Latinica

Српски академик и политичар Јован Рашковић (Книн, 5. јул 1929 - Београд, 28. јул 1992), умро је прије тачно двије деценије. Прерано преминули, свјетски угледни психијатар и неуропсихијатар, оставио је дубок траг у медицвинској науци, и у крајишкој, као и цјелокупној српској политици трагичних деведесетих година. Остао је савјест времена, што успијева само ријеткима.

Јован Рашковић, син книнског адвоката Душана Рашковића (каснијег судије Врховног  суда Хрватске) и мајке Славке, из велепосједничке породице Лукавац, рођене у Тепљуху код Дрниша, живио је у Книну до почетка Другог свјетског рата. Тада га је отац, чију су главу уцијениле нове усташке власти (прогласиле су га „четничко-комунистичким вођом“), склонио у манастир Крка код Кистања а потом у Задар, подручја која је анектирала Мусолинијева Италија. Послије задарске гимназије завршио је Медицински факултет у Загребу, на којем је касније и докторирао.

На том факултету, као и у Љубљани и још неколико универзитета широм свијета, био гостујући професор психијатрије и неуропсихијатрије. Написао је више књига из медицинских дисциплина и учестваво у низу великих научних свјетских скупова. Био је члан САНУ (на сајту САНУ наводи се као један од  20 чланова ван радног састава академије).

Рашковић је пред прве вишестраначке изборе у Социјалистичкој Републици Хрватској, расписане за 22. април 1990, иницирао оснивање Српске демократске странке (СДС). Руководио је скупом о политичком организовању српског народа, 30. јануара 1990. у Доњем Лапцу. Седамнаест дана касније Рашковић је, на масовном оснивачком скупу у Книну, на тадашњем Тргу далматинских пролетерских бригада, изабран за предсједника СДС.

У „Пишчевим записима“, објављеним 2005. године, академик Добрица Ћосић, који је почетком деведестих био први предсједник СР Југославије, наводи да је помагао Рашковићу у писању програма странке и разради политичке стратегије и тактике.

На изборима одржаним 22. априла 1990. године, СДС је у Книну добила 83 одсто укупног броја гласова, а побиједила је и у општинама Грачац и Доњи Лапац. Петорици њених посланичких кандидата у тим општинама су припали мандати - Јовану Опачићу, Душану Зеленбаби, Радославу Тањги, Ратку Личини и Душану Ергарцу. Послије другог изборног круга одржаног 6. маја, побједа СДС у те три општине била је још убједљивија, као и побједа Странке демократских промјена –Савеза комуниста Хрватске и неких мањих странака у осталим општинама са српском већином. На изборним листама СДП – СКХ посланичке мандате су добила 24 припадника српске националности.  Поједини посланици СДС су присуствавали сједницама до 28. јула 1990, када је одржан Свесрпски сабор у историјском мјесту Србу, који је затражио српску аутономију у Хрватској.

Рашковић је до пред почетак грађанског рата у Хрватској живио у Шибенику, у којем је неколико година био директор болнице и Медицинског центра и  стекао међународну славу стручњака у области неуропсихијатрије и психијатрије. Из Шибеника је протјеран јуна 1990. послије петиције коју је потписало 30.000 његових суграђана захтјевајући његов и изгон још двојице првака СДС-а Марка Добријевића и Бранка Поповића. Тада је  уништена и опљачкана готово сва његова имовина, а за викендицу у Примоштену је навођено како је у њој „писан Меморандум САНУ“. Послије прогона, он и супруга др Татјана Рашковић, привремено су боравили у Книну. У Београд су се преселили почетком љета 1992. године. Било је у то вријеме када су Хрватска и БиХ примљене у пуноправно чланство Уједињених нација, а свјетска организација је Савезној Републици Југославији  увела сакције под оптужбом да је крива за рат у БиХ.  То је и вријеме у којем су се  у книнском СДС-у и у политичким структурама тадашње Репубиле Српске Крајине, водиле фракцијске борбе у којима није поштеђен ни оснивач странке, што му је посебно тешко пало. 

О догађајима из тих година, Рашковић је писао у НИН-у, у тексту који је изашао неколико дана послије његове смрти, одговорајући у њему и на сазнање из новина да је Војно тужилаштво у Сплиту, 15. јула 1992. против њега подигло оптужницу. То је значило да је могао бити ухапшен у Београду или било гдје друго у свијету.

Сплитска оптужница га је, наиме, теретила да је од половине 1990, као предсједник СДС, „окупљао српске екстремисте склоне злоупотреби легалног политичког дјеловања и иницирао, подстицао и организовао разне дјелатности управљене на угрожавање територијалне укупности Републике Хрватске“. У њој је наведено да је „писаним и противуставним путем покушао да отцјепи дио територије Републике Хрватске и припоји га другој држави“. 

Рашковић је НИН-у и Војном тужилаштву у Сплиту, написао да се до своје 60. године није бавио политиком, нити је припадао некој политичкој организацији, истичући: „На јавну сцену ступио сам у неприлично и трагично вријеме, када су многе супротности разарале не само друштвени поредак већ и цјелокупност међуљудских, вјерских и националних односа у Југославији“.

„Једино моје „оружје“ биле су и остале, скоро свакодневне бесједе уз многобројно присуство обесправљених, изгубљених, душевно нагрижених и напуштених људи,  додаје Рашковић.

