боље физичке кондиције одвајани и послани на рад, а остали су умирали у логорима од болести, слабости, старости и глади. (Записник бр. 110, 122, 128 и 129)

            Пошто се овако ни убијањем, ни претњом смрћу, злостављањем и мукама свих врста, па ни логорима, ни одвођењем у војску, ни на присилне радове народноослободилачки покрет није могао сузбити, требало је наћи други начин да се тај покрет сузбије. У том циљу долазио је то лето у Митровицу специјални изасланик владе у особи министра исхране и ту је одржана поверљива конференција и од присутних усташких управљача указано на извор свега зла – на још увек велики број Срба у Срему, а Срби су они који подржавају партизане и да нема њих не би било ни народноослободилачког покрета, ни партизана. Зло треба у корену лечити и тако је ту у кући једног митровачког грађанина закључено да се као најефикаснија мера предузме и једно велико масовно убијање и истребљење Срба у Срему.

            Одржана је посебна седница усташке владе у Загребу посвећена искључиво питању Срема изакључено да се у Срем пошаље специјални изасланик владе, најкрволочнији усташа, Виктор Томић, са нарочитим овлашћењем да десеткује и упропасти српски народ у Срему. На расположење му је стављен цео службени апарат, војска, железница, пошта и дакако, и потребне усташке формације и форуми.

            Прво веће место у које је Томић са својим џелатима дошао, било је захваљујући крвожедности шидског усташког логора и табора само место Шид. Ту је уједно Томић испробао своју злочиначку банду на делу. Ту је испробао и остатак организације свога злочиначног подухвата.

            Да убијање и паклени план истребљења Срба успе, шидски логорник, доктор медицине, одреда је скоро све сутрашње жртве уверавао да у Шиду неће бити ништа, да док је њему на рамену глава, не сме се његовим штићеницима ништа десити, па је код једнога свога друга апотекара и вечерао и уверавао га да се само поузда у њега и да се не боји. Тако су говорили и остали чланови табора и домаће Швабе – гарантовали и умиривали узнемирене жртве, и припремали тако општу несрећу, која је сутрадан 28. августа 1942. године задесила Шид.

            У ноћи су усташе запоселе место, око Шида све прилазе - путеве и стазе су блокирали домобрани у једном непрекинутом ланцу око целог места. И артиљерија је била постављена на друму од Товарника, јер су се усташе надале оружаном отпору грађана. На станицу је приспео специјални санитетски воз да из борбе прима рањене усташе и домобране.

            То значи да су информације о стању у месту биле од домаћих усташа успешно кривотворене, само да се добије прилика за што већи покољ мирних грађана.

            Када су овако извршене обилне припреме, почело је у ноћи између 27. и 28. августа 1942. године масовно хапшење, злостављање и мучење 128 лица у Шиду, који су тада изузев једнога сви побијени. Тај један је побегао са стрељања у митровачком логору и препливао Саву па се тако спасао.

