БЕОГРАД, 19. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ - Република Српска Крајина /РСК/ проглашена је на Светог Николу, 19. децембра 1991. године,  у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса српскога народа.

 

            Хрватски сабор је 25. децембра 1990. године усвојио Устав Републике Хрватске  и  одузео Србима суверенитет проглашавајући Хрватску "националном државом хрватског народа".  На одлуку Хрватске од 21. фебруара 1991.  да у њој не важе савезни, југословенски закони, општине Српске Аутономне области Крајине донијеле су одлуку о издвајању из Републике Хрватске.

 

            Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини, у којој су вијековима имали национална, вјерска, политичка и друга права. Срби на простору Крајине нису могли бити агресори јер је то територија на којој су они живјели као аутохтон, суверен и конститутиван народ са дугом историјском традицијом.

 

            Нажалост, међународна заједница, на челу са Ватиканом, Њемачком  и САД, пружила је подршку Хрватској у рату против Крајине. Интереси моћних били су јачи од чињеница које су указивале супротно. Срби су на властитој земљи проглашени за агресоре и терористе и без обзира што је РСК била под заштитом УН током 1995. услиједиле су завршне операције у којима је била ангажована и америчка авијација.

 

            У акцијама "Бљесак" и "Олуја" убијено је око 2 000 Срба, а прогнано више од 250 000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске, у односу на њихов број прије сукоба смањио се за више од двије трећине.

За интеграцију Хрватске "Олуја" није била неопходна, али је за "чишћење" Срба и њихово свођење на Туђманових три до четири одсто била потребна.

 

            Архивска грађа недвосмислемо указује  да су простори Далмације, Славоније и Хрватске, још од Средњег вијека били настањени Расцијанима и Морлацима, односно Србима. Срби су имали легитимно право да суверено одлучују о својој судбини и да нису "донијели земљу на опанцима", како је говорио бивши хрватски предсједник Стјепан Месић, а та флоскула чује се и у БиХ ових дана.

 

            О цинизму политике ХДЗ-а најбоље свједочи тужба Хрватске  против Србије за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу. Сви документи и чињенице свједоче да ни Србија ни СРЈ нису извршиле агресију на Хрватску, а да су Срби из Хрватске као конститутивни народ  имали право да одлучују о својој судбини.

 

            Још се једном потврдило да је Хрватска својом екстремном политиком вођеном од 1990. године, а чији су коријени још из 19.  вијека, главни узрочник грађанског рата. То што се десило српском народу у Хрватској највећа је срамота и за савремену Европу и свијет.

 

            Стога  се изнова мора поставити питање положаја и будућности српског народа у Хрватској и шире. Зато српски народ у Хрватској очекује разумијевање и подршку и праведно рјешење његових проблема, пре свега статуса и то по принципу универзалне правде, а не дуплих стандарда.

 

            Послије парламентарних избора који су проведени у Хрватској и  силаска са политичке позорнице ХДЗ-а отвара се могућност за нови почетак.  Ако заиста Хрватска жели да постане уважена чланица ЕУ, са којом је недавно потписала Уговор о приступању, онда мора и Србима као својим држављанима вратити основна људска и грађанска права. 

 

            Помирење народа на западном Балкану изузетно је важно, али оно мора да буде засновано на научно утрђеној истини о свему што се дешавало у прошлости -  да се сукоби никад више не би поновили. То би, свакако, требало да доведе и до одустајања од пропагандног мита о "домовинском рату" у Хрватској, као и од тога да се "Олуја" више не слави као "дан побједе" и "домовинске захвалности", јер је у њој, као и у "Бљеску" и другим операцијама, етнички очишћен српски народ из крајева у којима је вијековима живио.

 

            То недвосмислено показује  и првостепена пресуда Хашког трибунала  хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу,  у којој је "Олуја" оквалификована као "удружени злочиначки подухват".

 

            Једино ако будемо привржени објективном и сериозном проблематизовању разбијања Југославије можемо допринијети разумијевању трагичне судбине српског народа у Хрватској. Хрватска треба што прије да донесе стратегију суочавања са прошлошћу и међунационалног помирења, далеко оштрије да санкционише говор мржње, нетолеранцију и нескривену србофобију, проводећи међународне стандарде заштите људских права и основних слобода.

 

            Пред нама су дани одлуке шта ће бити са правима и положајем преосталих Срба у Хрватској и шта ће бити са правом на безбjедан повратак избјеглих и прогнаних, са правом на имовину и станове, посебно са правом на школовање које чува и развија, а не гаси српски национални идентитет.

 

 За Срну пише:

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске /Аутор је виши кустос Историјског музеја Србије/