Др Славица Гароња Радованац: О овој најмањој усменој лирској песми, како ју је још назвао Младен Лесковац, сразмерно је мало писано у науци о народној књижевности, чији данак плаћамо управо сада.

Повод за овај, рекла бих, округли сто о ОЈКАЧИ, као нашој најкраћој усменој лирској песми, није нажалост, научне, већ политичке природе. Пошто сам се овом усменом врстом бавила у више наврата и уживо је слушала, а понешто сакупљала и као студент, за почетак, навела бих само нешто од основних поставки о њој, кроз шта ће се утврдити да је реч о специфичној усменој творевини, која недвосмислено припада српском усменом корпусу, па чак представља основну одлику српског, рекла бих граничарског, тј. у историји познатијег као крајишког менталитета српског народа.

О овој најмањој усменој лирској песми, како ју је још назвао Младен Лесковац, сразмерно је мало писано у науци о народној књижевности, чији данак плаћамо управо сада. Прву студију ове врсте дугујемо управо Лесковцу, који је антологију – дакле избор из до тада доступне штампане грађе, и већином са територије Војводине - под називом „Бећарац“ - објавио у издању Матице српске још 1957. године, чиме је ову најкраћу народну песму увео на велика врата у науку, у коју до тада ова усмена врста није имала приступ. Траг Лесковчевог рада (који је са симпатијама први критички пропратио и Борислав Михајловић Михиз), по значајном просторном проширењу, која је у усменој култури заправо срасла са Србима са територије преко Саве и Дрине, заправо обе Крајине, Босанске и бивше Војне Крајине у Хрватској, односно, менталитетом „прекодринских“ Срба, успешно је по приљежности, темељности приступа и изузетној систематичности истраживачког рада наставио Ненад Грујичић, објављујући своју књигу „Ојкача“, до сада чак у пет издања – књиге су већим делом резултат сакупљачког, али и антологичарског рада. Иако Н. Грујичић у свом такође студиозном предговору тврди да су бећарац и ојкача различите песме, мишљења смо, да је, по мотивској и формалној, а нарочито верисфикацијској структури, реч о истој песми, којој су различите називе и различите начине извођења диктирали два опречна геополитичка и културолошка басена обитавања Срба на Балкану – а то је панонски басен, коме култролошки припада „бећарац“, и динарски, у којем, по свим својим иманентним својствима егзистира „ојкача“.

Другим речима, ојкача или бећарац, јесте најкраћа лирска песма српског фолклора, која је пратила све историјске недаће и сеобе српског народа, па се са њима и распрострла дуж Балканског полуострва, по једној, могло би се рећи, доста прецизној линији, која тачно прати границе бивше Војне Крајине - од Тромеђе у Далмацији до Петроварадина у Срему и Темишвара као крајње тачке њеног простирања и певања. Српски народ насељен са обе стране историјске Војне Границе, изводи га и често различито назива (од Далмације, где се песма зове и грокталица), преко Лике, Баније, Кордуна и Босанске Крајине, где се свуда углавном и назива ојкача (у Лици и розгалица, док је женски дистих - прелица), да би преко Саве, у Славонији и Војводини, то био бећарац, на који углавном мисли и пише у својој студији и Младен Лесковац, обрађујући тако заправо, тек само један периферан сегмент овог феномена.