            Целу ноћ и сутрадан до подне трајало је хапшење и мучење невних Шиђана. Хапшења су обављена са свим предострожностима, свака је кућа претходно била опкољена и осигурани сви прилази. Усташе би опколиле кућу, а онда би агенти улазили у кућу и пошто су имали тачно одређена имена, кога треба да одведу, тражили би баш то лице. Дешавало се, међутим, да су месне усташке власти уписале из једне куће само оца, а одведени су и син и отац. (Случај Душана Коларића и сина му Владе. Записник бр. 38) На другом месту уписани су синови, а одведен је и отац. (Случај Радивоја и Милена Тетека и оца им Симе. Записник бр. 29) На трећем месту покупљене су породице, штавише и деца и гости који су се ту затекли. (Породицу и госте Борислава Мирића и Жарка Чавића. Записник бр. 37) Све ово доказује да су спискови за одвођење, односно убијање сачињени у Шиду од домаћих усташа, а да је постојала и посебна директива сагласна закључцима усташке владе, да се народноослободилачки покрет у корену неутралише убијањем што већег броја Срба у Срему. Одмах иза хапшења, појединцима су редовно везиване руке на леђима жицом, а онда су сви довођени тако везани на мучилиште које је било у свим подрумима, затворима и собама, канцеларијама и дворишту среског начелства. На све стране, у жицу свезани људи са рукама на леђима, из свих канцеларијских соба, из подрума, са тавана. Из дворишта вриште деца, кукају жене, јаучу и преклињу људи, јече већ испребијани и попадали по земљи, а од групе до групе мучитеља и жртава креће се један горостас засуканих рукава, сав попрскан крвљу мученика и доспева свуда у овоме паклу да својим рукама туче, пребија и мучи – тоје џелат Томић. Сви су, и мучитељи и мученици избезумљени, изобличени и страшног изгледа. Из једне собе долази врисак страшног бола и мучења Видосаве Илић. На мученицу, палу од батина на под, скачу са оближњег стола један по један, четворица од најкорпулентнијих устша са тешким цокулама и такмиче се који ће боље и прецизније жртви да скочи на стомак. На другом крају, у дворишту сасвим претучен, из несвестице се јавља живот у телу чувеног академског сликара светског гласа Саве Шумановића и вапије у полусвести: «Јао! Доктора!» Наилази звер Томић и једним новим ударцем умирује га. Тако завршава свој племенити сликарски живот Сава Шумановић, последњом и једином црном сликом у животу, јер је цео век ведро гледао и весело видео, па је то и у сликама овековечио. Ту, у близини јечи у локви крви ујак пок. Саве – 85-годишњи старац др Драгутин Грчић, као опасан партизан и бунтовник. А у дубокој старости није био свестан ни најобичнијих догађаја. Леш Петра Детере изнешен је са «саслушања» из једне собе, а из друге собе допиру гласови Бранка Благојевића, који виче да га убију јер нема ништа да призна – изнеше и његов леш. Уроша Станивуковића мучи једна група зликоваца на дворишту, а брат му др Драгутин Станивуковић: «мучите и убијајте зликовци, када ми вас нисмо знали», стиже и овде Томић и страховитим ударцима пребија др Драгутину руку. Нико не зна у овоме паклу ни које је доба, јер мучење и и убијање непрестано траје. Колци се ломе као шибице о мученичка тела шидских честитих грађана. Многи су у самртним мукама без свести попадали по земљи. Госпојинско сунце пржи страшније него икада, но више се не осећа, јер утисци страшних слика мучења, звуци најстрашнијих узвика, вапаја, псовки и умирања на снопове запљускују свест човекову. Слика је језива и страшна, да је ни сатана страшнију у паклу не може замислити. Начас мучење престаје, онесвешћене жртве се поливају хладном водом, мртви се избацују и оргије мучења почињу изнова, са све већим свирепостима и зверствима.

            Тачно у 12 сати мучење и хапшење је завршено и преосталим жртвама усташе командују мали па велики чучањ. Напрежу се последњи дамари снаге, повређују задобијене ране, али пушке и ножеви за леђима чине своје и мученици послушно извршавају.

            Када је и ова фаза мучења завршена, сви су потоварени у велике градске аутобусе града Загреба и одвезени на станицу Шид, а одатле у теретним вагонима пребачени у Сремску Митровицу. А у вагонима на оној врућини, многи полумртви још у путу су поумирали, док су други иза новог мучења сви сем једног, побијени на митровачком гробљу.

            Јадне мајке, неутешне жене и сирочићи тражили су до недавно своје миле и драге, а од недавно је недвојбено установљена црна истина и сав Шид је у црно завијен. (Записник бр. 26, 28, 29, 30, 31, 33, 34, 36, 37, 40, 41, 42, 43, 47, 48, 49, 50, 51, 52, 53, 54, 55, 56, 57, 58, 59, 60, 27, 75, 76, 82, 84, 85, 105, 106 и 138)

            Томић је са својим џелатима затим отишао у Митровицу, и ту је данима трајала, прво у граду Митровици и другим среским местима, хајка слична као у Шиду: данима су жртве довођене у Митровицу на губилиште. И из села Шидског среза десетине и стотине су покупљене и одвожене у Митровицу. Из Адашевца је одведено 120 особа, које су мучене и тучене прво у Шиду, па онда опет у Митровици. Ту је за ову групу Адашевчана стигло наређење да се више не могу убијати, него су сви спаковани у вагоне и отерани у логор у Јасеновац, одакле се вратило живих свега шест.

            У Јамени су у то време покупљени сви мушкарци од 15 до 70 година, њих 240 на броју, и отерани у Митровицу. Пошто је преки суд одједном престао да ради, сви су отерани у логор у Јасеновац. Отерано је после неколико дана и оно што се у први час било разбегло па повратило – још 40, дакле укуно 280 особа, од којих се вратило само неколико.

            Међутим, народноослободилачки покрет није овим масовним злочином у Срему нимало сузбијен. Напротив, из крви и народа никао је још већи отпор. Борба је постајала све страшнија и после тога наш народ је листом прихватио борбу па су тада и они коју су у почетку сарађивали са усташким покретом, почели да се приближавају народном покрету и зато је окупатор за уништење покрета почето употребљавати не само усташе него се у 1943. години појављују посебно извежбане војне јединице за опште уништење све нехрватске имовине. Окупатор сада није више видео партизане, него је видео да је у извеснимместима народ масовно ушао у борбу и тешко оним местима која су била као таква означена.

            Тако се окупатор појављује већ у почетку 1943. и нарочито крајем 1943. године као гестаповци, као СС звана «мујина дивизија» са фесовима и као добровољачки козачки одреди које је народ прозвао белогардејцима. У то време, после Ромеловог пораза у Африци, одмарао се један део те афричке војске и реорганизовао овде, па су ти »Африканци» употребљени за чишћење у овој околини, и тако су регуларне немачке трупе у реорганизацији јединица, а да извежбају регруте употребљене у спаљивању и уништавању чисто српског насеља Иванци у општини Илача. Иванци су добровољачка колонија основана на великом поседу грофа Елца у општини Илача, а на 15 км далеко од Шида. Одмах у почетку окупације ова колонија је изложена беспримерном уништавању, које је у сваком погледу «достигла» рекорд. Али су Иванци са друге стране били у оном крају носиоци народног отпора и први борци за слободу. Та наша браћа досељена овде после првог светског рата у равницу остала су по своме менталитету горске орлушине и никакви злочини и претње, никаква злостављања ни шиканирања нису их уплашили – остали су доследни својој народној традицији, изгинули су, али из свести појам слободе нису могли да им избришу.

            У ову колонију свакодневно су упадале усташке хорде које су пљачкале, батинале, одводиле, палиле и убијале, само да раселе и униште ово извориште националне свести и народног отпора.

            Тако су после великог броја усташких упада у лето 1943. године, усташе упале изненада долазећи кроз велике кукурузе из правца Товарника и то готово неопажено пред саму колонију. Народне власти организоване већ у то доба у Иванцима, постављале су око села страже, но, усташе су кроз кукурузе заобишле страже и само тако се могло догодити да сав народ није успео да побегне и да је 12 особа ипак било у бежању, или су их код куће поубијали. Преко 40 бомби усташе су бациле у мале сеоске куће и велик део села је том приликом уништен, а било је и седморо рањених. То је један од многих усташких похода на Иванце у коме су усташе имале успеха, док је безброј других похода пропао само зато што су сеоске страже сваки пут (уз обавештајну службу из села) дању и ноћу надгледале и на време несрећу отклањале. Такав је случај био и када су у јесен те године стигли белогардисти, који су могли из празног села опљачкати само стоку, док је изузетно ова белогардејска акција прошла без жртава.

