ПОТРЕСНА СВЕДОЧЕЊА ИЗБЕГЛИЦА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ О СТРАВИЧНОМ ТЕРОРУ УСТАША

ПУТ ИЗ ПАКЛА

• У колони дугачкој петнаестак километара, у Бањалуку је јуче и прекјуче приспело више од 5.000 Срба са подручја Вировитице, Грубишног Поља, Подравске Слатине, Дарувара, Славонске Ораховице а очекује се долазак још десет до 15 хиљада људи, жена и деце • Избеглице које су још у шоку, сведоче да је усташка солдатеска разарала и палила све пред собом а ко се није извукао, убијен је или заклан на најбестијалнији начин

Нови талас српских избеглица из Хрватске запљуснуо је Босанску крајину. У недељу и понедељак, у Бањалуку је приспело више од пет хиљада Срба са подручја западне Славоније, који су успели да извуку живе главе из најновије, жестоке и крваве офанзиве хрватских оружника. Неђо Вујовић, члан Регионалног штаба за прихват избеглица, каже да се очекује долазак још десет до петнаест хиљада људи...

Река избеглица, у колони дугој петнаестак километара, тече са подручја општина Вировитица, Грубишно Поље, Подравска Слатина, Дарувар, Славонска Граховица... Страшна је то река – понорница што у себи носи и ваља хиљаде људских трагедија, ужас, јад и  беду српског народа изложеног стравичном терору бојовника „нове хрватске демокрације“. У њој су вртлози смрти и туге, готово без капље наде...

 

КОНВОЈ КА СРБИЈИ

Из Бањалуке, у којој су за кратко предахнуле, српске избеглице из западне Славоније, углавном су се запутиле према Србији. У Спортској дворани „Борик“, у којој су смештени, остало је синоћ нешто више од 350 Срба нагнаних да напусте своје куће и имања махом на Билогори.

Синоћ је оповргнута веста да је конвој аутобуса и београдских таксиста, којим су се избеглице упутиле према Србији, враћен из Прњавора из безбедносних разлога. Од дежуног у Станици јавне безбедности Прњавор, Боре Ђураша, сазнали смо да је конвој имао једночасовни застој због техничких проблема. Чим су они отклоњени, избеглице су, преко Драгаловаца, наставиле пут према Добоју.

- Ухапсили су мог брата Илију, узели му 50 хиљада марака, пребили му прсну кост, поломили сва ребра на лијевој страни. Игром случаја, заробили смо неке важне муповце, па смо направили замјену. Са Илијом су били Спасоја Милашевић, Драган Мачак и Митар Станић, које су након звјерског мучења убили. Њихови лешеви нађени су на сметлишту. То хрватска власт ради Србима, док Европа о томе ћути, прича са горчином, Миленко Стојић, из Грубишног Поља.

 

 

Млађен Кекеровић, из Грубишног Поља, преживео је, такође хапшење. Пребијен је, са делом одсеченог уха, дао је све што је имао, аутомобил, два камиона, 180 хиљада динара. Након опоравка, отићи ће каже, на положај.

Међу избеглицама је и Спасоја Лукић из Тополовице, који је допратио оца Љубомира и мајку Видосаву, који ће продужити за Србију, а он се враћа у завичај, да брани оно што је остало. Спасоје каже:

- Два моја друга, у најбољим годинама, су погинули. Отац је, као дете, преживео Јасеновац, а сада ово. Обећана нам је подршка, а сада на положају имамо сиротињско наоружање, наспрам најсавременијим тенковима. Ово оружје што имамо, отели смо, иначе...

УДАР СА СВИХ СТРАНА

У СПОРТСКОЈ дворани „Борик“, за време доручка, након пробдевене ноћи, разговарали смо са Мартом и Рајком Шуљ из Горње Ковачице.

- Пошла сам у папучама. Пуцало се са свих страна, ништа нисмо стигли понети. Два месеца смо живели без ичега. Само су Хрвати пуштали у трговине. Срећа је, па су деца раније отишла рођацима у Црну Гору. Са страхом чекам сваки нови дан, јер очекујем бебу – прича Марта.

