Јован Каблар предсједник удружења пензионера из Хрватске Београд

Проблем доспјелих а неисплаћених пензија настао је због прекида платног промета, услијед ратних околности, између Републике Хрватске и Рпублике Српске Крајине, односно подручја која је била под управом или заштитом Уједињених нација. Проблем доспјелих а неисплаћених пензија настао је због прекида платног промета, услијед ратних околности, између Републике Хрватске и Рпублике Српске Крајине, односно подручја која је била под управом или заштитом Уједињених нација. Дакле, до прекида платног промета и обуставе исплате пензија није дошло због околности које је изазвао корисник примања, како тврди хрватска страна, већ због ратних околности, које су виша сила, па је логично да се на примање исплате доспјелих а неисплаћених пензија не може примјењивати законска одредба која утврђује питања обуставе исплате пензија због околности које је изазвао корисник примања.

Републички Фонд МИО РХ је током прве половине 1991. године почео постепено да престаје исплаћивати пензије корисника који су живјели на тим подручјима. Обустава је трајала све до обнове примања, т.ј док се нису створили услови и могућности да се дође до хрватских путних докумената. Према нашим сазнањима обустављена је исплата 81 пензија у просјеку по пензионеру.

 

Да би се нашло рјешење за настали проблем доспјелих а неисплаћених пензија и другип спорних питања из подручја социјалног осигурања склопљен је Споразум о социјалном осигурању између тадашње СРЈ/РС и РХ. Он је свеобухватан, и рјешава сва отворена питања из ове области. Њиме је створена могучћост да се исплате све пензије па и заостале и неисплаћене, свима онима који су остварили право на пензију код фонда једне или друге државе, без обзира на држављанство и пребивалиште, као и основ  по коме се пензионер налази у једној од држава потписница, тј. да ли су дошли као избјеглице и прогнана лица или су дошли да трајно живе у једној од држава пописница по слободној вољи јер с поразум утврђује права фонда, осигураника и корисника.

Чињеница да неколико десетине хиљада пензионера - избјеглица и прогнаних лица из Републике Хрватске живи у Републику Србију, где се велики број њих интегрисе, то пада на терет Србије, и зато Влада Србије  и сви њени органи и организације треба да заступају њихова права и интресе. Ово питање је од огромног значаја за велики број грађана Србије, а тиме и за државне органе  Србије.

Министарства рада и социјалне политике, иностраних послова, Републичког фонда ПИО, Завода за социјално осигурање, Комесаријата за избјеглице Србије Републике Србије (државе у цјелини) требали су да се  ангажују, одмах, након ступања на снагу Споразума о социјалном осигурању и успостављања платног промета између двије државе тј. Након парафирања Споразума, а посебно од маја 2003 године када је Споразум ратификован, како би се спречила Хрватска и њени органи и организације да донесу дискриминирајуће законе и да крше овај Споразум и стечена права утврђена овим актом. Хрватска на најгрубљи начин крши стечена права својих грађана српске народности - међународно хуманитарно право.

 Због свега што се десило у рјешавању спорних питања око заосталих и неиспаћених пензија избјеглица од стране фонда Републике Хрватске треба да надлежни орган и организације и Влада Србије преиспитају све околности које су довеле до оваквог стања и да се она доследно ангажују.

 Делегација бивше СР Југославије, на чијем  чији    ја био господин Максим Кораћ  парафирала је поменути Споразум са делегацијом Владе Републике Хрватске 1997. године, а ретификован је 1. маја 2003. године.Тај “вакум” је омогућило Хрватској држави да у међупростору   обесмислити цитирану заштитну норму из Споразума, и својим прогнаним грађанима поред прогона, одузете имовине, радна места, станарских права, ускратити основно љутско права, право на живот-исплата  пензија и т д. Да је Споразум потписан на вријеме данас Хрватска не би могла да се позива на своје дискриминирајуће  законе из 1999. год. (тада су доњели законе којима су покушали обесправити избегле и прогнане Србе из Републике Хрваtтске по питамју исплате пензија, позивајући се на застару потраживања и непријављивања пребивалишта), јер ти закони за вријеме грађанског рата и за вријеме успостављања платног промета ниси могули да се примљењују на пензионере из Хрватске који су по било ком основу живјели на територији Србије. Ступањем на снагу Споразума баш у вријеме прекида платног промета стекли су се услови да се све неисплаћене пензије од почетка грађанског рата за избјеглице из једне и друге државе исплаћују у складу са Споразумом у целини. Завод за социјално осигурање, као орган за импементацијуа Споразома основан је и почео са радом тек 2008. године, што значи да је закасни са оснивањем, односно “стављен пред готов чин”.