            Напротив, немачка војска на тенковима стигла је једног кишног јутра када су сви мештани били код куће и послужила се варком. Дан раније тенкови су стигли у Илинце, суседно село које је махом српско. Када су стигли курири из Илинаца и јавили да Немци траже само оружје и да ником ништа не чине, мештани из Иванаца дочекали су тенкове код куће. Тенкови су опколили село, а други су ушли у село, пошто је извршен потпун рспоред групицима војника за акцију на очиглед свих становника, а нарочито деце која су изашла да виде вежбу тенкова. Митраљез је отворио паљбу из једног тенка и дао знак овим швапским регрутима, које је требало острвити и руке им умочити у невину крв деце или ненаоружаног становништва у Иванци, да почну општи напад. Док су једни из кућа истеривали народ на улицу и брисани простор, дотле су други запаљивом течношћу поливали куће и зграде палећи их. У једној кући потпалили су ватру под колевком да невино анђелче изгори, у другој кући поливали су намештај и дрвенарију, да се у кући загуши и у ватри изгори беспомоћни болесни старац. Стрелци са тенкова из машинских пушака вежбали су се у гађању и пуцали би на све живо што би се појавило. Пошто су побили све крштене душе, запалили су колонију чекајући да се из огња појави нешто живо и на крају села из салви са свих тенкова тукли су сваку мачку, прасе, пса, кокош, гуску или птицу, све што се живо појавило. Па тако је после овог страшног «оркана», кога су Немци уприличили за вежбу својих регрута, село Иванци остало дефинитивно и потпуно уништено, пошто је већ и дотле неколико пута било уништавано. Нешто преживелих иза ове катастрофе враћали су се ноћу из оближњих шума да пронађу лешеве својих милих и драгих и да их сахране. Побројано је тако и сахрањено 63 леша. Но, многи лешеви су изгорели у пламену, многе су свиње и псе разнели, тако да немамо ни приближну слику о броју жртава. Нешто, што се разбегло, рањено је и многи од њих, од зиме, без лекова и лекара или су помрли или су осакаћени за цео живот. Данима у ову страшну гробницу, у бивше село Иванце, није нико приступио, човечја нога није ни у близини овог проклетог насеља ступила, јер се смрад од поубијаних а непокопаних говеда, коња, свиња,оваца, паса, мачака и других животиња, несносно ширио и кружио ваздухом на километре унаоколо. Данас је на месту овог бившег села гомила рушевина обрасла у коров и траву, а остаци зидова, воћке, костури и жива вода артерског бунара сведоци су да је некад овде вредна човечја рука радила и да је вандалски поход нациста у двадесетом веку збрисао сав труд човеков кроз деценије и уништио толика људска бића. Тако су многе породице побијене. Један од преживелих, дете од 13 година – Славко Бранковић прича да је остао жив захваљујући само томе што је био рањен и пао је када их је митраљез косио, па се није дигао све док тенкови нису отишли. Око њега побијени су његов ујак, ујна и петоро њихове деце. Ово дете ни данас не може да заборави страшни призор када су му све укућане немачки војници истерали на једну њиву, а други војници из тенка их све побили. Сећа се последњих трзаја његове сестричине Маре (детета од 5 година) која је лежала близу њега, а којој он није могао помоћи, јер је ово дете преживело већ толике страхоте од окупације до тада, да је било свесно да ће погинути ако се мрдне и покаже Немцима да је жив.

            Безброј примера, страшних и језивих, завршавају историју овог некада веселог и напредног села, које се некад звало Иванци.

            У јесен 1943. године наступила је у Шиду и околини нова «рација» коју је народ назвао Томљеновићева акција, по имену усташког сатника Томљеновића. Тај Томљеновић стигао је у Шид из Загреба и руководио је низом свирепих злочинстава, појединачних и масовних, која су се одиграла од септембра до краја 1943. године. Настали су опет црни дани у Шиду, слични оном паклу који је био у Шиду крајем августа 1942. године. Али, Томљеновићев злочин трајао је временски дуже и био је по томе сложенији. Овога пута, гестаповци и усташе преко својих обавештајних веза имале су извесна знања и доставе о раду партизана. Но, сигурно и доказано нису имали ништа, те су приступили грозним мучењима и свирепостима да би од сарадника партизанских нешто извукли. Надали су се да ће од слабијег женског пола сазнати више, те су у почетку одмах похапсили 16 жена и девојака у Шиду и појединачно, опет у среском начелству, саслушавали их, шиканирали, злостављали и мучили, но цео овај испит разбио се о чврст карактер и гвоздену вољу похапшених. Међу њима је било старијих жена око 60 година и девојака од 16 до 17 година, но ниједна није проказала своју везу и 15 њих је одабрало онај свет, побијене су и уништене, али ближње своје сараднике и уопште организацију нису откриле. Светао пример осећања за заједницу и праведну ствар нашег народа показало је свих 15 Шиђанки, као и десетак мушкараца који су исто тако херојски положили своје животе не одавши своје везе и не откривши организацију народноослободилачког покрета.