 

 

Двадесетогодишња Дуња  и петнаестогодишња Тања Иванчевић из Грубишног Поља заједно су на ратишту са својим друговима са којима су излазиле у кафиће, пре овог рата. Са њима су Драгослав и Димитрије Мачак, те Миленко Стојић, припадници ТО. До Бањалуке су дошли несвакидашњим превозом – оклопним транспортером. Кажу, боље БОВ, него пешачење. 

А МОРА се људима веровати и када причају.

- Напали су нас 31. октобра, у девет часова. Ударили су са свих страна, од Бјеловара, Вировитице, Грубишна Поља, Великог Грђевца и Левиновца. Тукли су најпре вишецевним бацачима ракета, хаубицама, минобацачима калибра 120 милиметара, тенковима. Тек онда су покренули пешадију. На Билогору је кренуло више од пет хиљада хрватских бојовника. Дочекало их је 400 наших бораца. Држали смо своје положаје до два часа после поноћи, док и последњи цивил, који је хтео у збег није извучен каже Ненад Брујић, територијалац из Горње Рашенице код Грубишног Поља. 

 

БОРБА БЕЗ ПОДРШКЕ

На Горњу Рашеницу пало је према процени Миливоја Бороте, припадника ТО, близу три хиљаде артиљеријских пројектила. После топовске канонаде, напала је хрватска пешадија, подржавана са два тенка и једним транспортером. Битку је прихватило 36 бранилаца овог српског села. Своје положаје, каже Борота, одржавали су све до 18 часова. Пре тога, лево крило се, пред тенковима, морало повући – на десном је остало само осам бораца. Одступили су тек пошто су село напустили сви цивили.

Борота тврди да Билогора никад не би пала, само да су имали артиљерију или подршку авијације.

- Да смо топовима могли да тучемо њихове артиљеријске положаје, или да су дејствовали авиони – у Бањалуку не би стизале избеглице са Билогоре. Овако нисмо имали избора. Неко се, то је мишљење већине бораца, поиграо судбином српског народа из Билогоре.

Солдатеска др Фрање Туђмана, сведоче избеглице, разарала је све пред собом. Паљене су и миниране куће; горела су цела села. Масакрирани су цивили; усташоидни хрватски оружници иживљавали су се на телима мртвих бранилаца српских села на Билогори. 

Заклали су старог Милоша Јузбашу и његовог сина Милорада. Њега су везали за стожину и запалили. Убили су Зорку Вуковић, Зору и Ранка Чакмака, Јову Илића. Мртвом борцу, Душку Грежнићу, одсеклу су уши, извадили једно око, а онда му гулили кожу са руку, груди и леђа – казује Слободан Влаисављевић, додајући да је гледао како горе билогорска села Велика Бара, Зринска, Црепушина и Горња Ковачица.

Бранећи српска села на Билогори погинули су Миленко Шукић, Душко Бајић, Миливоје Берак... Тачан број мртвих каже Његован Поповић, територијалац из Лончарице, можда се никад неће ни сазнати:

- Нисмо могли извући све наше погинуле саборце. Знам да је, борећи се против усташоидне хрватске војске, погинуо Роберт Пајур, Хрват по националности, сахранили смо и Ненада Пендеља.

- Сместићем породице на сигурно и сви ћемо се, опет, вратити на положаје да до краја ратујемо против фашизма у Хрватској, али смо под условом да нам Армија да своју технику. Овако, како је до сада било, више не иде – изричит је Бранко Базета, територијалац из Лончарица.

Како ће даље „ићи“ – мало ко сада може рећи. Али, да ће се и места за борце-територијалце и места и наде за избеглице наћи – мора се веровати...

 

Извор: НОВОСТИ, уторак 5. новембар 1991.

 

Везане вијести:

• Бесједа проф. Станише Лалића на парастосу Србима, побијеним у хрватској акцији „Откос“

• СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У ХРВАТСКОЈ АКЦИЈИ "ОТКОС"

• Ранко Раделић: Хрватска акција Откос – тријумф усташтва и фашизма!