Драги моји земљаци,

Како видите, обраћам вам се у духу замишљене теме о којој желите расправљати. Кад кажем земљаци, то значи да смо сусједи преко повезаности за земљу у нашем завичају. Ми припадници ове планете зовемо се Земљани. Појам земље има онтолошко значење за човјекову врсту од пресудног значаја. Била је чак једна епоха која је преко посједа (феуд) названа феудализам. Дакле, феудализам је изведен из права посједа парчета Земљине кугле.

Посједовати парче Земљине кугле, кажу, библијска је жеља. „Кад бих имао новаца, купио бих земље“, пише у Старом завјету. Земљишна рента, сви кажу, најуноснија је кроз повијест. Нигдје камата не расте тако брзо као у ренти земљишта, напосе, урбаног земљишта. Кад погледате цијену квадратног метра у Бечу, Лондону или гробљанског земљишта у Ватиканској држави, добивате представу да су цијене астрономске. Уосталом, један објекат у Дубровнику, продан је по 15.000 € по квадратном метру. Морате имати у виду да кршћани, кад сахрањују мртвог, изговарају: „Земља си, и Земља ћеш бити“.

Посједовање дијела Земљине кугле назива се власничка цјелина, или 1/1. Другим ријечима, ми га катастарски зовемо катастарска честица. Код нас је Земља највише испарцелирана у свјетским размјерима. Имали смо, у Југославији, око  48 000 000 катастарских честица. Међутим, својина катастарске честице повијесно је заштићена својина од такозваних Јулијанских закона 7. на 8. ст. Она се сматра заштићеном светињом јер морате памтити, све што имамо је на земљи, под земљом или у земљи, посебно животни ресурси, а да не говоримо о индустријским.

Та заштићеност присиљава Американце да коре Жидове да несмију градити насеља на Палестинској земљи, иако су они прогнани прије 60 година. Наравно, јер то захтјева међународна конвенција о репатријацији и реституцији. То се односи на вас, заштићени сте домаћим законодавним нормама и међународном конвенцијом. Кад нетко неком каже да је „гејак“, он не говори ништа друго, него да је земљанин, јер gea значи земља, мада се то узима у подругљивом смислу.

Сви ми, као генерације, почивамо на раменима претходних генерација, и наслијеђујемо све њихове вредноте. Земљу користимо чак посуђену од наредних генерација, и несмијемо ју девастирати и уништавати да би се довело у питање судбина људског рода, јер људи је све више, а хране све мање. Људским дјеловањем, мијења се клима, шири се пустиња. Истовремено, смањује се шумски покров, и мијења се водни режим. Човјек сам себи као да хоће да дође главе.

Својина је парчета Земљине кугле, као вјечног добра, трајна категорија. У повијести постоје 3 начина стварања ове својине: 1. Пруски, 2. Амерички и 3. Јужнославенски. Не желим вас замарати о овој проблематици, али ћу посебно нагласити да освајање земљишта јужнославенских народа има све тзв. антропогене какектаристике. Оно постаје својина крчењем, заштитом, дренажама и мелиорацијама кроз генерације, дакле големим генерацијским напорима.

Земљиште у Крајини има још један горки окус, познат у синтагми „Крајина крвава хаљина, с крвљу ручак, с крвљу вечера, свак крваве жваче залогаје“. Јер није било довољно искрчити и присвојити, тј. хуманизирати земљиште, него га се морало одбранити од двају насртаја, турских навала а касније феудалних. Дакле, та се земљишта зову  дословно „крвљу заливена“.

Касније су наши пређи аргатовали свуда по свијету, у Америци, Белгији, Њемачкој, Канади па чак и Аустралији, да би заокружили своје посједе. Наше су мајке доносиле у мираз тзв. прћију, вадећи је из своје породице да би заокружиле нови посјед удајом. Тај се облик својине, приликом раставе, враћао власници. То говори да је власништво неприкосновена вриједност. Прћија бијаше као живот, својински повезана са људским бићем.

Морате знати да је сваки рат сам по себи злочин, јер не напада само човјека, него и његово власништво, земљу, надградњу и све друге вредности. Овај наш грађански, договорени, необјављени рат, био је рат за пљачку, прерасподјелу моћи али и простора. Због тога је био рат „спаљене земље“ да би се могли шогуни корумпирати и надокнађивати. Кад је завршена „Олуја“, Хрватска је скоро подржавила све српске вриједности. Морали смо интерполацијом пред Вијећем сигурности дерогирати тај апсурд, свим законима овдашњих простора и међународних конвенција.

Али се ипак био устоличио слоган: „Узмите, све је Хрватско“ (Радић). Тако је главни интегратор колонизираних Хрвата из Босне увјеравао колонисте. А колонисти су писали: „Одабрао сам ти 3 куће, па бирај. Што немаш у првој, узми из друге и треће, па ћеш имати бољи дом него што је био властити“. Та заблуда унијела је бројне невоље и умишљаје „туђе је слађе“, да је тиме и ново власништво.