„СДС је била спремна да учини све да се животни проблеми Срба у Хрватској рјешавају мирним путем и демократским средствима. Али од самог оснивања постављени смо у неравноправан положај. Најприје смо дискриминирани да би се убрзо дискриминација претворила у терор и прогањање наших чланова и функционера. У исто вријеме чланови СДС отпуштају се с посла и исељавају пред терором. Њихова имовина се уништава. Срушено је и оштећено више од 5.000 кућа и станова чланова наше странке. У 4.000 станова чланова СДС-а бесправно су се уселили Хрвати, без икаквих тешкоћа и са благословом власти. Изложен државном терору, политички обесправљен српски народ није имао другог избора, није му преостало ништа друго него да се у својој обрани послужи недемократским средствима“.

У завршном дијелу текста, Рашковић је навео: „Српска демократска странка била је једина политичка снага српског народа у Хрватској. Прогањати њу значило је прогањати српски народ из политичког живота Хрватске и обесправити га до ступња у којем никад није био у својој политичкој хисторији. Политички обесправљен народ изложен државном терору није имао великог избора, није му преостало ништа друго него да се у својој обрани послужи недемократским поступцима. Нисмо кривци за овај рат. У овом рату који смо имали и који и данас траје не вриједе закони ранијих модела сукобљених ратничких група. Овај рат се води као необичан рат. У овом рату, као у сну, око нас тумарају, вуцарају се дивљи вукодлаци, свирепи примати које је мир држао у ланцима разума. У миру постоји кукавичлук за зало. У злу који нису могли и смјели починити уживали су само у фантазијама и сновима. Рат и мржња су царски друмови зла. У овом рату се најчешће тукао погрешан човјек, у коме нема отпора злу. У овом рату није било сањарења о злу, зло није имало запреке у вртлозима мржње. СДС ће ипак учинити све, ако му допусте прилике, да потону мржње. Учинићемо све, ако је икако могуће, да поново повежемо конце између два народа на рушевинама њихових судбина и кућа. Позваћемо међународну јавност, хрватску исрпску јавност, Србе у Хрватској, али изнад свега хрватски народ да утичу на шовинистички режим у Хрватској како би се успоставила владавина принципа политичке толеранције. Само у тим и таквим увјетима биће могуће демократско и имовинско дјеловање СДС-а у Хрватској. И на крају, морам ли доказивати да нисма у бјекству, да сам прогнан и лажно проказан у свом психолошком хабитусу. Сигурно је да нисам у бјекству, ја се не скривам. Молио бих сплитски Војни суд да ми оптужницу пошаље на адресу мога радног мјеста: Институт ѕа научно-истраживачки рад церебро-васкуларних обољења, Болница светог Саве, Београд, Немањина 2. Може се упутити и на адресу: Српска акдемије наука и умјетности, Београд, Улица кнеза Михаила. Ако у оптужници буде доказа за моја зла, па чак и мржње, спреман сам да се појавим на суду. Уосталом, за човјека моје доби било би и неког задовољства у страдањима ѕа своје идеје и идеале свога националног бића. Ја сам, дакле, спреман, господо. Да ли ћете ви бити увјерљиви? И на самом крају. Као старац почетник жељан сам зрелог љетног сунца. Не бих требао тражити бољег циља или примјеренијег смисла. Умјесто да обнављам задовољство да под младим прољетним сунцем лежим испитујући длановима врелину и бујност траве неке далеке ливаде свога дјетињства, мене су присилили на тјескобни разговор с туђим и великим злом. Желио бих да задријемају моја чула, да се у мени прошири тишина, да при крају свих мојих мука и несрећа завлада шутња, помирење са животом и онима који су били нестрпљиви према мени и мом народу. И њима и себи желим боље призоре живота, смирење уз радост и изнад свега много и још више сунца. Академик проф. др Јован Рашковић, члан САН“.

 

Добрица Ћосић  је о околностима у којима је наступила смрт његовог пријатеља, записао да Јован Рашковић није умро од болести, иако је имао тешке операције и био крхког здравља. „Он је пресвиснуо од патње због српског страдања и грађанског рата у Хрватској. Он је умро од инфаркта у својој кући, у Скадарлији: у ствари, он је изрешетан рафалима у Шибенику, Книну, Крајини... Јован Рашковић, лекар, српски вођа и трибун, погинуо је у хрватско-српском рату 1. августа 1992. године. Приводим живот крају и живот мене приводи крају. Помрли су ми скоро сви влиски и значајни пријатељи. Божица и ја најчешће зажалимо за пријатељством Јована Рашковића. Та празнина боли. Не желим да ме мине тај бол“, пише Ћосић.

Именом Јована Рашковића названа је, прије неколико година, улица у Земуну, у избјегличком насељу Алтина.  Његово име носе улице у неколико градова у Републици Српској (БиХ). У Бањалуци је то улица у насељу Сунце, у Требињи у Новом Сарајеву су улице близу центра.  У Градишки и Приједору су те улице у самим центрима тих градова.  Дом здравља у Мркоњић Граду, Република Српска, носи његово  име, а адреса је Дом здравља „Др Јован Рашковић“, Улица Јована Рашковића бб.

Прошле године објављено  појединим медијима да су Срби из Кистања, мале општине у Републици Хрватској, затражили да се трг у њиховом мјесту преименује у Трг Јована Рашковића.  До данас није познато шта је са том иницијативом 

 

 

 

Годишњица смрти др Јована Рашковића