            Мучење код испитивања ових невиних жртава трајало је овде ноћима и данима, јадници су били код једног таквог мученичког испитивања по неколико пута поливани хладном водом да им се свест врати. Употребљавали су нове (до тада неупотребљене) методе испитивања. Жртвама су сечена леђа и под кожу сољена прегрштима соли, настајали су страшни болови, али наши мученици остајали су доследни. Нашао се чак један од чланова НОП који је третирао друге и кога је Томљеновић и његови агенти употребљавали да туче остале похапшене, да им у лице добацује и открива њихов рад, али ни то није помогло и усташе су у своме бесу могле само да ликвидирају невине жртве. Ипак, народноослободилачки покрет нити су открили, а још мање сломили.

            У то време диверзантске групе партизана подигле су у ваздух пругу код Шидских Бановаца. Немци из Културбунда у Шидским Бановцима нису дозволили да се таоци из Шидских Бановаца вешају као одмазда за ово партизанско дело. Крвави усташки табор у Шиду сам је понудио жртве из Шида и рекао да их има стотине ако треба. Томљеновић и његови агенти за час су са улице покупили двадесет људи, а да су партизани то су тврдили на тај начин што су упали међу свет на пијаци, па су одмах скупили 20 људи из Шида и околине који су се случајно ту десили. Агентима је било довољно да неко призна да је Србин, односно да је Православац, па да га одмах спроведу и напуне број до 20, колико је требало талаца побити. Многи послован човек пошавши на уобичајени посао у Шид на пијацу, никада се више није вратио својој породици и своме занимању, него је био онај који испуњава број до 20 невино пострељаних и повешаних жртава на прузи код Бановаца.

            Док су ово гестаповци радили код Бановаца, у Шиду су се усташе на свој начин «бориле» против партизана, а у ствари убијали Србе – сручила се долазећи са истока нова страшна и дотле још покрај свих чуедеса, невиђена неман – војска Власовљева звана белогардејци.

            То је војска вођена од бираних немачких официра од пропалих банкара и грофова, који су ушли у рат са амбицијом да направе војничку каријеру, али уместо тога, сваки на свој начин, зарадио је деградацију и уместо каријере, чин му је остављен, с тим да је премештен међу бандите са рушилачким задатком да води Власовљеве добровољце у партизанске крајеве и да тамо почине оно што нормалан човек не може ни да замисли. Требало је народу који се одушевљавао партизанима, Совјетима и Русијом довести праве Русе и начинити са њима такву пустош, насиља и злочине, да се народу на тај начин смркне и да омрзне све што је совјетско и руско. Задатак ових Руса издајника био је да борбом растерају партизане и разбију народноослободилачки покрет, а неделима, злочинима у селима требало је омрзнути код ширих слојева народа све што представља народну борбу и нарочито оно у што је народна борба полагала највеће наде и црпила моралну снагу – требало је окаљати и огадити Совјете и Русију. А ови немачки официри који су Русе издајнике предводили, ти авантуристи, моралне пропалице и оно што и међу разбојничком Хитлеровом војском није имало места – те звери од људи имали су све то режирати.

            Као лавина сручила се ова (до тада невиђена) руља у наша села и од тада започиње пијанка, отимачина, гозба са уживањем до несвести. Изобличени војници у подивљалом стању разваљивали су све ограде, препреке, врата тражећи женске. Силовали су коју год су где нашли, и старице од 80 година и децу од 15 или 16 година, силовали су жене на очиглед њихових мужева, кћери, пред родитељима, а мајке пред децом и унучићима. Ова подивљала маса није крала, није реквирирала, није одузимала уз потврде и присилан куп – него је брстила све као јата скакаваца, уништавала и односила све што јој је пало под руку. За неколико дана ако би се у неком селу задржала која од ових јединица, настала би пустош, и оно што је деценијама течено, чувано и стварано – оно за шта су утрошене толике енергије и огромна воља, нестајало је сада за тренутак.