Разлог дуге и релативне непроучености бећарца или ојкаче, лежи вероватно и у познатој и поразној оцени Вука Караџића, о „пјесмама бачванским новијег времена“ (у напомени у првој књизи „женских пјесама“ 1841), да су то пјесме које се „тако искварено пјевају“, да их „понајвише није за штампу“, али их доноси у својој првој књизи само како пример процеса разградње класичне народне лирске песме, коју је сматрао јединим узором језичке и мотивске лепоте. Дакле, бећарац већ бележи Вук као недвосмислено српску песму већ у првој половини 19. века, наводећи и њен простор певања (Бачку), а ми бисмо додали, свакако као последицу већ завршеног процеса сеоба Срба на Границу. Иначе, и по истраживањима М. Лесковца, свакако да су први дистиси већ постојали током 18. века (њих као такву, популарну и типичну усмену песму Границе, у свој роман „Сеобе“ укорпорира и М. Црњански). Да ли је ова кратка песма настала издвајањем из дугих епских песама-хроника, са двоструко римованим десетерцем, који су се из тих великих песама природно одвојили, тј распали на мање тзв. дупле бећарце или тростихе, а ови се опет, свели на ефектну поенту у дистиху; или њиховој (нарочито и често ласцивној тематици дугујемо и утицај стихова из српске грађанске лирике), тек дистих – ојкача или бећарац се по популарности као пламен раширио дуж читаве Границе међу Србима између два царства (Аустријског и Отоманског), како смо видели, постајући сам начин њиховог усменог израза, певана додуше, према културолошким разликама, другачије од региона до региона. Тако, док у ојкачи имамо мушко вишегласно певање, од Динаре до Козаре, дистих се на Кордуну и Банији, Славонији и Срему, пева већ мекше и уз тамбурицу, а у Западној Славонији под Папуком (сем певања уз тамбурицу) игра кроз двогласно певање у традиционалном колу „тарабану“. Такође, чињеница је да је бећарац или ојкача једина наша усмена врста која је својом виталношћу преживела распад не само усмене поезије, већ читаве наше усмене културе и цивилизације, преживевши нарочито све бурне промене током 20. века, опстајући и до данас као песма у сталном и аутентичном усменом стварању. Другим речима, дистих је и данас народна песма која је једина опстала у живом усменом преношењу и готово обавезном певању на одређени напев или мелодију – широм српских (бивших и садашњих крајева).
Да је ојкача или бећарац - аутентична баштина српског народа на простору бивше Војне Крајине, и то српског становништва с обе стране некадашње вишевековне Границе– нарочито сведочанство пружа обиље сакупљене, а до данас необјављене рукописне грађе из средине и с краја 19. века, као и првих деценија 20. века, која се чува у Етнографској збирци Архива САНУ, нешто и у Матици српској. И то је део научног немара који данас скупо политички плаћамо. У том смислу треба споменути, до данас познату најстарију познату збирку дистиха, сакупљених управо са подручја Лике, тј. Војне Крајине, чији је аутор Никола Беговић, познати српски трибун, свештеник и сакупљач класичних српских народних умотворина (Српске народне пјесме Лике и Баније, Загреб, 1885; Живот и обичаји Срба граничара, Загреб, 1887). Ову збирку бећараца он је као млад учитељ богослов сакупио 1842. у Костајници (која се и данас чува у Рукописном одељењу Матице српске, делимично обелодањена у радовима Марије Клеут) – као још један прилог о првенству, али и неискоришћености доказа о евидентно српском националном пореклу „ојкаче“. Сем овог, кључног доказа о Војној Крајини као највероватнијој колевци настанка дистиха или ојкаче, у споменутој Етнографској збирци Архива САНУ, чува се и неколико хиљада забележених и необјављених дистиха Манојла Бубала Кордунаша, који је ове песмице током свог теренског рада, почетком 20. века, бележио широм бивше Горње Крајине (мисли се на Кордун и Банију). Такође, нешто раније, на прелазу из 19. у 20. век, и на простору Западне Славоније, учитељ Сима Милеуснић забележио је у српским селима око Папука и Псуња све до Нове Градишке, такође око хиљаду дистиха-бећараца са овог простора, прецизно наводећи који су дистиси „шокачки“ (тј. хрватски), а који српски, на шта ћемо се после вратити.. (Не треба напомињати да је српски народ из ових наведених региона данашње Хрватске, у ратовима 90.тих темељно етнички очишћен).
Од штампаних збирки треба напоменути из ранијег периода збирку „Личанке“ Драгослава Алексића (1934), који такође доноси стотинак „прелица“, и „розгалица“ из Лике, док у послератном периоду, дистих – као идејни, партијни, „партизански“ дистих,  нарочито промовише у својим збиркама „Партизанске народне пјесме с Козаре“ Миливој Родић (који је написао и докторску дисертацију на ту тему, уводећи за ове песме још један, легитиман термин за ове песме у покрету НОБ-а, као - „козарчице“ певане и извођене најчешће у „козарачком колу“). Најзад, ту је и збирка народних песама Станка Опачића Ћанице са простора Кордуна (1987), такође са неколико стотина забележених „партизанских дистиха“. Масовно постојање и преиначење ове песмице са лирског на идејни (партијни) мотив, са истим напевом, сведочи о њеном виталном опстојавању у свим временима, али и као масован израз песничког бића самог српског, крајишког народа, дубоко укорењеног у сопствену усмену песничку традицију.