Ми нисмо уплаћивали доприносе Фонду Републике Српске Крајне, које у то вријеме није ни постојао, већ Заводу за мировинско осигурање Хрватске, који нам је и донио решење о пензионисању, утврдио висину пензија на основу доприноса и то прије него што је и формиран фонд Републике Српске Крајне који није никада донио рјешење о нашем пензионисању, о висини пензије на основу пензионог доприноса, већ само примали симболичну-социјалну накнаду.

Будући да је Република Хрватска оружано укинула, а затим интегрисала Републику Српску Крајну у свој уставно-правни систем, она мора да предузме и све обавезе према становништву Републике Српске Крајне укључујући и пензионере, а не укидајући њихово основно животно право, право на пензију. Како је могуће да се фонд Републике Српске Крајне назива “парафонд” а да се његове исплате “пензија” једнострано без сагласности тог фонда, и које су висештруко мање од стварних пензија које је фонд Хрватске био дужан да исплати проглашавају извршеном обавезом завода за миривинско осигурање Хрватске.

Европског суда за људска права којем су се обратило петеро грађана са захтјевом за заштиту својих права ради исплате доспјелих а неисплаћених пензија одлучио је да захтјев одбије и једногласно прогласио захтјев недопуштеним.

Очито је да Европси суд, према мишљењу наших правних аналитичара, није улазио у анализу стварних разлога и обуставе исплата пензија у Хрватској, односно није се очитовао о чињеници да се у упутама и образложењима рјешења тијела ХЗМО и пресуда хрватских судова изричито наводи да је до обуставе исплата мировина дошло „због ратних околности и немогућности исплате мировине на окупираним дијеловима Хрватске“. Умјесто тога Европси суд се напросто позвао на хрватску законску одредбу да је корисник мировине узроковао прекид исплате. Да је Европски суд стварно анализирао оно што се наводи у образложењима рјешења и пресуда хрватских тијела, онда за мјеродавно домаће право не би могао узети као основ за доношење пресуде хрватске дискриминирајуће законе.

Право на исплату доспјелих а неисплаћених  мировина не може застарјети осим у случају да је до обуставе исплате дошло због околности које је изазвао корисник примања, а што је недвосмислена иизричита  позитивна законска одредба у Републици Хрватској. Према томе, право на исплату доспјелих а неисплаћених  мировина не може застарјети када је исплата мировина обустављена због ратних околности, као више силе, што као разлог обуставе исплата мировина наводе службена тијела у Хрватској. Међутим хрватски надлежни  органи су уградила у Закон о МИО и дискриминирајућу одредбу која гласи: “права из мировинског осигурања не могу застарјети, осим доспјелих а неисплаћених мировина и других новчаних давања и то само у случајевима одређеним законом”.

Собзиром да је РХ пред уласком у ЕУ и да је  отворено поглавље 23 (правосуђе и људска права), којег Хрватска мора затворити прије него уђе у ЕУ, с правом очекујемо од ЕУ да услови рјешавање избјегличких питања, па и наших пензија. У том погледу из Брисела стижу охрабрујућа вијест коју шаље Жосе Мануел Барозо, а она гласи: Вратите Србе, помирите се, дајте им мировине. Хрватски часопис Глобус објавио је то на насловној страни као драматичну вијест. Ако је за Хрватску драматично да се њени грађани српске народности врате у свој завичај, да се с њима помире, о каквом помирењу ми говоримо?