            Нарочито су тешко страдала села југозападног дела Шидског среза, почев од Бачинаца: Адашевци, Вишњићево, Моровић, Босут, Рача и Јамена, а мање Мала Вашица, Илинци, Иванци и Батровци. Северни део среза заједно са Шидом био је поштеђен јер је ова белогардејска војска, долазећи од истока од Чалме, Ердевика, скренула у Бачинце, па преко Бачинаца отишла правцем Мајевице и успут уништила и опљачкала наведена села југозападног дела среза.

            У селу Батровцима белогардејци су стрељали 22 особе а 13 су отерали у логор. У селу Бачинцима побили су седморо људи, у селу Моровићу покупили су 45 особа и отерали у логор да се више никад не врате. У Јамени побили су све што су мушко затекли, а женске које су ухватили, све су редом силовали. Побијено је 34 мушкарца, а код 10 жена настале су страшне болести услед злочина силовања, те се за овај број зна, док је свакако огроман број несрећница, које своју несрећу крију. Уништавање и упропашћавање, пљачка и отимачина свих добара почев од оних за пиће и јело, па до последње чаше, и куке у зиду било је потпуно тако, да то човечији ум не може да појми ни перо да опише.

            Код Јамене су се све ове трупе пребацивале у Босну пут Мајевице, где су се са другим немачким и квислингшким војним јединицама имале да саставе обруч и униште партизане.

            И док су се из овога краја извлачиле последње ове пијане банде, већ је друга (исто тако крвава и исто тако свирепа) војска наступила. То је била по народу прозвана «мујина дивизија». То су немачке СС трупе, које су носиле фес, а регрутоване су од муслимана са посебно свршеним курсом и вођене као и белогардејци од нарочитих немачких официра и подофицира. Та «мујина дивизија», која је дошла као саставни део немачке војске да опколи Мајевицу, имала је за задатак да побије (почев од Моровичких шума даље у Јамени) где кога стигне и види. Тако је та војска побила од Јаменаца око 100 душа, што мушког што женског пола. Гестаповци са друге стране, долазећи од Рачиноваца, из Жупањског среза, хватали су Јаменце који су бежали испред фесароша и ухватили су око 150 душа и отерали их у Винковце у логор, одакле су (после извршене класификације), способни за рад отерани у Немачку, а старци и деца су пуштени. Војници «мујине дивизије» радили су другачије у другим местима, па су тако у Бачинцима похапсили 17 особа и то имућније људе, и у сврху пљачке. 14 су уценили са по 100.000 куна и наплатили, а тројица која нису имала да плате откуп отерани су у логор у Винковце и касније били обешени на прузи код Гарчина. Војници «мујине дивизије» асистирали су код неких усташких хапшења у Беркасову, но ту само као помоћни органи.

            Док се тако те јесени сручила тешка несрећа, искушење и тако рећи ужас у јужном делу среза, у северном делу среза, на обронцима Фрушке Горе, у другом жаришту народног отпора у Привиној Глави домаће усташе уз потпору немачке војске имале су да збришу са земљине површине село Привину Главу. То је било у октобру 1943. године. Када је 20 шидских усташа улетело око подне изненада у Привину Главу и уз непрестане повике: «убијај, кољи, пали», упали су пуцајући из свих могућих оружја, као пушака, митраљеза и бомби – и налетели су прво на кућу пок. Милинка Марковића, и све укућане истерали на двориште. Међу укућанима била је и кћерка Милинкова, Љубица, са дететом од годину дана у наручју. Све су их усташе побили и кућу запалили. Редом су тако ишли од куће до куће, народ без милости убијали, а куће и имовину палили. Нису штедели ни старца Јеврема Максимовића, који је имао преко 80 година и лежао немоћан у кући своје кћери Десанке Ковачевић. Нису поштедели ни слепца Перу Јешића, који је, да спасе своју породицу, изашао пред усташе да им каже да је сам код куће верујући да њега, старог, слепца од 70 година неће убити. Међутим, убили су и овога старца, а његова крв праведника искупила је животе његове деце и жене, јер су усташе поверовале старцу и нису даље трагале, те нису нашле сакривених још 6 душа у вајату. Укући Бранка Мијатовића усташе су рафалом из машинке, тако рећи, пресекли жену Соку, а посвојче Богољуб, сложио се с помајком у самртном страху неповређен и остао жив јер су разбојници држали да су и њега убили. Убили су старца Славуја Коканова, заклали су Милку, жену Саве Јешића, и Вукицу, кћерку Бранка Јованчевића. Сејали су смрт и ужас на сваком кораку, а са околних брда гестаповци су у обручу чували да нико живи из котлине села Привина Глава се измакне и тек по пламену и диму проматрали и видели докле су усташе у селу стигле и како се ланац смрти и ужаса постепено помиче од севера на југ. Ипак је већина народа успела да побегне, а само они који су се затекли у кућама платили су животима као Сава Јованчевић, који је зликовца Раконицу дочекао у соби и као старог познаника и бившег свог радника замолио да га заштити. Убијен је и Сава и жена му Савета, а око синчића Обренка од 7 година усташе су се погађале и нагодиле да га оставе да живи и да прича како се ово десило. Требало је уништити непокоран, тврдоглав народ у Привиној Глави, што је био жариште народноослободилачког покрета, а није хтео да прими римокатоличку веру и сметао је усташкој замисли да се од манастира Привине Главе створи самостан св. Ане.

            Тако су страдања, мучења и убијања нашега народа у срезу Шидском обављана по главним директивама Немаца, преношених кроз усташки логор и усташки табор у Шиду, а многа и најсвирепија недела одиграла су се на иницијативу и из криминалних прохтева усташког табора у Шиду. Један типичан злочин организовао је таборник Јосип Шук и са својим најближим сарадницима агентима и зликовцима извршио на салашу Илије Станивуковића у Шиду. Све укућане су на салашу зликовци, агенти поубијали, побацали у бунар да траг злочина сакрију, а готовину која је била разлог разбојништва међусобно су делили и посвађали се. Тако је овај злочин откривен, но типичан случај грабежног уморства судови тзв. Независне Државе Хрватске нису судили и актери су остали некажњени. У тој ругоби од државе усташама се није могло судити, за њих закон и одговорност није постојала.

            Немци су наређивали, а мање извршавали, нарочито у почетку окупације, а усташе су били они који су слепо спроводили нацистички програм, прво зато јер се тај програм поклапао са усташким програмом и друго зато што су спроводећи нацистички програм уништења Јевреја и Цигана, тј. неаријеваца како су они то називали, могли да проводе и свој програм, тј. уништавања Срба.

            Тако су Немци у лето 1942. године наредили потпуно уништење свих Цигана, а усташе су у НДХ позатварале и у јасеновачком логору побиле не само све Цигане, него и све оне Србе мелезе, који су били Православне вере и којима је можда у давној прошлости неко био Циган, а већ деценијама се у нашем крају баве земљорадњом и сточарством. Тако је из Вишњићева одведено и побијено ових назови Цигана 450 душа, из Моровића око 250 душа, из Адашевца 107 душа, из Товарника око 200 душа и сви под називом Цигани отерани у логор Јасеновац одакле се нехрват жив до данас није вратио. На крају прогона домаћих Цигана и назови Цигана окупатор са својим петоколонашима извршио је и злочин пљачке и целокупну њихову покретну и непокретну имовину разграбио и опљачкао.

            Према стању анкетног рада, данас када су нарочито у анкети необрађена посавска села, може се утврдити да је највише страдало наше становништво у неколико села: Иванци, Привина Глава и Јамена, где нарочито долази несрећа у Јамени и због тога што је Јамена на Сави.

            Напослетку је окупатор починио масовни злочин и према својим петоколонашима и домаћим Немцима, те је пред фронтом прво добровољно пропагандом повукао све оне који су били уписани у Културбунд, а касније употребом силе и све оне Немце који се нису показали дисциплинованим, одвео их у Рајх. Тиме су ови домаћи Немци, поред тога што су се већ и иначе одрекли држављанства Краљевине Југославије, примили држављансство великог Рајха и ушли у добровољачке СС Хитлерове оружане формације – повукли последице јер су напустили добровољно сву своју покретну и непокретну имовину и одрекли се тако сваког права на њу.

            У Шиду, дана 14. августа 1945. године.

                                                                        За Експозитуру Анекетне комисије:

                                                               члан Анкетне комисије Душан Бабић