Својој необичној виталности и популарности, дистих, ојкача, бећарац свакако дугује римованом десетерцу, честој леонинској рими, и изузетном алитерацијском ефекту, када нас често изненаде блесак тзв. дупле риме, а где је сабијен звуковно богат и бритак гномски исказ, често наглашеног и хумористичког тона. Некада је то блиставо испевана слика, осећај, идеја, мисао, најчешће из свакодневног живота. Та реалистичка везаност за свакодневни живот човека, можда је и највећа вредност дистиха. Ово су песме тренутка, тренутне инспирације, у којој су захваћени детаљи непосредног, проистеклог из свакодневног народног живота, нпр. „уз ракијски казан“, како то сликовито наводи Ненад Грујичић. Али, нарочит шарм дистих има у ведром, шаљивом тону, том животном оптимизму којим зрачи, и који је тако редак у читавом нашем духовном наслеђу и историјском искуству. Тај животни витализам дистиха проистиче из тога што су то првенствено и најчешће песме љубавног карактера, кроз који је потенциран живот у свим својим најелементарнијим импулсима – у славу ероса и људске радости постојања. Управо са родног аспекта, ојкача или бећарац, ту показују различит погледа на живот и свет, из мушког, односно женског угла гледања, а односи међу половима су и дати најчешће у шаљивом надметању, као вечитом агону између два супротна пола. Међутим, доказ да дистих није само песма младости, како тврди Младен Лесковац, већ је и изванредан израз универзалног животног витализма, јесте и следећи пример, забележен као певана песма у извођењу женске групе „Козара“ из Приједора:

Аој моја, педесет и која,

Нити бројим, нит се млађе бојим!

Иако још нико у науци није покушао да спроведе класификацију ових малих песмица, једна од могућих јесте, да унутар љубавног мотива често имамо дистихе везане за одређене лирске, посебно омиљене сегменте: месечина, очи, супарница, свекрва, односно, речи-симболе: драги, лола, бараба, дика, мала и сл. Распон љубавних осећања у ојкачи иде од суптилних, поетских (Шума пуста, а шикара густа / ту је сладак пољубац у уста), до двосмислених, еротских (Ја сам малу притисно на плочи / Мјесечина избуљила очи), најзад често и грубих, ласцивних.
Траг класичне лирске песме ипак је уочљив например, у једном од изузетних записа: „Мени драги реко прстен дати / спрам којега видим вечерати“).

Уз љубавне, највећи број, по правилу антологијских дистиха, посвећен је самој песми и певању, као и колу и инструменту (тамбурици) уз коју се дистих често пева: Грло моје ко тамбура јеца / једва чекам неђељу и свеца!

Нас три сеје запјевати знамо / шта ћеш, нано, кад се разудамо!
Српски национални идентитет (сви су примери из књиге Ненада Грујичића) такође је снажно очуван у следећим стиховима: Има л ишта од Србина јаче / има л љепше пјесме од ојкаче? Или: Манастири, гусле и гудало / то је српску вјеру сачувало!

Уз недвосмислено апострофиран национални идентитет, ојкачу / бећарац одликује и сликање народног живота кроз социјално-друштвене односе, као и односе унутар породице, антагонизам снаха-свекрва (исказан најчешће хуморно), вођење рачуна о материјалном стању (миразу) као услову за брак, где се увек ефектном римом и поентом та сва тежина животних проблема распршује у поенти, кроз неку врсту ругалачке ведрине:
    Дукатарку продају дукати / ја сирота, мене ће љепота!
Драж свакодневнице, дата кроз родну перспективу, нпр. мушку визуру звучи овако: Ој ракијо, примакни се мени / док је тебе лола се не жени!, за разлику од дијаметрално супрутног, женског виђења (тешког) живота жене у патријархалном браку:

Мене мати научила ткати / па ме натра свако вече сатра!

