Удружење пензионера из Хрватске осим своје основне активности а то је брига за нисплаћене пензије из Хрватске повремено организује и туристичке излете и путовања по Србији под максимом „Упознај Србију и њене природне, културне и духовне вриједности“.  Тако су до сада обишли многа историјска мјеста и упознали природне љепоте. Посебна заслуга за ову врсту едукације припада проф. Мили Рајчевићу, бившем директору гимназије у Госпићу. Миле не само да лијепо прича него и угодно пјева што гарантује да ће свако потовање бити  поучно и занимљиво.

Тако је било и почетком јула када се одабрана дружина упутила у историјско Смедерево. То је била прилика да се  осим музеја посјети тврђаве и друге знаменитости којима обилује овај град. У музеју сачувана су свједочанства богате, узбудљиве и динамничне прошлости Смедерева. Богаство грађе чини да овај музеј превазилази оквире локалне историје. Историја Смедерева може се пратити од праисторије, преко антике, средњег вијека, па све до средине XX вијека. Изложено музејско благо уз помоћ живе ријечи кустоса пружа посјетиоцима могућност да оживе историју и да на тим темељима креирају преставу о богаству и непредвидивости историје овог краја. Посебна пажња поклоњена је периоду Деспотовине због великог значаја које је Смедерево имало као тадашња српска престолница и свједок славе и пропасти посљедње независне српске средњовјековне државе. У музеју су и експонати из времена вишевјековне турске владавине, периода Првог српског устанка, стварања модерне српске државе, времена династије Обреновић, НОБ-е као и експонати из етнолошке збирке.

Послије музеја  преко више жељезничких колосјека стиже се до Смедеревске тврђаве која представља прави средњовјековни драгуљ. Иако је жива у термометру била прешла тридесети подјељак готово су се сви учесници попели  уз стрме степенице до врха тврђаве одакле се пружа прекрасан поглед на Дунав и читав град. Изазову није одолио ни др Милан Басташић иако је оперисао кук али ово је била прилика да га испроба. Међу првима попео се  предсједник Удружења Јован Каблар са својим вјерним сарадницима Богданом Почучом и Душаном Бурсаћем.

Смедеревска тврђава лоцирана је на ушћу ријеке Језаве у Дунав а подигао је деспот Ђурађ Бранковић, који је по њој добио назив Смедеревац. Ради се о равничарској утврди која је по својој површини једна од највећих тврђава у Европи. Снага њених бедема дошла је до изражаја приликом османлијских опсада да би је коначно Османлије освојиле предајом града без борбе 1459. године, што је представљало и формални крај деспотовине Србије. Од подизања у XV вијеку ова је тврђава са још неколико утвра 1867. године предата кнезу Србије Михајлу Обреновићу. Тврђава је претпјела значајна разарања током свјетских ратова од бомбардовања и експлозија, али је и поред тога задржала своју монументалност. Данас је Велики град махом у рушевинама док се на простору Малог града изводе конзерваторски радови и он је сада културна престолница Смедерева и мјесто одржавања многобројних представа и концерата.

Аутор репортаже са вјерном сапутницом на Смедеревској тврђави

 

Храбра дружина својим искуством освојила је Тврђаву  без зрна барута

 

Посебно се свих дојмио својом монументалношћу Саборни храм Светог великомученика победоносца Георгија који се налази  на градском тргу у центру Смедерева и трећи је по величини у Србији. Зидан је по угледу на манастир Манасију. Градња је трајала од 1850. до 1854. године, а храм је освештан на дан Светог Андрије Првозваног. Фреске је насликао руски иконописац Андрија Биценко.

Послије обиласдка храма Учесници су заштиту од несносне врућине пронашли под Карађорђевим дудом а проф. Рајчевић  дао је објашњење да је под овим дудом 8. новембра 1805. године Карађорђе вођа Првог српског устанка у присуству српских старјешина и устаника примио кључеве Смедеревске тврђаве од турског заповједника града, диздара Мухарема Гуше. Предаја кључева извршена је на свечан начин а Карађорђе је дозволио Турцима да изиђу из Смедерева са војним частима и да лађама оду низ дунав према Видину у Бугарску.

И док се Рајчевић трудио Богдан Почуча је то прокоментарисао ријечима. Миле прича, лежи дуд, нека слуша ко је луд а ја оде било куд, а предсједник Каблар уживао је у друштву женског свијета.

 

 

Код споменика НАТО бомбардовања

 

Након обиласка Смедерева посјетли смо и љетниковац Обреновића  који се налази надомак Смедерева , на бдру са погледом на Дунав и банатску равницу са његове друге стране.  Овај љетниковац иако представља културни и историјски споменик вредан пажње, на жалост, још је увијек доступан само малом броју посјетиоца.

 

Вила се налази у винограду Обреновића који је кнез Милош купио од Турака још 1827. године и ту саградио подрум са кућом над њим. До градње љетниковца дошло је тек за вријеме Михаилове владавине који је често боравио у свом винограду. Ипак објекат је правом вилом постао тек за власти краља Александра Обреновића. Након вјенчања Александра и Драге Машин, вила постаје њихов љетни двор у коме су често боравили. Са овог мјеста је и обнародована вијест о трудноћи краљице Драге. Послије мајског преврата 1903. и убијства Александровог и Драгином и силаска Обреновића са власти Наталија је поклонила имање са вилом породици Орешковић која је годинама била у служби династије.

Од краја Другог свјетског рата вила је постала „државна својина“ што је остала и до данас. Овдје је у више наврата боравио Јосип Броз а касније и други политичари. Ту је недавно и предсједник Србије Борис Тадић примио хрватског премијера Јадранку Косор. Сигурно да  су се питали прогнани Крајишници да њена нога у овај објекат не би крочила, бар до времена док не напусти стан који је бесправно узурпирала од једне српске породице у Загребу. Вила је тек прошле године добила статус споменика културе и још је увијек недоступна широј јавности, али наша је посјета била одобрена захваљујући Управи за заједничке послове Владе Србије.

Одмах поред виле у скромној кућици живи инжињер Растко Јањић из Миочића, који је почетком деведесетих избјегао из Сплита и сада надгледа винограде и контролише квалитет вина.. Иако смо били изузетно угошћени у Мотелу на раскршћу, тешко је било  изнова  одољети богатој трпези и вину код нашег земљака. Али оно што није пошло за руком Драги Машин десило се једној стаситој Смедеревки која му је у 43 години родила сина а ми пристигли на његов 14 рођендан. И још на крају нам наша снаха рече што и није за неку похвалу да Крајишници од жена  највише воле „флаширане Смедеревке“.  Уздравље!

На ручку код нашег земљака из Миочића Растка Јањића