У Томингају, родном мјесту Теслине мајке Ђуке, тек је недавно стигла струја. Кућа у којој је Ђука рођена у рушевинама је. У сусједном селу - Дерингају у рушевинама је и црква посвећена Богородици, а на пропланку испред храма налазе се у огради три гроба. На једном нема натписа, док су у друга два сахрањени Никола и Томо Мандић, дјед и отац Теслине мајке Ђуке.

 

 

БЕОГРАД, 12. НОВЕМБРА /СРНА/ - Крај је мјесеца октобра и вријеме да се крене на пут у завичај - чудан је то осјећај, јер знате да вас тамо више нико одавно не чека, а вас вуче нека чудна енергија.

 

Можда ту енергију посједује само Лика, која је изњедрила и највећег свјетског научника - Николу Теслу.

 

Аутомобил прелази километре и сваког минута све смо ближи одредишту. Скрећемо са аутопута код Поповаче и онда већ познатом трасом - преко Сиска, Петриње, Глине, Војнића према Плитвицама и Грачацу.

 

У Војнићу нас сачекује некадашњи директор Меморијалног центра "Петровагора" магистар Миле Дакић. Његов положај можда најбоље симболизује укупно стање Срба у Хрватској. Провео је више од једне године у казаматима - од Сарајева, преко Карловца до Загреба, па опет до Карловца. Иако га ниједан свједок не терети, суђење му још и сада траје.

 

Не одговара Миле за оно што му је приписано да је учинио, него зато што је као свједок времена описао стравичне злочине који су се десили за вријеме Другог свјетског рата. Све то њему тешко пада, физички слаби, али стоички духовно подноси. Иако је Миле већ ушао у девету деценију живота, напуштамо га у увјерењу да ће дочекати слободу и онда одговорити на све измишљотине и подметања - којих је у његовом случају, као и у случају народа коме припада - било напретек.

 

Помијешаних осјећаја стижемо и до Плитвичких језера. Господ је овдје био дарежљив. Све што је имао овдје је на земљу просуо. У дубини се чује хук језера који враћа сјећање на не тако давну прошлост. Овдје су сада бројни

туристи, али су зато ријетки они који су раније ту живјели. Плитвице, које имају статус националног парка још од 1949. године, забиљежиле су ове јесени милионитог посјетиоца.

 

 

Тешко је пронаћи ријечи које би описале вјечну мијену природе, која овдје непрестано ствара нове облике, боје, звукове, мирисе - обиље ужитака за сванаша чула. Али остаје да лебди питање гдје су они који су до посљедњег рата овдје живјели? Да су Лику напустили њени сури медвједи, дигли би се заштитници животиња у цијелом свијету, али када је протјеран један народ - нико није реаговао!

 

У сумрак стижемо до одредишта. Испред кућних врата дочекује нас мачак Марко. Али овога пута није сам. Ту су још три мачића. Као знак поздрава задовољно врти репом и оставља мачиће да бринемо о њима, а он ће ту негдје

из прикрајка да мотри и бдије као прави родитељ.

 

Око кућа све је преорано. То је дјело дивљих свиња, које сада једине обрађују напуштено земљиште. А на земљишту црвене се шипци, који уз дрењине и трњине представљају једине плодове јесени. По ливадама бијеле се печурке. Укусне и сочне враћају успомене на неко друго вријеме. Тада је било више оних који су их сакупљали и требало је да порани онај ко је желио да их припреми за доручак.

 

Вријеме користимо и за посјету предсједнику општине Грачац Горану Ђекићу. Ни њему није лако. То је највећа и засигурно најсиромашнија општина на подручју Хрватске. Стање је сваким даном све теже. Још и данас има села без електричне енергије.

 

У Томингају, родном мјесту Теслине мајке Ђуке, тек је недавно стигла струја. Кућа у којој је Ђука рођена - у рушевинама је. У сусједном селу Дерингају у рушевинама је и црква посвећена Богородици, а на пропланку

испред храма налазе се у огради три гроба.

 

На једном нема натписа, док су у друга два сахрањени Никола и Томо Мандић, дјед и отац Теслине мајке Ђуке. Они су били зрмањски и горњограчачки пароси и сједиште им је било код ове цркве.

 

Посебно је тужно видјети да је споменик Ђукиног оца Томе преломљен и извађен из земље. То је, нажалост, дјело оних који се нити сраме, а нити Бога боје. Надамо се да ће предсједник општине пронаћи начин да обнови овај споменик, а уз помоћ поштовалаца лика и дјела Николе Тесле могла би се обновити и порушена црква.

 

Одмах ту, преко моста, на рјечици Отућа налази се млин који је припадао Мандићима, који би требало обновити и сачувати као етнографски споменик за нека будућа, срећнија времена.

 

Са предсједником Ђекићем стижемо и до градића Срб. Посјетили смо раднике који асфалтирају један сеоски пут у мјесту Нетека. Овдје већ има нешто млађих повратника који чувају стоку и надају се бољем животу.

 

Вријеме посјете брзо пролази. Остало је још да се присуствује сеоској слави код цркве Свете Петке у Прибудићу. Пристигао народ из околних села. Нема га много, али је одлучан да остане ту на својим огњиштима.

 

Посебно је био радостан тренутак када је послије службе отац Југослав из Грачаца приступио чину крштења Душана Шкундрића из Београда, који је дао завјет свом оцу Сави да ће се крстити у његовом родном мјесту.

За кума је одабрао познатог крајишког привредника Стеву Грбића из Госпића, који такође сада живи у Београду. Ово је послије тридесет година прво крштење у овој цркви.

 

Послије тога услиједило је весеље испред цркве уз звуке Џонијеве хармонике. Џони нема вид, али зато има дар да развесели друге и када им није до весеља.

 

Пред наш повратак опет се појавио мачак Марко. Покупи своје мачиће и одведе их код старих јатака у Димић дол, гдје ће - као већ искусан "хајдук" - да проведе надолазећу зиму.

 

/Аутор је предсједник Асоцијације избјегличких и других удружења Срба из

Хрватске /

 

Пише: Милојко БУДИМИР

 

Извор: