Поводом паљења куће повратника Момира Радмановића у Биљанима Горњим код Бенковца, Удружење Срба из Хрватске издаје за јавност

С А О П Ш Т Е Њ Е

 

          У ноћи између 16. и 17. октобра 2011. године  у Биљанима Горњим запаљена је кућа Момира Радмановића која је била обновљена прије четри године. Радмановићи су сами уложили значајна средства да би побољшали стандард становања и купили нови намјештај. У пожару све је уништено од улазних врата до прозора и намјештаја. На кући је остао само кров а оштећени су и зидови који су сигурно били поливени бензином да би пожар био јачи. Иако је полиција извршила увиђај мале су шансе да ће починиоци бити откривени, јер нажалост  и до сада било више запаљених кућа а починиоци су остали неоткривени.

              Овакви поступци шаљу поруку  онима који су овдје раније живјели да нису добродошли. У овоме нажалост судјелује и држава која је дозволила у том селу отварање депоније индустриског смећа, из некадашње Творнице електрода и феролегура, из Шибеника.. Превозник овог највјероватније карценогеног, а сигурно опасног по здравље, смећа је загребачка твртка МЛМ група, чији је власник Садик Чолић. Као куриозитет овог насиља над селом представља асфалтна трака од магистралног пута до депоније, којом прилком су оштећене двије куће и два дворишта, а да ни једна кућа повратника нема до свог дворишта асфалт.

              Слиједећи атак на  Биљане представља спалионица органског отпада са локацијом у самом центру села. Можемо само претпоставити какав је то органски отпад, будући да у оближњем Задру, осим великог болничког комплекса, постоји и читав низ фирми које се у свом пословању сусрећу са сличним проблемом.

              Али не исцрпљује се у томе насиље над  Биљанима.

              У засеоку Шкорићи, Доње Биљане, ограђен је и крстом обиљежен будући манастир бенедиктанских часних сестара, при коме ће постојати центар за прихватање и лијечење наркомана. Може се претпоставити какав је наум водио оног ко је то замислио, а сасвим је извјесно да се тај наум ни за јоту не разликује од оног који је усред чисто српског села Буковић код Бенковца подигао нехигијенско насеље Буковић Гај, са Хрватима из Босне. 

            Овај примјер најбоље осликава стање у коме се налазе Срби повратници не само на подручју Равних Котара него и у свим оним срединама у Хрватској гдје су до посљедњег рата представљали већинско становништво. Овакав однос јасно говори о намјерама Хрватске државе према својим држављанима српске националности. Предпостављамо да овакво понашање може бити и посљедица изборне кампање али за паљење и рушење српских кућа у Хрватској  рок је стално отворен.

 

        Генерални секретар             

У Београду, 17.10. 2011.                                                              Милојко Будимир, проф