Завичајна топонимија, такође је битан сегмент недвосмислене сраслости српског народа са простором своје (Крајишке) егзистенције, али и просторне егзистенције српске ојкаче:
Грмеч леже виле и орлове / а Козара сиве соколове!
Са Грмеча кликће бјела вила / Ој Крајино, мајко моја мила!
Аој Уно, љепотице моја очара ме околина твоја.
Моштанице, водо племенита, ко те пије, тај болестан није!
Најзад, у ојкачи која памти углавном новија (и мирнодопска времена) наилазимо и на праве драгуље из дубље прошлости Крајине:
Ој Мјесече, причекај Данице / ја ћу свога драгог са Границе.
Ој Крајино, крвава аљино / ко те гази, кући не долази!
На ову богату традицију прошлог века, надовезују се и партијни, тзв. партизански бећарци половине 20. века, као најмасовнији и најпродуктивнији облик настајања једне усмене песме у једном делу српског народа у Другом светском рату, коју ћемо за ову прилику прескочити. Али, наставак приче о ојкачи, дешава се управо у наше дане,  када богату усмену традицију родног тла, а најексплицитније ојкачку, настављају управо Срби прогнаници из Хрватске, чије певачке групе у новим насеобинама по Србији и новоиспевани дистиси, још једном показују сву генетску повезаност и укорењеност Крајишника у родни крај, иако су морали да га напусте:

Ој Крајино, на тебе сам свико,

Не могу те препустити ником!

Управо овим се потврђује ојкача као песма која прати Србе Крајишнике свуда, у простору и времену, као њихов можда најаутентичнији израз духа и менталитета, песма која се адаптирала на све историјске (не)прилике српског народа на Балканском простору перманентно угрожаване егзистенције.
И сада долазимо до централног питања овог скупа – откуд Хрвати у овој причи о ојкачи као аутентичној српској и најкраћој усменој песми? Наравно, од када је недавно обелодањено да је „ојкача“ постала званични хрватски нематеријални допринос светској баштини под заштитом УНЕСКА. Како је текао овај процес и где леже узроци ове појаве, која очигледно, има дубље корене? У конституисању хрватске нације још у 19. веку, пресудну улогу је, управо уз књижевни језик (односно, преузимање у доба „илиризма“ српског штокавског дијалекта и ијекавског изговора као књижевног језика и Хрвата - аутентични Хрвати су само чакавци и кајкавци) одиграла и народна књижевност, и то на начин, који је сличан тренутном присвајању ојкаче као хрватске духовне баштине регистроване у УНЕСКУ. Наиме, док је Вук Караџић обавио, додуше, уз доста верних сарадника, али у начелу САМ - епохалан посао прикупљања и објављивања Српских народних пјесама у првој половини 19. века, Матица хрватска је приступила крајем 19. века сличном, али тимском послу – и ту је основна разлика - објављивању Хрватских народних пјесама у десет томова 1892-1942 (симптоматично је да је последњи том изашао 1942. у НДХ), са разних простора Балкана, међу којима је много грађе нарочито од српских сакупљача из Далмације, Лике, Славоније, односно, и са простора Војне Крајине (али и читави томови муслиманских епских песама), што је све као „хрватско национално благо“ требало да парира Вуковим зборницима којима се већ увелико дивио цео свет, а што колекција ХНП, по речима академика Мирослава Пантића, „сем по обиму“, ни по квалитету, ни по мотивима ни по језику“ није могла да се мери Вуковим збиркама. Но, ипак, један други циљ је постигнут. Уз стварање хрватског националног идентитета, уз (католичку) веру, књижевни језик (штокавску ијекавицу), и народну књижевност (сачињену највећим делом од варијаната српских народних песама већ познатих код Вука или фалсификата сличних мотива), припреман је терен за оно што је и резултирало крајем 20 века – у самосталну хрватску државу.
Друго питање, везано непосредно и за ојкачу јесте – сва усмена књижевност на штокавској ијекавици, па и она - у оквиру хрватских збирки - недвосмислено је српског порекла. Јер, једино језик и фолклор не трпе насилне верске и политичке промене и жилаво опстају и у новим културно-историјским условима. Као што знамо, перманентан процес од преко три века на простору католичких држава - Млетачке републике и Аустријског царства било је насилно унијаћење – као први степен, потом и отворено покатоличавање српског становништва које је сеобама стално наплављивало Војну Границу из босанско-херцеговачког, далматинског залеђа, слива Пиве и Таре, Дрине. Велики део тих Срба, што милом, што силом (за чинове и привилегије, али и продаје „вере за вечеру“, како се сликовито каже и у „Пилипенди“ Симе Матавуља), постепено је попуштао и прелазио у католичанство, тј. хрватство, често и читава села, заборављајући кроз генерације своје име и веру, али је са собом понео и своју усмену традицију (додуше нешто у језичким и религиозним детаљима преиначену, по личним именима, именима светаца, но углавном без митолошких мотива које је католичка црква нарочито прогањала)– што је значило -  језик и мотиве српских народних песама, сада под хрватским именом. То се очигледно догодило и са ојкачом. Тај процес се одлично може видети на поређењу српских крајишких (углавном необјављених) и хрватских штампаних збирки с краја 19. века. Овде негде видим одговор – зашто је и крајишка ојкача постала хрватска духовна баштина презентована свету. Из једноставног разлога, што је Хрватска, сада са државотворним моћима и институцијама, за разлику од Срба Крајишника (који су остали и без земље, и без икакве институционалне – нарочито научне, организације) била у могућности да институционалним механизмима одради исти онај посао који су одрадиле већ институције Матице хрватске и ЈАЗУ у последњих сто педесет година.