У сваком случају, Срби су страшно опљачкани и били подвргнути руралоциду и културоциду, јер је уништено 24.000 стамбених, и 13.000 господарских објеката, са свом инфраструктуром, а у градовима од протјераних 124.000 Срба и отетих станова припадницима ЈНА, отето је око 60.000 објеката. Како нема повратка стамбеног права, а са станом је отет и сав садржај, Срби су остали без елите у урбаним срединама, и без елементарних претпоставки за живот (станова са имовином).

Кад је Хрватска потегнула за Законом о опћинском земљишту, дигли смо дреку јер опћинско земљиште, или тзв. гмајине дијели се на идеални дио свакога сељака. Та, такозвана аликвотна својина, каректаристична је за наше село, јер ту је постигнут идеал највеће самоуправе. Тамо су била наша бачила, точила, појила, млинови и неријетко гробља. На гробљима су се, на спроводима, мирили чак и најзавађенији, а млинови су били екзистенцијална основа за „крух наш свагдашњи“. Изградња прогона, одржаваље пашњака, млинова и гробља, обједињавало је дух сељаштва као друштвене групе, сталежа, и чинило га не уништивом друштвеном цјелином. Зато се није смјело пропустит да се Законом о опћинском земљишту ове површине подржаве.

Закон о пољопривредном земљишту успјели смо управо оспорити захваљујући међународним конвенцијама о репатријацији и реституцији прогнаних. Но поред тога, морам упозорити да у Хрватској узурпативно право над српском имовином једним дијелом се примјењивало као позитивно право, и ту су направљене големе штете нпр. преоравањем и уништавањем воћњака и засађивањем других култура, градњом објеката и сл. Чак нису била заштићена ни нека православна гробља од урбаних насртаја.

Срби су изгубили добар дио земљишта подржављењем Пикова друштвеног власништва, јер један дио земљишта ових Пикова настао је узурпацијом ширења друштвеног сектора, комасација и другим облицима ванправних норми. Тиме је највише погођена Православна црква, којој је готово сва земљишна површина национализована, а Православна црква држала је 2% готово најбољих земљишта српског катастра.

Док католичкој цркви враћају и феудалне посједе, овдје земљишни посједи, као власништво Православне цркве, нису једнако третирани. Према томе, пљачком српске посједне имовине држава је стратешким актима, гдје год је могла,  подржавила.

Морам вам скренути пажњу да ми у својинском кориштењу и власничком односу имамо више модалитета. Једни земљу посједују и обрађују, други земљу користе у облику најма или наполице. На то дају новчану или натуралну ренту. Треће, неке површине власници не користе, него је остављају на „угар“ да се одмори. Четврто, како процеси структура села се мијењају, то се неискориштеног земљишта површине све више повећавају нпр. процесима деаграризације и старењем сеоског становништва, раширио је тзв. „социјални угар“. Голема маса сељака није била у стању да ни један метар квадратни обрађује. Били смо присиљени да уведемо и пољопривредно пензионо осигурање, и то смо учинили 80-их година, као посљедњи у Европи.

Све ово изнесено ваља да сваки од вас бар дјеломично зна, како би своје неприкосновено право на власнички дио штитио свим законским основама. Да би то могао заштитити, ако нема власнички лист, прво, мора доћи до њега легалним путем преко надлежне опћине. Сваки појединац то може особно подићи или више њих преко опунемоћеног адвоката, ако му даде пунемоћ. Друго, мора пазити кад вади извадак из катастарске мапе, да су све катастарске честице унешене. Вама је познато да свака честица има број и име. Треће, извадку се обично прилаже мапа гдје се виде сусједне границе кота, па и приступних путева к парцелама. Ако је то у извадку све законски покривено, тај власнички лист вам је највећа заштита основа вашег посједа који вам нитко никада ничим не може оспорити без ваше властите приволе.

Морате имати у виду да ваше власништво у завичају има непроцјењиву вриједност поред материјалне, јер оно је повезано с вашим почецима живота, сјећања, успомена, сјећање на рођаке, сусједе, кумове и најзад, сјећање на гробља генерација ваших претходника. Све вас те вредности присиљавају као императивни налог, да недате својину за бадава. И кад се таква својина продаје, размишља се дуго и невољно пристаје јер та својина која је одњихала генерације, с вама је генетски повезана, тим више што је дословно знојем, крвљу и љубављу заливена. Колики је значај тога, да вам илуструјем. Кад се граде неки стратешки објекти (цесте, велики системи, полигони, аеродроми, урбани објекти итд.) неки појединци, везани генетски са својином, постижу астрономске цијене, или заустављају стратешке објекте државе, па ви нећете ваљда, без тих невоља препустити ни један метар квадратни, јер овим ставом према својини доказујете да је ријеч о генерацијској завјетној својини. Нити су нас ваши стари на то опуномоћили, нити би вам наредне генерације које имају право наслијеђа то опростили. Добро упамтите што је генерацијска завјетна својина. Тако ћете остати досљедни насљедници ваших претходника.

 

Везане Вијести : 

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ - ОЗАКОЊЕНИ ЗЛОЧИН СТОЉЕЋА 

Проф. др СВЕТОЗАР ЛИВАДА: СРБИ КАО МАЊЕ ЉУДИ 

Истраживачки пројекат

Српско питање у Хрватској није политичко већ еколошко