У петак 23. марта ове године у Загребу су министри културе Хрватске и Србије Андреа Златар Виолић и Предраг Марковић  потписали Протокол о враћању културних добара из Србије у Хрватску. Према речима хрватске министрице културе потписом на споразум завршена су питања повраћаја хрватске културне баштине и блага из Србије у Хрватску. Процес преговора о враћању културног блага почео је 1996. године, а први споразуми потписани су 2001. године. После потписивања Протокола министре је примио председник Хрватске Иво Јосиповић  који је нагласио да се „потписивањем Протокола довршава дугогодишњи рад на повратку добара која су отуђена у време Домовинског рата, а уједно се закључује и једно од отворених питања између Републике Хрватске и Републике Србије“.

До сада је одржано више састанака на ову тему јер је познато да је Хрватска у својој тужби против Србије пред Међународним судом правде у Хагу,  навела и крађу културног блага. У више наврата када је било у питању враћање културног блага реаговало је Удружење Срба из Хрватске а посебно Српско културно друштво „Зора“ Книн – Београд, које је имало значајну улогу око спашавања културног блага Срба из Хрватске.

Желимо још једном да скренемо пажљу домаћој и светској jавности на исхитрености одлуке оних који суделују у овим преговорима са српске стране да се то благо врати. Иако се овдје ради о културном благу које је првенствено власништво Српске православне цркве, оно се приказује и води као културно благо хрватске државе. Ово културно благо представља само  reliquie reliquiarum (остатке остатака) културне баштине, која је углавном, за време последњег грађанског рата и касније, нестало или уништено на подручју Хрватске. Уместо да се пронађу и казне они који су починили културоцид са хрватске стране, преговарачи годинама улажу напоре да оно што је пренесено и сачувано врате. Уз то да апсурд буде већи, оне који су пренели и тако од сигурног уништења спасили представљају као „пљачкаше“, што прихватају и нека средства информисања у Србији.

Стално смо истицали да је најпре потребно да се врате они који су тамо живели да им се обнове куће и врате станови и да се промени однос према Србима који се нажалост још увек третирају грађанима другог реда. Ово културно благо није покрадено оно је у Србију дошло легално и ту је рестаурирано и конзервирано, чиме му је продужен век трајања. Уместо да Министарство културе Србије покрене питање споменика културе српске провенијенције који су уништени у Хрватској или су постали предмет трговине,  они се труде  да се допадну онима који  ништа нису предузели са своје стране да заштите наше културно наслеђе. Заштита културних добара требало би да буде присутна и у периоду мониторинга тј. до пуног пријема Хрватске у чланство ЕУ. Тек када се врати „жива црква“ и обнови живот може се говорити и о враћању културног блага. Уз то је приоритет да се евидентирају свa оно културна добра које су уништенa после прогона Срба из Хрватске. Све оно што је до сада учињено је мало с обзиром на густину тог духовног и културног наслеђа српске прошлости на територији бивших југославенских република Хрватске и БиХ. 

 

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске

Милојко Будимир, виши кустос