Мора се приметити још нешто: Хрвати предано, вредно, систематски, тимски, организовано и фанатички истрајно, раде на својој државотворној идеји, већ век и по, градећи добрим делом легитимитет на ономе што им је разједињено и расцепкано Српство олако препустило. Довољно је поновити наведени пример – да још увек, више од сто година од прикупљања усменог блага српског народа управо са простора данашње хрватске државе – Лике, Баније, Кордуна, Славоније, Далмације – где Срба од краја 20. века више нема - (предмет моје докторске дисертације – Српско усмено поетско наслеђе Војне крајине 18, 19 и 20. века) већина тих збирки никада није публикована, а са вишеструким вредностима у односу на оно што је у Матици хрватској одавно и благовремено штампано, на које се често позивала и српска наука, не марећи, нити показујући претерани интерес за исти, важан и вредан српски усмени корпус на истом том подручју. Тако је остало непознато на хиљаде дистиха у споменутим рукописима Манојла Бубала Кордунаша, на хиљаде бећараца из Славоније Симе Милеуснића, и зато се десило оно што се десило.

Шта је могуће сада учинити? Својатање ојкаче као хрватске духовне баштине јесте прст у око садашњим Крајишницима, насилно прогнаним са својих вековних огњишта из данашње Републике Хрватске, који, остајући без свог завичаја, остају сада и без своје духовне аутентичности по којој су се једино легитимисали и били фолклорно препознатљиви и у избегличким условима. Ни за важније ствари у Србији није било веће и систематизоване, тимске иницијативе, али свакако, предлажем у том смислу - да се окупи тим стручњака, који би у разумном року сакупио и скенирао релевантну грађу (рукописну и штампану) о ојкачи / бећарцу са српских простора Балкана у последња два века, написао и тимску студију, доказујући тиме да је дистих, тј. ојкачи / бећарац аутентични део и српске духовне баштине (сад морамо вероватно пристати и на ово - И), нарочито прогнаних Срба Далматинаца, Срба Славонаца, Срба Личана, Банијаца, Кордунаша (инсистирати на регионалној припадности, јер су то регије које су у некадашњој Југославији биле знатним делом и српске). Такође, важну спону и утеху, за сада, представља Република Српска и њени паметни културни и политички потези, па ми се чини да је најцелисходније да регионални центар будућег проучавања ојкаче, али и српског фолклора (пошто знамо да га једина Србија у окружењу нема) буде Бања Лука (или Бијељина), а из ње да потекне и ова акција враћања ојкаче у крило сопственог народа и његове још једино живе усмене традиције. Тек ће тада мапа и слика српског усменог певања бити у потпуности састављена. У ојкачи је свакако очувана права природа,  изузетна певачка надареност и виталност прекодринских и прекосавских Срба, српског народа у целини.

Удружењу књижевника Србије,
Француска 7 - Београд
22.6.2011.